Прикаска: Трмка

Тропају колетија од говеџу запрегу по камени друм и човеци и кола одминуше место звано „Лозје", па наставише тропајечи канто Бансћи Дол. Рано јулско јутро преди с'вињало, јоште т'вна т'вница, само се у ритам на скрцање на канате и крцкање на каменчетија што ђи колска шина дроби на пут, лелеје упален венер што га деда Николаја носеше преди говедата у десну руку. Сас левуту руку држеше спрегнути ланци кроз белчуци, крајишта оди оглавници, сас који се воде говеда. На нође обул свињсћи оп'нци, на грбину кожувче оди овчу кожу, а на главуту налулил шубару, комплет оди кој никига ни једно неје двојил. У исто време и облекло и навика и имиџ и знак на распознавање. Кико на празник, тека и на делник, кико за село, тека и за у чаршију, кико зиме, тека и лете. Орате човеци било једно лето господње у најголемуту жегу, ка је косил ливаду у Горњу Лисину. Жега та све пуца, а Николаја не стура шубаруту и кожуват. Мине некак'в човек, требе га неје познавал и после обавезно: „Помага Бог" и „Од Бога ти здравје", не издржа да не питује:

- Гледам те у жегуту кико косиш, па неје ли ти жега оди шубаруту и кожуват?

- Неје ми мене жега оди шубаруту и кожуват, мене ми је оди с'лнцето жега! - одговори му тактичћи и поносно Николаја, сас уперен прс у пладневното сл'нце.

По колата иду синовето, средовечни мужје Пера и Мила, а у натрупаната кола сас разан багаш, дремемо баба Крстина и ја. Кола скрцају, венер се манда, кола п'лна с' некакво, штрапају бајћа Пера и бајћа Мила, а на сам крај ловџиско куче Мурџа слути из т'вницуту. Да некој случајно сретне поворкуту преди с'вињало, че се силно изак'ли, или пак че помисли, куј знаје у какве краџе или црне работе су тија у т'внин пошли да работе, да деда Николаја повремено достојанствено не продумујеше: „Ајде Буле, ајде Петкано"!

Од куде Бугарско поче небо да се продзрта, че почње да се с'виња. Николаја куде Танчине појате сврте на споредни пут та још малко и улезе у једну косену ливаду поди горуту и окну: „Ооооооооо"! Заустави се запрега, стигомо на планирано место за које се пажљиво приготвувамо јучера по обет, да нешто случајно не забоваримо. Испрегоше говеда из јар'м ка че се развиделује, тека да деда Николаја угаси венерат и закачи на с'лп'ц оди колата. „Стигли смо", продума деда Николаја и се сви ванумо на работу.

Бајћа Мила и бајћа Пера одведоше говеда да ђи завржу поди дивуту крушу у слогат, да су у сенћу ка изгреје с'лнцето, ни сас бабу Крстину срипимо оди колата, разврзамо цргуту нади багашат и почемо да стоварујемо, крошње, кове, чанте, сећиру, конопци, кошариште и друђе работе које ни може затребу там куде смо се запутили. Николаја узе теслу, нарами с'лбу оди три-четри метра д'лгу, узе једну торбу сас брижљиво приготвене дрангулије и алатће, улезе у шумакат и се изгуби у правац на Преслап. 

Бајћа Пера и бајћа Мила пошто намирише говеда, натоварише се сас багаш из колата и ватише и они шумакат. Баба Крстина се заметну сас цедило, узе у руку крошњу, и по њи, мене задача беше да носим плетено кошариште. Деда си ђи сам прајеше. Приготвеше си основуту оди унапред одрезано јасенче, па ка поткара коџа пручће из земи, он ђи поразреди и формира и остаји да карају још годину д'на. Тегај изреже доземи, ократи пручћете на мерку и исплете меџу њи сас т'нак павит. Ка ђу густо оплете, измаже сас говеџа лајна и ка ис'не окречи сас гасен ћиреч. Кошариште је спремно, само преди да се користи, требе оди унутра да се измаже сас маточину, и пчеле може да се усељавају.

