na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Priča: Zapis (Mirosano drvo)

11.1.14.

Prvi zraci sunca se još ne bejahu rukovali sa mojim prozorom, kada sam začuo iz avlije glasove koji me probudiše. Radoznalo sam, ne ustajući iz kreveta, provirio krajičkom oka kroz prozor. Neka ptica prhnu uplašeno sa mog prozora i odlete prema širini jesenjeg neba, koje je u odnosu na jučerašnji dan bilo preliveno nekako tamnijim bojama. Meni srce zaigra na trenutak, ali kada videh da je to bila samo ptica, prislonih glavu još više uz prozor. Moj deda Borovina se upravo rukovao sa nekim nepoznatim čovekom, kada ja odškrinuh prozor taman onoliko koliko da čujem njihov razgovor.
-Stari vuče, kojim dobrom ti čak ovamo? -upita moj deda, ne skrivajući zadovoljstvo što vidi tog čoveka- dobro mi došao!
-E, moj Borovina, muka me naterala. Treba mi tvoja pomoć.
-Ta, veli šta je bilo!
-Kapetan Velimirović!
-Naš Mirče.
-On. Stiglo mi pismo -čovek, još uvek malo zadihan, poče pomalo nesigurno da rukama pretura po džepovima sve dok ne izvadi iz jednog džepa smotuljak bele hartije - evo ga. On je tamo, negde dole, na bugarskoj granici. Zove nas. Bar jednog od nas. Kaže ne može sam. A ja ne mogu da idem, Borovina. Već sam mu javio. On se nada da ćeš makar ti moći.  Pojavio se tamo neki...
Moj deda i čovek zamakoše iza kuće pre nego što sam uspeo da čujem kraj rečenice. Vratio sam se u krevet i buljio u plafon još uvek pospanih očiju, ali mi radoznalost nije davala da se uspavam. Nisam znao da li da ustanem ili ostanem još malo u krevetu. Osećao sam kako mi nešto šeta po stomaku, nešto od čega bi mi srce na trenutke zakucalo jače. Zatvorio sam oči i misli skrenuo na onu pticu sa mog prozora. Gde li je sada? Kako je njoj lako da stigne svuda. Samo raširi krila i prepusti se vetrovima. I može da sleti gde hoće. Može i reku da preleti. Ja nikada nisam uspeo da pređem reku kod onog stenja. Voleo bih da vidim šta je preko. Eh, voleo bih ja da vidim mnogo toga. Šta li je samo tamo iza onih planina gde se moj deda uvek onako čudno zagleda? On mi kaže da sam mlad, da ima vremena. Ali i iza te planine mora da ima u daljini još jedna, pa još jedna, pa još jedna... Čoveku bi trebalo sto života da vidi sve na ovom svetu. Tako bih voleo da živim večito. Tako bih voleo...
Razmišljajući tako, san me je prevario, pa nisam čuo kada je dedin prijatelj ulazio u moju sobu da me vidi.” Biće od njega junak i po, slušaj šta ti kažem Borovina. Vidi mu se na licu. Ali čuvaj ga starče, neće mu biti lako.”

Kada sam se  probudio i izašao na bunar da se umijem moj deda je u štali spremao konje. Spremao se za put. To je značilo da i ja negde putujem, jer je deda trebao da me čuva još desetak dana. Nije mi smetalo. Volim ja svog dedu. Volim da vreme povodim sa njim. On je veoma zanimljiv čovek. A ovako ću još videti i nova mesta. Deda me pogleda prilično ravnodušno na samom izlasku iz štale, a zatim pođe ka meni brbljajući nešto svojoj bradi. Pokušao sam da prikrijem svoje uzbuđenje i pretvaram se da ništa ne znam. Nije mi uspelo.
-Šta je mali? Čemu takav osmeh?
-Idemo negde, zar ne?
-Samo pola nas -reče deda i videvši da me je time zbunio dodade- idem ja sam. Nije ovo put za tebe. Bićeš neki dan kod Stanoja.
Za trenutak nisam mogao da udahnem. Nešto kao da je pokušavalo da iskoči iz mojih grudi. Ćutao sam. Ćutao. Ali progovorile su moje oči. Njihove reči su se mokro slivale niz moje obraze. Kada sam počeo i da šmrcam, deda me svojom ogromnom rukom uštinu za obraz:
-Junače, pa šta je ovo?
-Junaci se ne ostavljaju kući -jedva sam izgovorio i otrčao u kuću. Deda me je mirno otpratio pogledom kao da me šalje da mu donesem rakiju. Mrzim ga. Ponekad ga tako mrzim.
Shvativši koliko se meni ovoga puta išlo sa njim, deda uđe u sobu i smešeći se ispod brkova reče:
-Al' da budeš dobar i poslušan!
Mislim da mu je moj pogled rekao sve. On priđe i sede na krevet kraj mene. Brišući suze ustao sam i bacio mu se u zagrljaj.
-Sutra mi budimo petlove, a ne oni nas! -dodade deda.

