na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Песма: Неје лъко ни господин да се буде!

14.3.13.


Ка бео у гимназију стално пишео песме, а повремено прачао и на некви конкурси. Тека једнушка испаде, бео у четврту годин, да мојта песма улезне у ужи круг, па ме изокаше да с професора Марина идемо у Кикинду некој д'н на Сусрети песника гимназијалаца. Тамо си убаво поминумо, осим што у билтенат беоше написали да смо из Даниловград, а не из Димитровград, ама това си је друга прича. 

Док се спремао да идем на тија сусрети требеше да откуцам још некоје песме, па отидомо с професора Калчу у кабинетат да куцамо песмете. Тъгај имаше само два чъвесна компјутера, а под чъвесни подразумевам „486“, ако данъшњете генерације уопште знају кво је това. Све остало беоше Pecom 64, чудо технике које правеше Електронска индустрија. 

И шалимо се нешто с Калчу, а он ми каже, ма кви сте ви тија песници ка ништа на шопсћи не напишете! Камо нешто нашишете за нашијат народ! И ја ми толко требеше, отидо дома, седо и написа једну песму на шопсћи с коју стео да чъчнем једну тему која си је увек актуелна! Однесо ђу после и показа на Марина, на Милисава, они ђу арексаше, а Калча рече: Е, са мож че и стане некв песник од тебе! „Некв“ песник од мене не стану (бар не још), не што несъм писал, него што си мојте песме плују тека, необјавене, да л због ситуацију, да л због лењост, не знам. Углавном, скоро најдо мојту песму на шопсћи, па те да ђу макар тука поделим с вас. 



Неје лъко ни господин да се буде!






















Е, мој брате,
тија човеци шопсћи што орате
заборављју си језикат полъка.
Ни това неје работа лъка –
Господин бре да се стане!
Занесе се човек, па си работете мане.
Господин да станеш, еее, голема работа,
нема вече никој од ћоше до ћоше да те мота.
Колко-толко да личиш на ученог човека,
а са, па селска работа нека причека.
У џеп пару ка си имаш стално,
оче-нече, неје ти све жално.
Кола да си имаш,
па да се вртиш по чаршију,
неје важно да ли си из Невљу, Одоровци ил Паскашију.
Дреје убаве стално да си носиш,
нити ореш, нити копаш, нити косиш.
По камењар си више опънци не цепиш,
нема вече сцепено да лепиш.
Златни ланци да ти вису на гушу,
неје важно да ли си из Лукавицу, Гоиндол ил Жељушу.
Да те више не вачају јанће
по шумакат ка збираш суваре и гранће.
Ка си господин, не носиш сцепену капу,
па и да си из Бансћидол, Планиницу ил Грапу.
Данъска си нешто купиш, јутре јово-на-ново,
што има везе ако си из Искровци, Нашушковицу ил Поганово.
А сиромаштија кој си је, па још од село,
ка се погледа, вати се за чело.
Ништа си немаш доста, стално сакаш још,
па да ли си из Пртопопинци, Мојинци ил Мазгош.
А ка си господин, не раниш стоку, не збираш помију,
неје важно да ли си из Криводол, Браћевци ил Вълковију.
Седиш си по цел дън, новине си четиш,
а не вардиш ливаде, нити на чужду стоку претиш.
Не пасеш козе, не ринеш на свиње,
што има везе ако си из Бачево, Сливницу ил Градиње.
А ко си па таја господа српсћи орати,
оно човек за главу да се вати.
То је утеповање до нечу,
оно че почну и кокошће да клечу.
Ка почну језикат да крше, ко да су негде од страну,
ни ђи разбирају по Србију,
нити у Јасеновдел, Петачинци ил Кусуврану.
Важно је да се праве важни ка појду на пазар,
па да ли су од Борово, Прачу ил Верзар.
Мисле сви ђи гледу ка замину,
нема везе да ли су од Било, Тудовицу ил Врлу падину.
То кравату ли нечеш, па ципеле (колко да не кажеш да је бос),
па што ако је из Бољевдол, Изатовци ил Сенокос.
Еее, чувал народ по триста брави овци,
а са ко да неје из Радејну, Бребевницу ил Гуленовци.
Њину си работу не пипу, а у џужду се уплиту,
нема везе ако су из Каменицу, Смиловци ил Драговиту.
Ако човек дума „епа“ или „ено“, „њекња“ или „оњадън”,
нити че му се слошаје, нити че је гладън.
Ко да не може да се каже шушпа, патлиџан ил сирење,
па и на шопсћи ка си га кажеш, оно си је једење.
Ако си кажу обувка, чарапци и друђе дреје,
нема никој да им се смеје.
Ако си кажу качемак, баница и питије,
нити че им некој прети, нити че ђи бије.
Да си оратимо бре језикат, па он си је наш,
ко што си орати народ у Славињу, Власи и Пртелаш.
Ама мења си се народат, побърже ил пополъка.
Па оно си неје ни работа лъка
Господин да се стане тићемка тека.
Ка си арне падне ћиша, оно си дојде и река.
Текъв си је наш човек.
Ка нече да буде кво си је, оно му нема лек.
И кво да ви расправљам више,
у песмуту си све убаво пише!


П.С.  Мојту песму због коју идо у Кикинду и још некоје можете да прочетете тука.


пише: Maрјан Миланов

3 коментара:

Анониман је рекао...

Dobro je Marjane samo na sopsci se zabovarja a ne zaboravlja. Ama i tuka je vapsrosat u vremeto i ja sam veci pocel da zaboravljam! Odlicno be ...ne se salim.

Анониман је рекао...

Да не верујете, и ја сам иш'л на тија конкурс у кикинду. "Сусрети песника средњпшколаца" тека се окаше т'гај.
Идомо ја и Чепелат, ко песници, Тома Гаков ни предаваше српсћи, ама више се не сечам што и он не иде с нас.
Т'гај још немаше "чвесан 486" :-), него ни песмете окуца секретарицата у Гимназијуту, на матрицу и на писаћу машину.
Углавном, подсети ме на много убави и пријатни спомени из Кикинду '84. или '83. годину не сечам се више тачно, али још чувам песмуту с коју конкуриса и која беше објавена у билтенат. Т'гај не ни погрешише името град'т.

Ко и увек до са твојти текстови пробуде ми пријатни спомени и носталгију за Цариброт.
Хвала Марјане!



Маrjan је рекао...

Ми идомо с Марина '97., а Гаков беше директор тгај.

И хвала на вас што четете и коментаришете текстовете, тгај знам да несм за джабе писал.

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu