Када и како је Цариброд добио струју!

Само тридесет година након што је Никола Тесла пустио у оптицај прву електричну централу на Нијагариним водопадима, Цариброд је добио своју централу, а главна улица електричну расвету! Стотинак електричних бандера осветљавало је потез од железничке станице до Строшену чешму. Грађани и деца су са осмесима и чуђењем посматрали најновије чудо технике. Био је то крај септембра 1927.године, пре 85 година!

Улична расвета у Димитровграду данас

До тих дана за уличну расвету у Цариброду старао се Ташко Ламбаџија, радник у општини. Он је сваке вечери палио фењере на двадесетак стубова високих око два и по метра који су били распоређени дуж главне улице, од станице до Павлиончета. У рану зору Ташко би поново обилазио своје фењере и гасио их. Иако су сада улицом светлеле неке нове „ламбе“, Ташкова породица је задржала „прекор“ Ламбаџијски дуго након што су фењери заборављени. Њихова кућа налази(ла) се у близини зграде данашњег СУП-а. 

За изградњу те, прве електричне централе у Цариброду, као и за електрификацију улица и кућа у граду заслужни су чланови (некада) чувене породице Царибродски. Пре свих, млинар и индустријалац Јордан Царибродски (1860-1932), човек који је ишао корак испред свог времена, човек који је имао визију и идеју, човек који је смогао снаге и усудио се да у једној малој и сиромашној средини  реализује један тако скуп и смео подухват. Између осталог и човек захваљујући коме је у Цариброд 20-их година прошлог века из Швајцарске стизао научно-технички часопис „TECHNISCHE RUNDSCHAU“, који под истим именом излази и данас! У Швајцарској. А у Димитровград не стижу ни многи овдашњи часописи и издања!

So(l) Caribroda: Aca Pelikan

Njegovo pravo ime je Aleksandar Novkov, njegova prava profesija nikad jasno određena. Studirao je filmsku režiju, a skrenuo ka poeziji, bio gitarista, a odmetnuo se u fotografe, bavio se glumom, a postao mađioničar. Znao je mnogo trikova i mogao da živi od mnogih profesija. Ipak, živeo je od toga što je znao da čita, znao da sluša i znao da razume sagovornika. Aca je bio otac, sin, suprug, šarmer, boem... bio je čovek koji se nadigravao sa životom. Iza sebe je ostavio zbirku pesama "Majko, ne slušaj moju pesmu", dva sina, suprugu Nadu i mnogo, mnogo prijatelja. Napravio je samo jedan gaf, onaj sa neuspešnim trikom o smrti u koju dugo nisam mogao da poverujem. Pelikane, ja i dalje slušam tvoju pesmu!

Aleksandar Novkov- Pelikan (1953 -2005)

Kad umrem

pokrijte mi uši

da ne čujem vapaj

nesrećnih

a pogotovo

sećnih!

Ispunila se želja Aleksandra Novkova- Ace Plikana.

Umro je! 

Iako se bavio mnogim zanimanjima, njegova jedina profesija bila je čovek. Studirao je režiju, bio fotograf, roker, filmski snimatelj, putnik po svetu, iluzionista, pesnik... optičar. Bio je u najmanje dve zemlje čak i zatvorenik. Zbog čega, to znaju samo oni koji su ga utamničavali,  Bog i Aca.

U svim tim životnim epizodama bio je čovek-magnet, kome su dolazili da ga čuju ili budu čuti. Znao je da sluša i da govori. Znao je da piše i da se napije i znao da je u sukobu sa bednim regulama malog grada i neznatne zemlje i izvotoprenim vrednostima posledne decenije i po. Zato je i pisao pesme o smrti.

Po onome što nije bio, a mogao je, veoma podseća na Caribrod. I kod njega i kod Caribroda previše žara, lepote, iskrenih kreativnih namera da rezultat ne bude depresivan. Valjda zato i ovaj stih:

Dopisnica: Dom (kulture) za uspomenu!

Iza fasade zdanja Doma kulture u Dimitrovgradu, gostovali su svi kojih se Dimitrovgrad rado seća. Gostovali su i oni kojih ne bi da se seti. Ispred, često su se igrala deca koja su strpljivo čekala da nekako uđu unutra, kao da očekuju nagradu.

Strpljivoj i upornoj deci nagrada je zaista bila velika, bilo da je reč o filmu, pozorišnoj predstavi, igranci... Ali, kad godine prođu, nebitno je čime su nagrađena, jer nagrada je već postala uspomena koja traje koliko i čovek.

Gradnja Doma kulture počela je 1947. godine u Caribrodu, a završena 1951. u Dimitrovgradu. Zajedničko je delo radnih ljudi i omladine Sreza Caribrodskog i trebalo je da manifestuje snagu zajedništva radnika, seljaka i poštene inteligencije. Uspela je. I više od toga. Ujedinila je tradicionalno razjedinjene Caribrođane.

