Недавно је из штампе изашла књига “Из
лексике Димитровграда” ауторке
Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника
или збирке са око 2.200 лексема,
вероватно први комплетнији речник говора
димитровградског краја. О овој
занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.
1.
Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком
дефинисала, препричала?
“Из лексике Димитровграда” у основи
је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и
лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се
састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и
одељка насловљеног Казивања.
Уводни део упознаје читаоца са неким
од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије,
творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе
о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим
запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и
овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да
може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би
хтели да науче нешто више о овом говору.
Сам Речник садржи око 2.200 лексема
које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне,
тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде
свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у
којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се
донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су
посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна
значења.
Казивања су заправо нека врста
илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у
форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре,
интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан –
саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о
некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање,
спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и
анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се
саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да
очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив,
овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и
да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку
другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи
аутентичног, живог говора.
2.Како
је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?
Рад је настао као семинарски из
предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и
подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила
студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у
књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике
Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда,
али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала
„Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о
мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала
светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова
из Димитровграда.
Интересовање за тему постоји из неких доста
“давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од
пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу:
поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив
још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да
напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености
локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“
доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и
примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам
назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)...
Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта
дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка
деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак
је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да
сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по
вокацији“.
Мислим да се у то доба нисам занимала
за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме
посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном
предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што
најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је
стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми
се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник,
десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био
тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још
већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.
3.
Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала,
систематизација, израда...
Почетак настанка рада био је у
другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала
сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме
сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и
одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога,
рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено,
осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове”
речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо
се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана,
можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле,
све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за
штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким
периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро
читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на
коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само
сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном
преплитали и допуњавали.
4.
Како си долазила до извора, информација, материјала?
Постови
