Цариброд уочи Првог светског рата

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ

(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)

Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.

У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.

У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 

Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.

превео и приредио: Марјан Миланов

Целу књигу “Пътища извървени” моћи ћете ускоро да преузмете на страницама дигиталне архиве Стари Цариброд

Када је Први мај први пут обележен у Цариброду!

Иако се данас све више своди на излет и дружење, а везује за доба комунизма након Другог светског рата, празник рада Први мај је на простору Пирота и Цариброда почео да се свечано обележава још пре више од сто година. Чак и када су ова два града била подељана границом, њихови радници су одржавали блиске везе.

Први мај је у Пироту први пут обележен 1902. године, само 13 година након што је овај датум усвојен од стране Међународног социјалистичког конгреса као празник радних људи целог света. Те године је у Пироту основано Пиротско радничко друштво. Од тада, па све до почетка Балканских ратова у Пироту је обележаван Први мај. Тако је, на пример, 1905. године на првомајској паради било присутно око 500 људи, на скупу око 600, а на самој прослави чак 1500 људи. Те године је Пирот, после Београда и Ниша имао најмасовније обележавање Првог маја. Следеће, 1906. године приликом прославе Првог маја на улицама Пирота су одржане демонстрације, а 1909. године је поред демонстрација 18. априла чак и обустављен рад, а радници су изнели јавно своје захтеве. О расположењу радника тог времена сведочи и једна разгледница послата из Пирота у Јагодину, извесном Светозару Лазаревићу, касније истакнутом борцу за права радника, у којој се каже:

„Честитамо вам празник Први мај обраћајући се вама, захтевајући осмочасовно радно време, тиме желећи да истакнемо социјалистички интернационализам. Да живи осмочасовни радни дан! Да живи српска социјална демократија! Много поздрава од М. Лазаревића“

Из Пирота су слате и разгледнице са ликовима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Светозара Марковића. Неколико тих разгледница је сачувано у Музеју Понишавља у Пироту. 

Приликом првомајских свечаности 1911. године у Пироту је демонстрирало око 250 радника, две године касније месна организација ССДП у Пироту је организовала око хиљаду радника. Том приликом на скупу су говорили Ђока Тошић, Драгутин Пејчић и Милисав Славковић.

У Цариброду је обележавање Првог маја такође започело почетком прошлог века. Већ 1909. године је у Цариброду организован први штрајк царибродских занатлија. Штрајк којим је захтевано повећање плата био је у потпуности успешан. У штрајку је било 40 занатлија, који су у Софији остали 45 дана, до испуњења њихових захтева, присећа се тада најмлађи учесник те првомајске манифестације и члан Социјалдемократске партије Матеја Цветков за часопис Братство 1964. године.