Духовно богатство једног народа или етничке групе поред дела тзв. „високе“ културе, чине и карактеристични обичаји, веровања, приче, легенде, пословице, загонетке, песме и сви други облици „народне“ културе. Овој другој групи припадају и надимци, као посебан начин изражавања духовитости, проницљивости и досетљивости обичног човека.
За надимке, као неизбежне сапутнике личних имена, се верује да су уствари они права имена. Зато се за надимак каже да је то „ треће“ име. Надимак понекад у себи крије праву природу човека, стапа се са самом особом која га носи и постаје њен нераздвојни део. У други случајевима, којих је више, надимак нема никакве сличности или везе са карактером или физичким изгледом човека који га носи.
Каже се да скоро не постоји човек без надимка. То веровање није тачно, али је вероватно тачно то да има велики број људи, који уз своје лично име носе и надимак. За надимак се човек мора „изборити“. Надимак не може да се бира и зато има надимака лепих и духовитих, али и ружних, увредљивих и подсмешљивих. Неки људи воле своје надимке, поносни су на њих и одазивају се на надимак, док се другима лично у очи не сме ни поменути њихов надимак.
Много је начина за добијање надимка. Неки су своје надимке добили по физичким особинама, неки по погрешно изговореној речи, некима је особеност њиховог карактера донела надимак. Неки људи хоће да кажу зашто су и како добили надимак, док други и не памте зашто су тако прозвани.
Поред тога што надимци имају своју карактеристичну духовиту страну они имају и практичну страну. Поред великог броја истих личних имена, како би се знало о ком се човеку ради, ако нису надимци који непогрешиво говоре о коме је конкретно реч.
Лични надимци остају најчешће само лични, али се понекад могу преносити и са оца на сина, па се тако догоди да већи број чланова једне породице носи исти надимак.
У овом попису надимака наших суграђана који су живели или и данас живе у нашем граду, обухваћено је 260 најинтересантнијих, мада је њихов број далеко већи.
Постови