Те това ни беше работа дан'сће, да уловимо пчелу што ђу деда Николаја беше пролетосће намерил у шумакат канто Змеју Дупку, дор луњаше по лов. Видел ђи куде излазе из дебелијат дуб, там се некига бил населил одбегал ројак. Обикаљал ђи још неколко пути, и са дојде д'н да ђи вачамо. Силан пчелар беше, и оди малечко ме је учил кико требе сас пчеле и да ме неје стра. А и ако ме случајно џврцне по некоја, ништа страшно, това било здраво.

Прикаска: PAOLO SOPRANI

Испишта жената једно сабале у малуту, и беше јасно закво, отиде си Санда, умре, беше га исцедила  лошата болка, за кратко време  супурдиса и смали мужа оди сто и дватријесе ћила, напраји га на пандишпањ и повлече там од куде се никој јоште не врну.

Погребенијето беше големо, коџа се народ беше трупнул, викање, пиштање, нарицање, ко што је обично на погребенија и што думаше Анђел, убаво се човеците беоше спрајили...

Убав ранолетњи д'н, а ни сас Пеликана седимо преди Сандинуту ижу на труповете и чекамо да погребенијето појде и да испратимо големога и силнога човека,  доброга другара што га упознамо  неколко године преди, у ресторацијуту на железничку станицу у Пирот. Само човеци сас топлу душу и големо срце се л'ко најду и здуше, та и тија пут се случајно издешава и судбина нат'кми да се сретне Аца Пеликанат, сас Санду Циганина, кафторџију, ка из чиста мира поможе на нашега цовека у невољу, без да га познава и без да смета и рачуна, требе ли или јок, исто ко што је и Пеликанат увек бил спреман да помогне на свакога кој је закасал, само ако има човештину, и етети другар до гроб и по к'сно.

Чекамо на пообетну жегу с Пеликана некаквога човека из височката села, а живејеше у таја стрма насеља нади станицуту у Пирот, и да не ћипíмо на дворка улезомо у ресторацијуту на железничку, и по т'гашњи обичај да испијемо и по једно-две, м'нечка вињачетија. П'лна скоро ресторација сас човеци, у това време идеоше возове и народ се возеше сас њи, једни дооде, друђи отоде, тарапана цел д'н. Седимо уз масу ка се врата отворисе и улезе у ресторацијуту наш другар и земљак из царибродско, Тацко армоникаш. Улезе и одма оди вратата поче да запомага:

- Браћо, човеци, граџање, ам'н помагајте ако Бога знајете. У невољу сам силну. Са ме помогнете, че се раздужим на сви ка стигнем. -Стигла ми је сас влакат нова армоника из Италију, " Паоло Сопрани", и немам паре за царине и транспорт. Молим ви се, помагајте, не давају дор се не плати. 

Видно узнемирен, Тацко изорати, а свет че се сурине, од његову гледну точку, не подигне ли рамоникуту у тија момент, јутре че је к' сно, кока че ђу некоја сила одвлече бесповратно.

Човеци се оћуташе, никој ништа не орати, издиже се саде некаква голема човечина и продума:

- Ајде другари, да саберемо да спасимо човека! 

Извади он прв пару и тури на масу, а по њега и друђи извадише кој колко може и за час Тацко сабра паре да си заврши работу. Несмо тегај знајали кој је, после се запознамо, това беше Санда Циганин, кафторџија, остал без работу у Прогрес и се преорјентисал да оправља кафторје и тека је печалил дор не умрé. После разбрамо да је бил и он свирџија, басаџија у дувачћи орћестар. Ни се сас Пеликана згледамо и он саркастично продума, кико сложни Пирочање сабраше паре, да помогну Цариброџанина. 

Заврши се това, Тацко излезе, народ поче да си ко преди џаколи, свакој своју муку, а Пеликан наручи јоште по вињаче. Дојде нашијат човек што га чекаомо, завршише сас Пеликана кво имаоше и ка се пај отворише вратата на ресторацијуту, улезе Тацко сас начињену армонику на мешину и растргну некакво оро, колко што силно може. Нова армоника, убав звук, доб'р армоникаш, срца весела, а главе поошамоглавене, музика до некоје доба у ноч, вињацетија и повече. Убава армоника беше таја Паоло Сопрани, л'скава, сас изгравиранога големога орла на корпусат, сас шарене нитне накачене, убавило, а тек звук! Почесе и бакшиши да падају, а по јед'н ред некој наручи некакво бугарско оро, Тацко заглави једну дирку сас клечку ћибрит и засвири, а оно кико гајда да свири, оро се заврте та до некој ред. Санду кафтордзију к'сно у ноч одвезомо дома и настаде големо пријатељство. 

