29. новембар: Сећање једног пионира!

Сечам се, ко јучера да беше!

Пош`л сам сабале у школу, раскопчан! Оно студ, дувка ветар, ама ја се неподавам. Идем све с големи кораци, не обрчам главу, гледам напред, с подигнут нос, ама с очи све време снимам лево-десно, да видим кој ме види, кој ме гледа.

На пола пут до школуту, закопча средњата дугметија, арне се смрзо. Ама ко видо да ми иде некој у сусрет, одма се разкопча пај – да ми се види кошуљата. Она бела, испеглана, л`шти се. Малко ми големшка, ама нема везе, и ја сам са голем. Четврти разред, значи најголем!

Заборави да ви кажем, дан`ска је 29. новембар. Голем празник је. Пош`л сам на приредбу у школу. Че примамо нови пионири. Не памтим баш ка ми станумо пионири, кроз маглу се сечам да ми некој четвртак врзује црвену мараму на шију, да си турам плаву капицу и трчим да најдем огледало да се видим. А тија големите, четвртаците, они ни се смеју, па се праве важни. А ја си мислим, ка ли че ми станемо најголеми пионири, тека да будемо важни. А оно те, мину време, станумо.

И са, студ-не студ, знаје се кво је пионир, па још у четврти разред. Никво закапчање! Да ми се види и кошуљата и марамата. И капата ми је на главуту. Не ми варди ушите, стануле су ми црвене ко марамата, ама нема везе, још малко и сам стигал.

У школуту много народ, сви дошли нас да виде. Добро, покре нас и прваците и другата деца. Ама ли смо ми са у четврти клас, ми че врзујемо мараме на тија малите и они ни мора слушају. Тека каже учитељица. Че има и друђи госје, из месну заједницу, из некве организације, општину… Убаво смо научили рециталат и песмицете. Вежбали смо свак д`н.

Е ђу учитељица ми ћимка, време је да се наредимо. Не могу више да ви пишем, че почиње представа, сабрал се народ.

   Прво Хеј, Словени…

пише: Марјан Миланов

објављено на порталу ФАР, 29. 11.2016.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос. 

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет: 

-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' * 

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.

Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.

Празници и традиција: На Бадњи дан!!

Рано се дигну жене, омесе и опечу коврждањци. И на свакога коледара по коврждањак. А башта ми јури коледаре сас растакаљћу, и к'шка ји сас растакаљћу да му се не штркљу говеда. Окол два саата, пре него што с'вне, појду и до четри-пет саата изјутра оде по село. Носе торбу и шумку. Шумку најде сам коледар, а носи дрвце да се варди од кучетија. Ковржданци у торбу носе, тув ји турају. Кад улезну, кажу:

-Добро јутро, губина се вали с младога Бога
С мед и масло
С јаганчичи
С пиличичи
С прашчичи
С телчичи
С'с дечица
С паре
С богатство!

И бију сас шумку:
- Колко искре, толко вајде, толко богатство!
Ударају по огњиште. Закаче шумку на вериђе или на шпорет. Прво пребају па им дадемо ореси. Домаћица ји мами:
- Пили, пили, бабина пилетија!
И врљи ореси на-зем. И даде му коврждањак у руку, и суве вочће давају. Паре давају кој први дојде и кој је род. И кад излазимо благословимо:
- Ми из ижу, Бог у ижу!
А ако ни не приме или не даду ништа, а било је, к'лнемо:
- Ми из ижу, чума у ижу!
Увечер се сече бадњак, у туђе, у чуждо, крадне се. Бадњак када се сече окрене се према исток и из два ударца се отсече Прву треску донесе, и насече, и овије кубе, и баје:
- Губина се вали...!

Коледари

Б'дњак када донесе, уз кућу успрај, а после га пресече на дрвник. Не сече се голем, да мож да га донесеш. И од њега се на дрвник отсече јед'н, два метра, па у мушку кошуљу се там обл'че и унесе. Он носи, а деца пијучу по њега. Он кваца, она пијучу. Три пут окружи огњиште па га тури да гори.

Празници и традиции: Зарезоя

Основният обред на празника е зарязването на лозята, защото това е първата работа, с която започва новият лозарски сезон.

“Добро утро, Трифоново лозе!

Да си пълно с грозде!

Болести и буболечки,

ветрове и градушки,

вънка от лозето!”

Тези и други обредни песни могат да се чуят на Трифоновден, празник на лозарите, градинарите и кръчмарите. Празникът се среща още под имената Зарезоя, Зарезановден, Трифун Зарезан и Трифун Чипия, защото се отбелязва в началото на пролетния сезон, когато започва резитбата на лозята. 

Православните християни, които уважават Юлианския календар, го празнуват на 14 февруари в чест на Свети Трифон - лечител, прославил се с чудесата, които правел. Роден е в трети век в семейството на бедни християни в Малоазийката провинция Фригия, която се смята за една от прародините на лозата и виното. На 17-годишна възраст е спечелил голяма слава, като излекувал дъщерята на римския император Гордиан, за което бил богато възнаграден от императорското семейство. Но наследникът му Траян Деций се оказал непримирим враг на християнското учение. За кратко време успял да унищожи много християни заради вярата им, сред които и Трифон, който загинал като мъченик с молитва на уста.

ЗАРЕЗОЯ В ЖЕЛЮШКИТЕ ЛОЗЯ

Въпреки че броят на лозята е намалял, Зарезоя  е един от най-обичаните празници сред мъжете. Това доказва и снимката заснета на Трифоновден 1976 г. в  димитровграското село Желюша в лозето на Стойча Мицин, който с приятелите си Михаил, Радослав, Слободан, Васа, Славча, Захария, Петър и Драган, по стар обичай символично зарязва гижите. Тук е и дамаджаната с вино, с която домакинът полива отрязаното място и благословя: “Колкото капки, толкова коля грозде”. Така със символичното зарязване на лозята се поставя началото на новата лозарска година.