Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.

Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Kada je postavljen tv predajnik na Kozarici!

25. oktobra 1964. godine pušten je u probni rad novopostavljeni televizijski predajnik na vrhu Kozarica, iznad Dimitrovgrada. Dimitrovgrađani su tog dana po prvi put mogli da prate tv program na svojim tv prijemnicima, u svom gradu!

Predajnik na Kozarici (stari)

Pogled na Kozaricu

Gotovo ceo grad je tog dana pratio prenos fudbalske utakmice između Jugoslavije i Mađarske, a fudbal je tog dana izazivao ovacije i kod onih koje sport inače nije interesovao. Naravno, televizor je u tom trenutku u gradu imalo tek nekoliko desetina srećnika, ali su zato u narednih par dana u prodavnici u gradu koja je prodavala tehniku rasprodati svi tv aparati koje su imali. 

Nekoliko Metinih ilustracija iz Bratstva ponajbolje oslikavaju
euforiju građana tim povodom

Стари обичаји: Пренеси га Џермане!

Одједнуш се раздува јак ветар и натунти се зади рудину! Деда Трифун тамн беше наранил говедата и седал да вечера. Ама чим чу да загрме одалек, остави жешкуту погачу и излезе пред ижуту. Подиже главу нагоре, па погледа а натам, а навам. Од једнуту страну беше ведро, ама од другуту се беше арне зацрнило.

-Леле, све че ск'лца! – прош'пча бабата!

Деда Трифун само стисну зуби и ништа њу не рече. Т'гај се обрну к'мто облакат, поче да ћима с руку и да ока:

-Пренеси га Џермане! Пренеси га Џермане!

*

У наши крајеви некигаш је бил обичај, ка се зададе градоносен облак, старите да излазе пред кућу и да окају „Пренеси га Џермане!“. Имало је и обичај на Коледу, ка се накади софрата, домаћин на кућуту да изнесе од једењето пред кућу и да дума: „Џермане, Џермане, јела да вечерамо! С'г да дојдеш, а летоска очи да ти не видимо ни на њиву, ни на ливаду! С'га има леб,васуљ, бели лук, рећија...!

*

А ко је заправо Џерман? Верује се да ово веровање сеже далеко у прошлост. Стари Словени су још веровали у Бога грмљавине, а Герман се помиње и код Тракијаца као Бог грмљавине и кише. Наши преци су веровали у магију, а своју немоћ да се супроставе природним силама и стихијама покушавали су да надоместе приносећи жртву божанствима. Овакви обичаји су се сачували и по пријему хришћанства као религије, а Џерман је свој статус божанства заменио статусом свеца. Овакав обичај био је присутан у и Пиротском крају, али и у неким селима у околини Ниша и Зајечара. Његови трагови могу се наћи и у народном стваралаштву.

*

Једна прикаска каже да је у једно наше село, на Коледу, чича Јефтим излезал да прошета и заврши некву работу. Мињувал чича Јефтим тека покре порту на бај Јакима и видел га ко стоји пред ижу с тепсију зељаник и шише вино у руће:

- Џермане, облаче, јела са да једнемо и да пинемо! – окнул бај Јаким.

Чича Јефтим станул, па се сетил да има неподмирене работе с комшијуту, пришл до портуту, па изокал:

- Еве стизам... остави ти зељаникат!

Јаким испуштил тепсијуту од стра и побегал назад у кућуту. За мајтапат разбрало цело село, а бај Јаким више неје излазил да ока Џермана, нити је у њега више веровал!

*

Данас, попут Јакима, више нико не верује у овај обичај, па је он готово у потпуности изгубљен. Градоносни облаци не сматрају се демонским отелотворењем и на њих се, уместо речи молбе, усмеравају ракете! Ипак, овај обичај остаће упамћен као неизоставни део народног фолклора наших крајева!