Ка мињујемо кроз Пирот, сврчаомо при њега, поседимо на труповете преди радионицуту. Санда пушеше цигаре ко строшен кафтор. Извади паклуту, "Југославију", и узне та удара нежно ама сас мерак, с' паклуту оди палацат на другуту руку, по повече пути да почњу пол'ка да издзртају и излазе цигарете и ни покани.

Сас ћибритат исто ка извади клечку, у голем лук ч'к нади главуту измане и врасне, ама добре одмерено да нарочно не успеје палењето оди први пут. Тека неколко пути мераклисћи измањује, видно ужива Санда а и тија што га гледа, и на крај ка се запали клечката, почека малко љутијат пушак да одмине и сас тачно прорачунато време запали свете три цигаре. Прав ритуал, а и ни смо после користили тија манири дор ђи не машимо. Пеликан за сва времена, а ја преди коџа године и за мене се јоште не знаје дали че ђи пак пропушујем и мањујем.

Отиде си и Аца Пеликанат, тихо и улезе у царибродску легенду. Тија пут га никој не може расеца оди спање, беше заспал за вечно, а бесе тегав на будење. Једвам га разбудише  баба Данка и Курта, Батко, Гица и Кокан, ка појдоше једну годин на путешествије у Ђерманију.  Карал си је животат преди време, ноншалантно, а   свак тренутак, живејал је по два. У све кво је работил уживал је, дали ка пише, свири, оправља шермана, ка орати виц, или ка поје "Мачку" оди Ибрицу Јусића. Све с'мерак, ко Санда ка тупа паклуту да се изм'кну цигарете. 

Ненаметљиво да режира свој живот и животи на сви што га окружују не беше донел оди" Витиз" озгоре, то си му беше урођена одлика и карактерна црта, това беше прави Пеликан, увек на свој терен, да праји режије и шарене сцене ко што онуја годину беше у ресторацијуту у Пирот и догодовштината сас Тацка и Санду кафторџију. Кројеше Аца убаве комбинације, ама и животат не беше наиван, не даваше му да подигне главу малко, да пред'не, да се опорави малко, моташе га на там навам и не дозвољаваше да му иде карта. Задње године јед'н корак напред а два назад. Тека и заврши изневерће, одједанпут, и ни тури у чудо. Не можеше да му једино узне вечнуту усмивку сто ђу имасе у очите и оптимизам што се оди њега ширеше на све стране. Уливаше сигурност на сви около, затова се требе и врзмаоше коџа млади човеци около њега.

Санда басаџијата, ка разбра оди кво је болан, и на препоруку на докторје и на сви живи да мане цигарљаците, самоуверено и храбро продума: "Ја ка ђи нес'м оставил ка је требало, нечу ни са. Че ђи пушим до крај"! Тека и би...

Аца Пеликанат ни изненади, кока га некаква небеска сила на брзину одсеца на горе да се придружи на Санду басаџију, Тацка, Крлу, Перу армоникаша и много друђи добри и изузетни човеци. Кико успомена остаде само урезана и замрзнута слика на сви што су га добре познавали, мада не с'м баш сигуран да је на некога и успејало да га толко добре упознаје. Одлика на големи и посебни, од Бога дадени за све, и он је бил човек кој је неколко крачће иш'л преди животат, а посебно је знајал да од сложен зивот направи игру, талентовани глумац кој уопште неје ни морал да глуми, харизматичан и све кво је написал, казал, изрецитовал било је п'лно сас дух и сас шарм, до савршенство је знајал да види све кво друђи несу могли и да зналачћи анализира сви префињени покрети на Санду кафторџију сас ћибритат и цигарете и манири на друђи интересантни човеци и да тија гафови добронамерно и у прав момент примени и све това и још много ненаписано и не изречено, то је ненадмашни и бесмртни, Аца Новков Пеликан...

*

Недостатак савршенства теорије у пракси, не нарушава равнотежу у универзуму и међу звездама,  а оркестар који чине најсјајније овоземаљске звезде састављен од добрих музичара и још бољих људи увек ће како на овом тако и на оном свету самоуверено стајати на раскошним позорницама где је свачије место унапред знано и зацртано, место које је свако успео ваљда и да заслужи, место попут задње станице за велике људе, изаткано од ситних мудрости и недостатака такта и ритма , место где време и брзина готово ништа не значе: ако идеш пребрзо, сустићи ћеш невољу, ако идеш преспоро, стићи ће те невоља...

Прикаска: Шуми Марица

Синко, ти не знајеш деда Раку, мојег башту. А казувала сам ти за њега! Еее, он је бил известен трговац по целијат крај. Знал је много народ, с много народ је правил трговију. Он си на њега беше бата Горча, а и ућа ти Васа и Јоца су тека оправни.

А обичаше и он, кико бату, да пивне. Бил је другар и обичали су га човеци. Сечам се, појду трговци из Валниш, из Звноци, на пазар у Цариброд. И муњувало се на Поганово, па преко Планиницу. Они појду у четвртак и сврну при нас. Маћа ми одма тура тигање, пржи месо, једу, вечеру, пију... Ми смо вола клали, па свиње, па овце. Имаше јед'н човек машину за месо, па закољемо вола, па месо мељу, мељу, мељу... И тека, они преспе, доручкују, иду ма јутред'н у Цариброд на пазар, врну се при нас, пак једење, пијење,... преспе и у суботу си иду. Све мама служи, готви... А она је све умејала, а д'н школу неје имала... самоук.

Башта ми држеше задругу, докарује намирнице, шићер и текова. Он дојде уморан и легне, а шићерат се требе дели, коме колко следује на човеци. Они дооде и маћа ми све седи и израчуна на којега човека колко шићер се падне, и не писује ништа, не знаје да напише, све напамет рачуна, колко су човека у ижу и коме колко се пада да му даде, она је све това напамет знала да израчуна.

А једнушка, продавал тата коња, ама коњат бил малко ћорав на једно око. Он си ћутал, и решил да нема това да казује, ама нема ни да л'же. Дош'л човек и га питал:

-К'в је коњат, добар ли је, здрав ли је?

Деда Рака му рек'л:

-Абе, мене гледај, за коња не питуј!

Човек даде паре, узне коња и отиде. Минуло некоје време, човекат видел да је коњат ћорав и се врне при деда Раку. Почел се буни, ама Рака му рек'л:

-Ја ти реко гледај мене, за коња не питуј! Л'гал ли сам нешто?

Човекат неје знал дека тата на једното око неје довиџувал убаво!

Ама отишал једнушка при тија његови пријатеље, трговци у Валниш и се запију. Он пијан запојал “Шуми Марица”. А това много лоше време беше, неје се смејало поју текве песме. Некоj га чул оди комшије и га наклевети на жандарете. Они га вану и га утепају оди бој. И са ко да га гледам, једва си дојде дома, једва прескочи прагат. Рече на маћу ми, ја сам много тепан. После си је повече лежал, и се разболе и не може се оправи.

Зас'њује он ко је отишл на онија свет. Сретне на Милу маћу и на Десу Светину маћу, оне беоше умреле, и појде с њи. Ама га сретне баба Ката и му рекла Рако ти се врни, још јед'н из нашту фамилију требе да дојде, па си ти т'гај на ред. Девет месеца се минуше, бата Венко пођину, утепа ли се, не се сечам. Он беше милиционер у Пожаревац. Сечам се, донесоше његове крваве дреје, а стрина Борика ђи узе и ђи однесе онам у гробиштата та ђи закопа. И тата рече са сам ја на ред. И не знам година мину ли на Венка ил не мину, и он умре. Епà, тека беше!

Прикаска: МЕСЕЦАТ

Сечаш ли се, ка беше малечак, па си запел деду ти да ти довати Месецат!

-Дедооо, укачи ме на Месецат! Дедооо, очу на Месецат да се укачим!

-Ама не може сине, он је високо, не могу те укачим!

-Дедооо, довати ми Месецат, довати га!

И сваку вечер викаш, чим падне мрак, ти рипаш да доватиш Месец. А он, пустињакат, огрејал голем, па убав, кога никигаш неје поубав бил; а ти дете, главу си очепи да дованеш Месец.

И деда ти, кво че прави, реши да ти доване Месец!

