Седимо јучера с Тачка Суртукатога у кафене „Врбица”, пијемо си кавето и гледамо през прозорац ретћите пролазници. Ка је студ и снег (и тека) пуста Горња Врбица још по пусто изгледа, а мине некој - не мине. И крчмата је празна, ако је недеља преди обед; само Тачко и моја милос, ед'н чича, (припада уз инвентар) дремешт уз чашку рећију у другото ћоше, и крчмарат, Јочко Ексикат, мијешт чаше, у шанкат.
- Преди године не можеше по това време да улезнеш у кавенуту од народ...
- Преди године имаше паре – рече Тачко – са се с'кри парата... Ексик бе, ја дај ни по едно вињаче, ама гледај да не ексичиш!
-Е... ка сам ексичил бе, Суртук, та ломотиш?
- Па секој пут... а'де, дај пијачкуту!
- Това ексик сипување ли је? – Ексикат тури две преп'лнене чашће вињак пред нас.- А са кажи нешто? Ем прелива... ем је на рачун куће! Кућа части!!
-Фала до неба – нажмикује ми Суртукат – ајд, да смо живи и здрави, кој дава – Бог да му придава, нама, браћо здравље и весеље....
Штеше, белћим, он још да ломоти, ама га прећину Ексикат:
- Е доста блгосивљал бе, ја кажи боље на кума, ко сте се провели при Стипсуту на Зарезоју, па у „Старо лозје”... а'де распра'ај!! Да чује за... ко га онова рече... „историчесћијат дебакл”!
- Ко смо се провели, чак-бум?-
„Чак-бум“ је Тачкова узречица па га некоји и окају Чакбумат... ама, само ка не ђи чује. „Суртук“ му је фамилијаран прекор... И пра-деда, и деда, и башта... целата фамилија... све суртуци.
Постови