*
Zora osvanu nekako mrzovoljno i tromo. Pospanu maglu je vetar  jedva isterao iz šume. Njeni repovi su se još dugo zatim vukli planinskim obroncima. Bilo je prilično hladno za ovo doba godine. Zakasnele laste su od najranijeg jutra tumarale nebom tražeći još ponekog druga za daleki put. Osećale su da će zima ove godine biti oštra. Osećali su to i ljudi iz sela. Svuda po šumi već bejahu naređana nasečena drva. U jednoj rupi među gomilom drveća jedan zec je tražeći zaklon od jutarnje rose i zime udisao svežinu jutarnjeg vazduha. Odjednom on oseti nešto u blizini. Uši opusti niz leđa i šetajući njuškicom levo desno širio je nozdrve trudeći se da dokaže svoje sumnje. Onda hitrim skokom iskoči napolje i spusti se niz proplanak dok je grančica koju je zakačio na izlazu iz rupe još uvek treperila. Ubrzo zatim začuše se koraci koji su razgrtali prvo opalo lišće i na vidiku se pojavi neki čovek. Koračao je sasvim polako, skoro vukući se. Umor prožet bolom na njegovom licu se video jasno kao letnje sunce u podne. Njega je u stopu pratio vuk. Znao je da nema još mnogo. Tu je negde blizu. Ipak, dosta vremena je prošlo od tad. Za to vreme se promeni čak i stoletna šuma. Blago je zavukao ruku u torbicu i svakim korakom sve jače stezao zavežljaj u njoj. Konačno ga je imao u rukama. Ovoga puta je znao da mora da uspe. Ubrzo se na vidiku ukaza seoski put. Čovek je sišao do puta na desetak metara i držao se tog rastojanja. Nije bilo sigurno ići putem. Neko bi ga sigurno primetio. Vuk ga je pratio u stopu pognute glave. U njegovim očima se video strah od tog čoveka. Možda čak i veći od onog koji otkrivaju oči neposlušnog šteneta. Odjednom vuk podiže glavu. Njegove uši dobiše oštrinu sečiva. On tiho zacvile i pogleda upitno svog gospodara. Čovek i vuk potražiše zaklon i tu se pritajiše. Ubrzo se putem začu topot konjskih kopita.

*
Krupni konj staroga Borovine već nekoliko časova je gotovo paradnim korakom kasao bez prestanka. Pored njega je, zaostajući za pola glave, išlo ždrebe na kome je jahao mali Luka. Oni su jahali ćutke još desetak minuta, pre nego što dečak izusti:
- Deda, ja se umorio!
- Evo junače, još malo pa stajemo da se odmorimo. I konjima treba predaha.
Dečak pospanim pogledom otprati dedine reči i pogleda na put ispred njih. Na nekih stotinak metara ispred njih put je uranjao u šumu. Nisko ispred šume bila su polja i livade. Ljudi iz obližnjeg sela već bejahu izašli u polje, ne bi li priveli kraju i poslednje jesenje poslove. Luki to ne beše interesantno. Njega je privlačila šuma kojoj su se približavali. Zamišljeno je posmatrao hrastove koji su bili barem desetak puta stariji od njega. 
- Ovde stajemo -reče starac- tu je negde izvor.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu