Заједно су се ставили,
Ставили небо и земља
И се договорили:
При Бога че отидемо
Од Бога да измолимо,
Девојку кико Калину
Бог другу да не създава.
Бог им молбуту послушал,
Калину је Сълнце саздал.
Једна је само на света,
Калина мома убава.
За њу цъвти цвећето,
За њу поју птицете,
Птицете и човеците.
(Жељушка
народна песма, приповедао А.Минин)
***
Ту,
у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале,
валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла,
попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици,
оцу Добрину родио син ког назва Калин.
Калин
је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше
изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV
века, Калин је свим
снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим
сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља
путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране
друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.
Благостање
и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на
своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а
по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом
и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео
лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације!
Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али
и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека,
образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и
сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ,
а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је
сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима
и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...
Људи
из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села
причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет,
помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.
***
И
пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра
попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој
судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу,
да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да
прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца,
да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и
као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:
-Много
сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!
-Пиј,
јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да
судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла.
Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по
гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се
тресу.
-Ја
сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном
скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.
-Дођи
– прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.
Тако
је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и
векови.
Он
је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова
љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.
***
Прича се да су на њихову
љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила
лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...
Попут
црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску
да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и
Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом
прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на
густу гору која се слива друмом.
Постови