Видел он једну вечер при деда Стојана, памтиш ли деда Стојана, е на Станка башту, венер виси у двор, та си човеци работу врше. И отиде деда ти при Стојана и договоре се та закаче венерат повисоко у дрвото, неквa топола ли беше там, јаблка ли, не знам. Ама Месечина вече беше минула, Месецат се не види увечер.

И пита те деда ти, очеш ли да идете да дованете Месецат. А ти да извркнеш од радос! И он те вану за руку, па ти показује у Стојановијат двор на венерат:

-Ене га Месецат, видиш ли га куде је слезал! Са че га ванемо!

И за руку, па при деда Стојана.

-Деда Стојанеee, може ли да дованемо Месецат, видомо га куде је при тебе слезал, каже деда ти.

-Може, може, са че ви дадем слбу!

И укачи се деда ти на слбу и стури ти Месецат!

А ти дотрча дома и од пут окаш ко сте дованули Месец! Па целу вечер неси спал од радос!

Епа, тека беше!

Прикаска: Младен

''Това беше на празник Трновицу

Ка' убише Младенче на Врницу''.

Пролог

''Слобода'' , недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 13 август 1955 год. Пирот, број 336, годинаVIII, страна 3

УБИСТВО У СВАЂИ

Младен Ранђеловић из Станичења имао је свађу са суседима. Од свађе се изродила туча од које је Младен задобио тешке повреде. Сутрадан је нађен мртав у својој кући. Истрага је у току.

''Слобода'', недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 17 децембар 1955 год. Пирот, број 352, годинаVIII, страна 5

СУДСКА ХРОНИКА

Због убиства Младена Ранђеловића из Станичења суд је изрекао казне строгог затвора и то: Милораду Недељковићу у трајању од 14 година, Чаславу Пешићу у трајању од 15 година, Смиљи Панић у трајању од 10 година и Правдољубу Ранђеловићу у трајању од 10 година.

1

… Добар дан сине, Бог ти помогал. … За куга? Младена ли? А ти сине, кој си? … За новине ли писујеш? Не знам сине кво да ти оратим, ама те скараше се и утепали га. Кво је било, ветар ти га знаје, свашта си народ ломоти. Кво из уста излезне, више се не врта. Оно се сине човеци скарају прво поди кров куде живују. Куде си видел да се карамо сас некојег на крај свет. Прво у кућу, па сас комшију, па сас другу кућу па сас некојег понатам у село. Текьв си је ред. Чек сине да преврнем кобилкуту на друго рамо, заболе ме коска.

Неје добро сине. Тија што га утепаше, че се врну дом. Када, не знајем, ама че си дојду. Големи човеци, навикли на тврдо и муку па че се врну из затвор. Младенче се нече дигне из гробишта, како је живел, тека је проживел. Преломен леб се сине не саставља. Ама синко, кво че буде сас детето? Те га, још детишњак, одлати по село, саде што заврши четворолетку, кол'ко је тој године? ... Једанаес!? Толко ли? И кво че сьга оно, куде че? ... У дом? Кьв дом? ... Е, синко, има ли тамо у тија дом мајћу и башту? Кој знаје куга там требе да слуша,  Ка се врне из тија дом, има и пред поштара да стоји мирно, знајем ја тој, причал ми Товил што је како ратно сироче бил по тија домови. Како па таја Смиља не помисле за детено? Ајде ако му је башта бил' алтав ама она му мајћа бре па да си не премисли кво че оно само? Мореее, и она си је за… него ај' да не лајем!

Отежа ми кобилката сине, до када че ме испитујеш? Имам си работу дом. ... Ај у здравље синко.

2

Леле! ... Добар дан, ево ја сам наишла па реко да надзрнем ... Зовем се Зорка Митић, башта ми је Драг... Него кво? ... Аааааа! Па што не вревиш него си се облекал како из комитет да си? Младенче ли? Е па ја све знајем, све сам видела. Де седни тук да ни седну кокошће. Овака, несьм бьш све видела али све знајем и тој једина оди цело село. Чим се топрв разведе оди Смиљу, он си је сас мене све тека, ли знајеш, казувал. Због теја меџе окол дом, скарал се сас Совићу и с Виту и с Мику. И тагај у црквеното поди школу на голем празник Трновицу је било оро и Младенче је најубаво играл и на цигање је давал паре да му свире, највише на Селима сас кьлне. И пил је, за кво па да не пије, муж је и требе да пије. И тува се прво потепали. Петорица на њег. И ритали га ка падал а он бил пијан. И после си дом отишьл и легал си да спи. И ка заспал, дошла му Смиља сас овијате из комшильк и рекла му ''Младене, боли ли те'' а он вој рекьл ''Смиљо, ти ли се врну'' а она му тагај рекла ''Де подигни главуту да те обришем оди крв'' и он се приподигал и она му протнула јужето окол шију и овија што били с њу почели да сецу и тека га обесили.

