Прикаска: Забранена любов

"Интересен сюжет, описания на природата, характеризация на образи с чувствен и психолоичен авторски усет, композиционна постройка... Браво за автора... Приятна изненада! Перос, Басара, Корнет, Габровдол, Тудовица, Боровско поле... природните дадености и съдбите на хората - трайни вдъхновения за нови творчески терзания и завоевания!"

Денко Рангелов

*

Tяхното познание датираше още от училишната стая. Детски игри, потказваня, никак не приличаха на обикновените ученически белъи. Посяйвше чудна искра... И така заглъхващата, од детските лудории, учебна стая, в която, най-често можеше и муха да се чуе, смени селската чешмата. Скрила се в таинствено, уютно скроена от майката природа, тесна долинка, обраснала с най-различни, тъмнозелини бурени, коприви, върби и диви сливи, като чели родена за тяхната разгаряща любов... Крста и Бела, бяха още от учениеската стая заляти с бури вилнеешто-омаяващи усещаня. От тогава за тях щастието възпламени усета за обичта. Цял ден полски работи, Крстювата ръка при Бела беше дръжката на мотиката, а в ръцете на Крста беше ръката на Бела, дръшката на косата... и така цял ден! Все до ходене за вода... Беше задължение. От всяка къща, семейство, се идва за питейна вода на чешмата. 

Всички си обличаха най-хубавата премяна. Това всъшност беше ревю на младиня, докараност, и на съдове за питейна вода. Туkа се раждаха, любов, завислък, омраза... Най-голями зависълъци бяха отправени към Бела. Тя беше най-красива и с чаровашта премяна. Братята и бяха на работа в чужбина! Носеше и пласмасови бидончета за вода и една стомна и товария. На корзото разходката (леко се държаха за ръце). В тъмнината си разменяха и по силни нежности, снимани от детските очи, които бяха като апарати с виткавични уреди. Крсто беше от богат происход, занаятчия, голям залък за всички девойки. Белини по сиромаси и потеклото им е как говореше майката на Крсто, от лоша фамилия. Но, тук (на чешмата) явно се срещаха Крсто и Бела. Да, те бяха деца. Не! Само един беше дете. Бяха връсници! Кaгато един на друг подаваха ръка, тялото им бе пълно с любов, в продължение на дни и седмици... на вечност!

Прилог РТС-а о Виртуелном музеју Цариброд

Виртуелни музеј чува историју Димитровграда

Као и сви који су отишли из свог родног места и Марјан Миланов из Димитровграда воли да се сети времена које је провео у њему, али он то чини на један посебан начин. Марјан на интернету креира Виртуелни музеј Цариброд и за пет година постојања страница има више од 115 хиљада посета, а истоимена група на Фејсбуку више од 2.000 чланова.

Марјан Миланов предаје енглески језик у једној сеоској школи у околини Бабушнице, живи у Нишу, али је кроз Виртуелни музеј Цариброд у свом родном Димитровграду свакодневно.

Prilog o Virtuelnom muzeju Caribrod from Marjan Milanov on Vimeo.

  

"Група окупља људе који живе у Димитровграду, али и људе који су пореклом из Димитровграда или који само имају пријатеље, и они просто размењују нека своја сећања, носталгичне фотографије", каже Марјан Миланов, Виртуелни музеј Цариброд.

Страница осликава градић на самој српско-бугарској граници кроз историју, баш зато и на српском и бугарском језику, али и на дијалекту.

"Цариброд је на пут, одувек је бил, затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратувале, затова си је и името добил а покре путат кроз Цариброд је минула и пруга", каже Марјан.

Виртуелни музеј је често место размене носталгичних сећања, један од првих сарадника је и наш колега новинар РТС-а у Београду Слободан Алексић.

"Цариброд је са мном и кад сам тужан и кад сам весео, и кад сам онако свакодневан, он бане и удари са неком том својом енергијом коју не умем да објасним", каже Слободан Алексић, новинар РТС-а.

Много је познатих прича - нпр.о Паметнику - заједничкој спомен костурници српских и бугарских војника из рата 1885. године, али и мање познатих.

"Занимљив сет фотографија на који сам случајно наишао и истражио то је била посета репортера америчког часописа "Лифе" Димитровграду 1950. године, до целог тог сета фотографија сам дошао захваљујући кореспонденцији са једним човеком из Холандије који држи блог посвећен железници", каже Марјан.

"Има доста старих фотографија, старих докумената, чак и покушаја да се анализирају неке ствари на стручан или квазистручан начин, отвориле су се неке нове теме", каже Слободан Алексић.

Највише признање Димитровграда Марјан је добио након објављивања дигитална архиве новина штампаних после ослобођења од Турака, чији се оригинали чувају у Државној библиотеци у Софији. 

Припремили: Лидија Георгијев, Ана Божовић, Иван Стамболић и Иван Димитријевић

Петак, 24. нов. 2017.

Објављено ОВДЕ