септембар 2014

16. 9. 2014.

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.

ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.

Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.

1. 9. 2014.

Nakon završetka Drugog svetskog rata život u tadašnjoj Jugoslaviji kretao je u novom pravcu. Jedno od gorićih pitanja u zemlji sa mnogo nepismenih bilo je pitanje obrazovanja. Veliki problem bio je nedostatak učitelja i nastavnika koji bi radili u sve većem broju škola i odeljenja širom zemlje. Ovaj nedostatak je pogotovu bio istaknut u sredinama u kojima se nastava obavljala na jezicima nacionalnih manjina (tada narodnosti). Takav slučaj je bio i sa Caribrodom i Bosilegradom.

Osnovne škole u ove dve opštine krenule su sa nastavom na bugarskom jeziku odmah nakon oslobođenja, ali su u mnogim školama nastavu držali nesvršeni gimnazijalci, jer adekvatnog nastavnog kadra nije bilo. Tada je skoro u svakom selu postojala škola, a u centrima su bile progimnazije. U nekim reonima je otvoren čak i prvi razred gimnazije.

Kako bi se obezbedio adekvatan nastavni kadar za osnovne škole u ove dve opštine, u Dimitrovgradu je otvorena Učiteljska (Pedagoška) škola koja je radila od 1947. do 1952. godine. Ova škola je iznedrila kadrove koji ne samo da su popunili potrebe za nastavnim osobljem u Dimitrovgradu i Bosilegradu, već su učitelji iz ove škole radili u skoro celoj Jugoslaviji.