Ти неси из комитет, е ли? Оч да сврнеш на ''дивку'' при мен'? Сама сам си дома.

Тека је било: Недељарка!

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!

Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

Прикаска: Упролет

за Велина

Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.

Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето,  преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...

Миле Пенков,

„Дан великих таласа“,

Ниш, „Просвета“, 1997.

Прича: Свадба

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис

Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.

-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.

-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Прикаска: Забранена любов

"Интересен сюжет, описания на природата, характеризация на образи с чувствен и психолоичен авторски усет, композиционна постройка... Браво за автора... Приятна изненада! Перос, Басара, Корнет, Габровдол, Тудовица, Боровско поле... природните дадености и съдбите на хората - трайни вдъхновения за нови творчески терзания и завоевания!"

Денко Рангелов

*

Tяхното познание датираше още от училишната стая. Детски игри, потказваня, никак не приличаха на обикновените ученически белъи. Посяйвше чудна искра... И така заглъхващата, од детските лудории, учебна стая, в която, най-често можеше и муха да се чуе, смени селската чешмата. Скрила се в таинствено, уютно скроена от майката природа, тесна долинка, обраснала с най-различни, тъмнозелини бурени, коприви, върби и диви сливи, като чели родена за тяхната разгаряща любов... Крста и Бела, бяха още от учениеската стая заляти с бури вилнеешто-омаяващи усещаня. От тогава за тях щастието възпламени усета за обичта. Цял ден полски работи, Крстювата ръка при Бела беше дръжката на мотиката, а в ръцете на Крста беше ръката на Бела, дръшката на косата... и така цял ден! Все до ходене за вода... Беше задължение. От всяка къща, семейство, се идва за питейна вода на чешмата. 

Всички си обличаха най-хубавата премяна. Това всъшност беше ревю на младиня, докараност, и на съдове за питейна вода. Туkа се раждаха, любов, завислък, омраза... Най-голями зависълъци бяха отправени към Бела. Тя беше най-красива и с чаровашта премяна. Братята и бяха на работа в чужбина! Носеше и пласмасови бидончета за вода и една стомна и товария. На корзото разходката (леко се държаха за ръце). В тъмнината си разменяха и по силни нежности, снимани от детските очи, които бяха като апарати с виткавични уреди. Крсто беше от богат происход, занаятчия, голям залък за всички девойки. Белини по сиромаси и потеклото им е как говореше майката на Крсто, от лоша фамилия. Но, тук (на чешмата) явно се срещаха Крсто и Бела. Да, те бяха деца. Не! Само един беше дете. Бяха връсници! Кaгато един на друг подаваха ръка, тялото им бе пълно с любов, в продължение на дни и седмици... на вечност!

Priča o Momčilu!

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove. 

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli. 

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film! 

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš. 

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

Са великим задовољством и пажњом пратим објаве у "Виртуелном музеју Цариброд". Рођен сам у Димитровграду, али у њему нисам никад живео. Многе летње распусте проводио сам у Петрлашу, код бабе и деде, а у Цариброд долазио петком. Зато многе цариброџање не знам, али их опет знам поприлично.

Овога пута, као мој прилог поставци "Виртуелног музеја Цариброд" желим да приложим "прикаску" моје баба Ђерманке, коју је она 1992.год. испричала "у перо" чика Бори Јовановићу из Чинигловци (који је у Пироту био знан као Бора "Мутан белег"), а коју је он, заједно са другим причама, објавио те године у књизи под насловом "БАБИНЕ ПРИКАЗНИЦЕ"

Слободан Киров

"Уврел се, ко кацар у чвор“

                       

                          При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

                          Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

                          Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

                          И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

                         А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

                         И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

                         И за това има реч: СТИСНУТ  ДВАПУТИ  ПЛАЧА

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.

СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)

Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.

О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?

Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.

      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:

„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“

Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 

Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.

      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“

Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 

Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска

С’Н ИЛ’ ЈАВА

1

Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.

– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.

– Нечу!

– Што? Какво је сас теб’?

– Ништа.

– Неје тека. Некво само уздисаш.

Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.

– Чу продaвам говедава.

– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.

– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.

– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?

– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.

– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.

– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.

– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.

– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.

Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:

– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.

Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:

    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Прикаска: Роска – последња радос'

(прва награда на конкурсу 

’Најбоља кратка прича Пирота 2017’

 на осамнаестом Салону књиге и графике

 у организацији Дома културе - Пирот)

Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми. 

- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете. 

Задушнице

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове... 

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

Прикаска: Огњарат

Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа, а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. "Године ка ти тешко не пада тешко", мисли си. Неје забоварил ништо. Сагашњото му баш неје јасно кво је.

Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по-заравни и по-изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам-навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа, ама весела. Само ка ђу набага, па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко, а малко и на стра, неје само работа него и учење.

„И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис"! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да га окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.

Прикаска: Јазавичар пред судом!

Одокле ли идем? Мани, не питујте ме, не стањујте ми на муку.  Еве, идем из Пирот, бео на суд. Против кога ли? Ма, ја сам број један по шунтавило: тужил сам јазавичара! Смејте се, смејте, тека ми се и у суд смејаше. Ал' какво чу кад више не знам на куде бијем и кому на врата да се жалим. А закасало се – до нечу!

А? Да ли идемо да испијемо по једно? 'Ај, док дојде аутобус. И тека ми се не иде за Штрбовац, при онуј моју крезубу бабичку – главу че ми сцепи кад се врнем. А, она ме, право да ви кажем, и нафујта на овуј комендију. Каже – Да тужиш, да тужиш, Давиде! Чула сам ја, људи грдне паре узоше кад и' уапе куче!

Оно, јес', и ја сам чул: кобајаги – угризе га куче, од овај селска псета што се слепутају, па му доктур, његов си изабран доктур, то све код нас изабрани доктури, само не знам за какво и' бира народ: да су доктури ил' политичари, и тај доктур му изнаписује триста 'артије сас триста повреде, па он после тужи и узне пару. Тека се прича. Не знам, можда и неје тека. Више ништа не знам. У овуј нашу општину, регион, државу – ил' су сви полудели, ил' сам ја полудел, треће нема!

Него, докле стиго'? А, до суд. Па ништа, улезнем ти ја, носим овај џак. У судницу се сви накезише кад ме видоше - носим џак! Сви – опа! И сувају се да узну. Кажем, чекај, бре, полак'! Судија – Којим добром идеш, добри човече, и шта нам то носиш у џаку? Кажем - Чекај, бре, полак', гос'н судија, ће стигнемо до џак, нека га овде, чек' да ви исприча Давид која га мука натерала на овај врата и што тужио тог ђавола. А судија – О, лудог ли народа! Само би да се тужи, а нема појма ко му је крив. Тако, каже, пре тебе био један, уби нас причом о некаквом Јосифу из Бабушнице, као – увраћао тако чешће ко човек у његов дућан... А глава ми, каже, пуца, синоћ сам заређао по славе: те код председника општине, те код директора једне фирме, те код директора друге фирме, те код директора треће фирме... Срећа те све то био само један човек, па нисам лутао, него пио цело вече само на једном месту, иначе – не знам да л' би' претек'о!

Морам тако – кажем - гос'н судија, знам ја ред и закон. Не мож' тој: ујело ме куче – дај паре! Мора прво да се изведу докази, па отежавајуће околности... Добро, добро, причај - каже судија. А све на чело налаже мокру крпу што му донео онај с тог Јосифа из Бабушницу.

Е па, овако, гос'н судија:

Ускрс на бојишту!

Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.

Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљу покопани.

Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једолики и монотони. Испрер земунице утабанали смо једну узану стазу, куда свремена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо... Безизразно зуримо у Мегленску Равницу, утонули у трептаву јару и густу прашину.

Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да би боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.

- Па данас је Ускрс – пљесну се Лука рукама.

Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију.  А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат!  А суспендован је само што, завалија,   неје убаво знал да рукује сас новиви телевони.  Кво че човек, прегазило га време и прогрес...  Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере. 

- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад

 им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.

Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине... 

И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.

- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.

Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу. 

- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за

 себ' си орати у шумак. 

Прикаска: Госпава тргује сас овна!

Пет'к, пијац у Паланку. Тија д'н је затра за мен. Увек се нашљискам.  Излезнем те се видим сас народ, позамлачујемо се, чујем кво је било ново по селишта. Испиричу ми куји је умр'л, куји се сас куга тепал, куј кво украл... Они мисле мен још тој занима. Јок, ич ме не занима више. Госпава ме окну на мобилан те се најдомо куде Вилфана. Они веч у преднос.... Међувреме им арно побоље него моје, што би рекли овија спортисти. Видим Госпава се пазари сас Пејчу из Вету за неквог овна. Пејче се утенчил оди рећију! Она му ока:
- Пејчо, добар ли је мркач?
- Госпаве, нема да омане... Глеџ мен, за њег не питуј!
- О убил те Госпад да те не убије... Ако је на теб, овцете че ми се све швалерисују... Аоооиии!
- Госпаве... Ама за мркање питуј Павлију. Њојне мрка неколко годин. По три вој ближњују...
- Браце – обрну се Госпава камто мен. – Те наша мука сељачка ква је... Сећирам се кој че ми мрка овце.
- Па јел имаш овна? Што че купујеш друђег– питујем ју.
- Ма... Добар је мркач бил! Кад се укачи не стура се. Него почеше га нође синко болу...  Кад би мог'л да легне мркал би, али овцете ђаволи, зенесу се па га воде, а он јадник че се стрволи оди њи. Издаву га нође. Мора да купујем друђег.
- Ајде да се трампимо? – ока Пејча. – И че ми доплатиш....
- Ама нечу Пејчо! Мојти по дебел!
- Па так'в ми и требе дебел. Иде Петковица... Турал би га на пару за славу.
- А убаво мрка твојти?  – коколи Госпава у њег.
- Питуј Павлију Госпаве ако мен не верујеш – убеџује ју Пејча.
- Колко че ми тражиш прид?
- Да се трампимо... И че ми дадеш пет иљадарће прид! – смишка се Пејча и вата вој руку да се здравују.
Госпава си измациња руку, видим гоџа вој тражи прид, а че навијам за њу:
- Гоџа Пејчо тој. Спушти малко.
- Не могу Браце... Млад, а мркач аран!
- Ма јебал те мркач.... – навијам за друшкуву.
Видим и Вилфан навија за њу, а повиш за њег:
- Де поделете прид! А пола да попијемо!
- Госпаве... – облизује се Пејча. – Чу стурим иљадарку! Дај руку!
- Нечу Пејчо! – па за теј паре ја че се мркам! Аоооиии...! Па златан да ти је, па нечу ти двам толћи прид!
- Ама неје ти млого Госпаве – уц'клил у њу.
- Гоџа Пејчо!  Опустел му да му не опустеје. Па теб да купујем па да давам толће паре – муа му га.
- Колко че ти даваш прид? – обикаља ју од све стране.
- Иљадарку! Доста ти је.
- А, нечу! Госпаве, нема ништа т'г од нашуву работу.
Окну ја туру, и почемо си оратимо оди друђе работе. Они мезе некви чварци и сирење. Окну те тури газдарица и неко ћевапче. Че преодимо на винце. Видм на Пејчу се б'ш тргује дан'с:
- Госпаве... Че дадеш три црвене и да видиш каквог мркача добиваш?
- Недам Пејчо! Па ја ли сам Монетарни фонд...? Па коме требу паре ајде куде Госпаву! – ока.
- Ама убав ов'н! Неч се покајеш! – убеџује ју Пејча.
- Ја га нечу турам на Фејзбук те ми требе убав! – отима се Госпава.
- Па колко че даваш? – коколи Пејча.
- Две иљадарће и сас срећу да и трошиш! Дај руку Пејчо! – с'г га Госпава сеца да се здравују.
- Нечу Госпаве... Нека си мрка куде мен... – отима се Пејча.
- Е па неч ни ти мојега да једнеш на славу – вреви му.
- Че дадеш јоште пестотин динара? И да и трампљевамо! – уц'клил Пејча у Госпаву.
Госпава погледа у мен па у Вилфана, па у Пејчу, диже се оди столицу и окну:
- Че ти дадем Пејчо! Дај руку!