Projekat je napravila arhitekta Vera Lukanska, Caribrođanka, a dekorisan je prema nacrtima slikara Slobodana Sotirova i Ivana Petrova, Caribrođana. Materijal za gradnju sakupili su sami Caribrođani, a građevinske i dekoraterske radove izvelo je preduzeće „Gradnja“ iz Caribroda.

Ko je bio Asen Balkanski!

Fudbalski klub u Caribrodu je osnovan 1924. kao FK Balkan, a promenio je svoje ime nekoliko puta pre Drugog svetskog rata. Nakon rata, 1945. klub je re-osnovan kao Asen Balkanski. 1950-ih ponovo menja ime u Sportist, ali 60-ih je vraćeno staro ime Asen Balkanski. Konačno, 1994. klub dobija sadašnje ime Fudbalski klub Balkanski. 

A ko je bio Asen Balkanski verujem da ne zna većina današnjih igrača, navijača, ali i većina (mlađih) građana Dimitrovgrada.

Asen Balkanski (Slavčo Georgiev Drocanov)

Asen Balkanski je zapravo partizansko ime, ili nadimak čoveka koji je svoj život posvetio borbi protiv fašizma i koga je plamen te borbe i progutao. Siromašna porodica Georgija Drocanova iz sela Čuprene u Bugarskoj dobila je 20.septembra 1920.godine četvrtog sina. Dečak je dobio ime Slavčo. U rodnom selu završava progimnaziju odličnim uspehom, ali zbog materijalnog stanja u porodici ne nastavlja dalje školovanje, već počinje da radi kao sluga po selu. Ipak, njegovo interesovanje za knjigu i učenje ne jenjava, pa Slavčo postaje bibliotekar u selu. Tih godina dolazi u kontakt sa ljudima iz komunističke ilegale i prihvata njihove tada progresivne i obećavajuće ideale.

Kuća Asena Balkanskog u selu Čuprene, danas muzej

U jesen 1941. Slavčo dobija poziv za vojsku i odlazi u kasarnu. Ipak, zbog svojih ubeđenja ne misri se sa činjenicom da služi u vojsci koja je na strani fašista, pa odlučuje da pobegne. Sa svojim prijateljem Neofitom Aleksandrovim Lomskim jedne noći beže iz kasarne u Belogradčiku, prelaze jugoslovensku granicu i stupaju u kontakt sa jugoslovenskim partizanima. Dvojica mladića pristupaju Nišavskom partizanskom odredu i učestvuju u borbama na teritoriji jugoistočne Srbije, pokazujući veliku hrabrost i inicijativu. Kada komandir čete gine u borbi, Slavnčo Georgiev Drocanov, sada već poznati borac Asen Balkanski, postaje komandir čete. Njegovi podvizi na području Visoka toliko su se pročuli, da je fašistička vlast u Bugarskoj obećala 300.000 leva onome ko ubije ili preda Asena Balkanskog. Njegov prijatelj Neofit Lomski gine u borbama koje bivaju sve teže.

Димитровградски надимци

Духовно богатство једног народа или етничке групе поред дела тзв. „високе“ културе, чине и карактеристични обичаји, веровања, приче, легенде, пословице, загонетке, песме и сви други облици „народне“ културе. Овој другој групи припадају и надимци, као посебан начин изражавања духовитости, проницљивости и досетљивости обичног човека.

За надимке, као неизбежне сапутнике личних имена, се верује да су уствари они права имена. Зато се за надимак каже да је то „ треће“ име. Надимак понекад у себи крије праву природу човека, стапа се са самом особом која га носи и постаје њен нераздвојни део. У други случајевима, којих је више, надимак нема никакве сличности или везе са карактером или физичким изгледом човека који га носи.

Каже се да скоро не постоји човек без надимка. То веровање није тачно, али је вероватно тачно то да има велики број људи, који уз своје лично име носе и надимак. За надимак се човек мора „изборити“. Надимак не може да се бира и зато има надимака лепих и духовитих, али и ружних, увредљивих и подсмешљивих. Неки људи воле своје надимке, поносни су на њих и одазивају се на надимак, док се другима лично у очи не сме ни поменути њихов надимак.

Много је начина за добијање надимка. Неки су своје надимке добили по физичким особинама, неки по погрешно изговореној речи, некима је особеност њиховог карактера донела надимак. Неки људи хоће да кажу зашто су и како добили надимак, док други и не памте зашто су тако прозвани.

Поред тога што надимци имају своју карактеристичну духовиту страну они имају и практичну страну. Поред великог броја истих личних имена, како би се знало о ком се човеку ради, ако нису надимци који непогрешиво говоре о коме је конкретно реч.

Лични надимци остају најчешће само лични, али се понекад могу преносити и са оца на сина, па се тако догоди да већи број чланова једне породице носи исти надимак.

У овом попису надимака наших суграђана који су живели или и данас живе у нашем граду, обухваћено је 260 најинтересантнијих, мада је њихов број далеко већи.