na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

(Puto)pisci o Caribrodu: DŽON RID, 1915.god.

21.12.14.

Džon Rid (John Reed) bio je američki novinar, pisac, avanturista i levičar, najpoznatiji po svom delu "Deset dana koji su potresli svet", sjajnoj hronici Oktobarske revolucije. Rođen je 1887. godine u Portlandu (SAD) u bogatoj porodici industrijalaca. Diplomirao je na Harvardu 1911. Do rata je živeo u Njujorku, gde je objavljivao poeziju i pisao novinske članke. 

Džon Rid
Popularnost je stekao kao dopisnik iz Meksika u vreme ustanka Panča Vilje 1913. godine. Rid je zatim putovao po Evropi i izveštavao sa evropskih bojišta. U Rusiju je stigao 1917. i oduševio se idejom revolucije.  Rid postaje pobornik socijalističke ideje i vrativši se u SAD postaje jedan od osnivača Komunističke partije  SAD i član Izvršnog odbora Kominterne. Umire 1920.godine od tifusa u Bakuu. Sahranjen je pod zidinama Kremlja u Moskvi.


Na svom putu po ratom zahvaćenoj Evropi, Džon Rid 1915. godine obilazi Grčku, Rumuniju, Srbiju, Bugarsku i Tursku, sakupljajuću materijal za knjigu „Rat u istočnoj Evropi“ u kojoj opisuje veoma potresne reportaže iz prve ruke. Na tom svom putu, Rid prolazi i kroz Caribrod i svoje utiske o maloj varoši beleži u poglavlju „Ponovna poseta Srbiji i Grčka“ na strani 329/330.

* * *

Petnaest minuta nakon Sofije voz ponovo zaranja u planinske klance između još viših brda, kroz tunel za tunelom. Stenoviti vrhovi, predivno obojeni u nijanse crvene, braon i nežno sive boje liče na pognute životinje, tako živi u svojoj teksturi. Prema jugu naborana Stara planina maršira nebom, stapajući se sa plavom daljinom. To je kolevka čvrstih ljudi i boraca. Dva sata i mi smo preko vrha, spustajući se pored rečice koja skače niz slapove. Suva, vrela mala dolina se otvara, okružena bezvodnim planinama; tu leži Caribrod, poslednja bugarska stanica, zatrpan gomilama vojih zaliha, u žamoru vojnika. Uredan mali gradić, sa čvrstim kućama i javnim zgradama, dve fabrike, dobrim putevima i kanalizacionim sistemom. Sređena, mala stanica popločana betonom, gde se prodavac karata, koji je bio tako ljubazan kada smo tu stali pre četiri meseca, naginje kroz svoj maleni šalterski prozor kako bi se rukovao. Voz zatim grmi kroz tunel , i zavija između okomitih brda. Tamo gde se ona malo otvaraju, bezvodna i drhtava od vreline, leži Pirot, prvi grad u Srbiji.

120 година од изградње цркве у Димитовграду

21.11.14.

Црква Рождества Пресвете Богородице у Димитровграду
1894-2014

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког господина Јована

Пре више од једног века, група богонадахнутих житеља Димитровграда (који је тада био у саставу Бугарске и носио своје старо име - Цариброд), решила је да у свом граду постави путоказ за Царство Небеско. То нимало није било лако јер је тадашње становништво било крајње сиромашно и није имало снаге да оствари своју велику жељу. Међутим, милошћу Божјом, идеја о подизању градске цркве је 1888. године ипак почела да се полако остварује. Тада је градски Општински савет донео решење о изградњи и притом именовао надлежну комисију од дванаест чланова, што нимало није било случајно. Број светих апостола је требао да додатно мотивише чланове како би са апостолском ревношћу и самопожртвовањем кренули у мукотрпан посао. Уз много труда и зноја, подржани Божјом руком и помогнути од Софијске епархије, Бугарске кнежевине и Министарства иностраних дела и вера, успели су да поставе темељ будућег царибродског храма у пролеће, 18. маја 1890. године. Настављено је са радом и корак по корак, камен по камен, након четири године, изникао је прекрасни храм - понос нашег маленог града.


У јесен, 8. новембра тог истог 1894. лета господњег по старом календару, нови Божји дом је заблистао у свој пуноћи својој. Тог дана он је свечано освећен и посвећен Пресветој Богородици и њеном Рођендану - Малој Госпојини. Познато је да је у граду у то време службовао и реч Божију људима казивао свештеник Теодор Атанасов (1831-1903), чији су земни остаци похрањени у црквеној порти.

Прикаска: Госпава тргује сас овна!

16.11.14.

Пет'к, пијац у Паланку. Тија д'н је затра за мен. Увек се нашљискам.  Излезнем те се видим сас народ, позамлачујемо се, чујем кво је било ново по селишта. Испиричу ми куји је умр'л, куји се сас куга тепал, куј кво украл... Они мисле мен још тој занима. Јок, ич ме не занима више. Госпава ме окну на мобилан те се најдомо куде Вилфана. Они веч у преднос.... Међувреме им арно побоље него моје, што би рекли овија спортисти. Видим Госпава се пазари сас Пејчу из Вету за неквог овна. Пејче се утенчил оди рећију! Она му ока:
- Пејчо, добар ли је мркач?
- Госпаве, нема да омане... Глеџ мен, за њег не питуј!
- О убил те Госпад да те не убије... Ако је на теб, овцете че ми се све швалерисују... Аоооиии!
- Госпаве... Ама за мркање питуј Павлију. Њојне мрка неколко годин. По три вој ближњују...
- Браце – обрну се Госпава камто мен. – Те наша мука сељачка ква је... Сећирам се кој че ми мрка овце.
- Па јел имаш овна? Што че купујеш друђег– питујем ју.
- Ма... Добар је мркач бил! Кад се укачи не стура се. Него почеше га нође синко болу...  Кад би мог'л да легне мркал би, али овцете ђаволи, зенесу се па га воде, а он јадник че се стрволи оди њи. Издаву га нође. Мора да купујем друђег.
- Ајде да се трампимо? – ока Пејча. – И че ми доплатиш....
- Ама нечу Пејчо! Мојти по дебел!
- Па так'в ми и требе дебел. Иде Петковица... Турал би га на пару за славу.
- А убаво мрка твојти?  – коколи Госпава у њег.
- Питуј Павлију Госпаве ако мен не верујеш – убеџује ју Пејча.
- Колко че ми тражиш прид?
- Да се трампимо... И че ми дадеш пет иљадарће прид! – смишка се Пејча и вата вој руку да се здравују.
Госпава си измациња руку, видим гоџа вој тражи прид, а че навијам за њу:
- Гоџа Пејчо тој. Спушти малко.
- Не могу Браце... Млад, а мркач аран!
- Ма јебал те мркач.... – навијам за друшкуву.
Видим и Вилфан навија за њу, а повиш за њег:
- Де поделете прид! А пола да попијемо!
- Госпаве... – облизује се Пејча. – Чу стурим иљадарку! Дај руку!
- Нечу Пејчо! – па за теј паре ја че се мркам! Аоооиии...! Па златан да ти је, па нечу ти двам толћи прид!
- Ама неје ти млого Госпаве – уц'клил у њу.
- Гоџа Пејчо!  Опустел му да му не опустеје. Па теб да купујем па да давам толће паре – муа му га.
- Колко че ти даваш прид? – обикаља ју од све стране.
- Иљадарку! Доста ти је.
- А, нечу! Госпаве, нема ништа т'г од нашуву работу.
Окну ја туру, и почемо си оратимо оди друђе работе. Они мезе некви чварци и сирење. Окну те тури газдарица и неко ћевапче. Че преодимо на винце. Видм на Пејчу се б'ш тргује дан'с:
- Госпаве... Че дадеш три црвене и да видиш каквог мркача добиваш?
- Недам Пејчо! Па ја ли сам Монетарни фонд...? Па коме требу паре ајде куде Госпаву! – ока.
- Ама убав ов'н! Неч се покајеш! – убеџује ју Пејча.
- Ја га нечу турам на Фејзбук те ми требе убав! – отима се Госпава.
- Па колко че даваш? – коколи Пејча.
- Две иљадарће и сас срећу да и трошиш! Дај руку Пејчо! – с'г га Госпава сеца да се здравују.
- Нечу Госпаве... Нека си мрка куде мен... – отима се Пејча.
- Е па неч ни ти мојега да једнеш на славу – вреви му.
- Че дадеш јоште пестотин динара? И да и трампљевамо! – уц'клил Пејча у Госпаву.
Госпава погледа у мен па у Вилфана, па у Пејчу, диже се оди столицу и окну:
- Че ти дадем Пејчо! Дај руку!

Rimska vojnička diploma iz sela Planinica

17.10.14.

Nedaleko od sela Planinica pronađene su dve bronzane pločice koje čine rimsku vojničku diplomu. Ove pločice datiraju od 7.januara 222. godine, dužine su 14,5 cm i širine  11,4 cm.

Rimske vojničke diplome su zapravo carski ukazi kojima su se vojnicima koji su regrutovani u oblastima izvan Italije, a koji nisu bili rimski građani, nakon završetka vojničke službe dodeljivala građanska i biračka prava (civitas et conubium). Dobijena prava sticala su i već rođena deca.

Ova konkretna diploma je bila dodeljena Aureliju Valensu, sinu Gajevom, rodom iz Serdike (Sofije). Po ustaljenom pravilu, Aurelije Valens je dobio obu diplomu 7. januara 222. godine. Original diplome nalazio se u Rimu, na zidu iza hrama božanskog Avgusta. Odsluženi legionar bi dobijao dve bronzane pločice koje su bile međusobno povezane sa istovetnim natpisima. Natpis je urezan na sve četiri strane. Na prednjoj strani prve pločice urezan je tekst ukaza koji počinje imenima imperatora Elagabala i Aleksandra Severa, tekst se nastavlja podacima o isluženim vojnicima, jedinicama u kojima su služili i pravima koja su dobili.

Izgled prve ploče

Цариброд 1915.год.- виђен очима једног писца!

4.10.14.

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи у малом пограничном градићу - Цариброду. Константинов је у Цариброд стигао у пролеће те године, да ради као мировни судија и ту је боравио нешто више од годину дана, до маја следеће године, када је отишао у Школу за резервне подофицире. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет.


* * *
Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...


Али то је био обично, мирнодопско лице градића, оно лице које је човек видео само једним оком, док је седео у кући, на послу, или док је предвече сусретао краве, како се полако враћају кући главном улицом, а из правца Жељуше су пристизали људи са пуним корпама чувених белих трешњи... Али, овај градић је сада имао и друго лице, наметљивије, због којег смо сада, од чуђења и бриге, отварали оба ока: овде су се, много више него у Софији, осећали грчеви рата.

ШОПЛЕНД – непостојећа земља постојаних људи

16.9.14.

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.



ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.
Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.

Učiteljska škola u Dimitrovgradu (1947-1952)

1.9.14.

Nakon završetka Drugog svetskog rata život u tadašnjoj Jugoslaviji kretao je u novom pravcu. Jedno od gorićih pitanja u zemlji sa mnogo nepismenih bilo je pitanje obrazovanja. Veliki problem bio je nedostatak učitelja i nastavnika koji bi radili u sve većem broju škola i odeljenja širom zemlje. Ovaj nedostatak je pogotovu bio istaknut u sredinama u kojima se nastava obavljala na jezicima nacionalnih manjina (tada narodnosti). Takav slučaj je bio i sa Caribrodom i Bosilegradom. 

Osnovne škole u ove dve opštine krenule su sa nastavom na bugarskom jeziku odmah nakon oslobođenja, ali su u mnogim školama nastavu držali nesvršeni gimnazijalci, jer adekvatnog nastavnog kadra nije bilo. Tada je skoro u svakom selu postojala škola, a u centrima su bile progimnazije. U nekim reonima je otvoren čak i prvi razred gimnazije.

Kako bi se obezbedio adekvatan nastavni kadar za osnovne škole u ove dve opštine, u Dimitrovgradu je otvorena Učiteljska (Pedagoška) škola koja je radila od 1947. do 1952. godine. Ova škola je iznedrila kadrove koji ne samo da su popunili potrebe za nastavnim osobljem u Dimitrovgradu i Bosilegradu, već su učitelji iz ove škole radili u skoro celoj Jugoslaviji.

Zgrada nekadašnje Učiteljske škole

Ко је у Жељушу и Цариброд дочекан први воз!

5.8.14.

Цариброд је на пут. Одувек је бил. Затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, ... затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратовале, … зато си је и името добил. А покре путат манула је и пруга.

А ка је минула таја пруга, народ неје знал кво че по њу да мине. Гледали су ко се прави таја линија, ко се насипују камање, турају некве д'сће и преко њи железне шине, чули су да требе неква машина, воз (влак) да дојде, ама несу знали кво је това што че дојде. А оратило се доста за това. И ка се пронел глас да че “това чудо” да мине, сјатил се много народ да га види. Мој чукундеда Станоја слезал из Планиницу на Обреновац да га чека, а од Обреновац до Жељушу сабрало се много народ, старо, младо, мужје, жене, деца...

Оратили си човеци, чекали, све док несу чули нешто да вучи одалек. Видели прво дим се задава, а с димат и нешто големо. Неје ишло много брже, ама је ишло кмто њи. Некоји веч почели да се измацињају, а ка возат свирнул, народ се дал у бегање! Да ли това иде само по линијуту или не, кој би га знал. У бегањето, много човеци се саплели и падли. Падал и Стојан Д'лкша у Жељушу, ама никој не спирал, него си сви трчали преко њега – мил живот!


Записи кажу да је у тија воз била и кнегиња Клементина, маћа на кнеза Фердинанда. Њу и влакат је у Цариброд дочекал отборник Давитко Златанов. Поканил ђу је с леб и сол, а она му је дала једно отличие.

Малко по возат по путат стигла и неква кола. Народат у Жељушу и Лукавицу, веч довољно збуњен, почел да бега и оди њи, а у Лукавицу бировинат почел да ока:

„Бегајте, бегајте, нешто се отћинуло од машинуту и иде на нас, че ни погази...!“

Тија догађај стари жељушање памтили су цел живот, а за њега су оратиле генерације и генерације. Затова је стигло и до нас.

Бил је това 1. август 1888.годину!


текст настао на основу казивања мог деде 
и текста из Братства чији је аутор П.Н.

Анегдоте с Царибродсће легенде!

17.7.14.



“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију  "на по једну"!
Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.
Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.
При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов

Reporteri američkog časopisa LIFE u Dimitrovgradu!

18.5.14.

Godine 1950. američki fotograf Jack Birns i njegov kolega novinar Roy Rowan ukrcali su se na stanici Viktorija u Londonu na voz za Istambul. Taj voz je bio nadaleko poznati Simplon Orijent Ekspres, a njihov zadatak je bio da za časopis LIFE naprave putopisnu reportažu. Trasom ovog putovanja, dvojica novinara obrela su se i u Dimitrovgradu, gde su imali vremena da prošetaju gradom i zabeleže život grada u to vreme.


LIFE je ovu reportažu objavio u broju od 11. septembra 1950. godine na strani 137. Reportaža sadrži tek 30-ak fotografija od skoro 1800 koliko je tokom ovog putovanja napravljeno. 

Broj u kome je objavljena reportaža

Google je 2008. digitalizovao foto arhivu časopisa LIFE, pa su i ove fotografije postale dostupne široj javnosti. Njihove fotografije pružaju zaista jedinstveno viđenje i redak dokument ovog legendarnog voza i linije kojom se kretao u doba Hladnog rata.

SIMPLON ORJIENT EKSPRES

Putovanje Orijent ekspresom oduvek je imalo prizvuk romantičnog, egzotičnog, tajnovitog… Čuveni voz, u kome je Agata Kristi smestila radnju jedne svoje priče, a Alfred Hičkok radnju filma „Dama koja nestaje“, povezivao je Zapadnu Evropu, preko Istočne Evrope sa Konstantinopoljem još od 1883. Nakon Prvog svetskog rata, kako bi izbegli pronemačku teritoriju, Saveznici su napravili novu rutu ovoj liniji. Ona je išla južno od Alpa, kroz Simplonov tunel između Švajcarske i Italije. Odatle i novi naziv – Simplon Orijent Ekspres. 

Прикаска: Милена

9.4.14.

-прва награда за најбољу кратку причу 2009. год.

 ...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:
-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!
А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.
Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...
А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор, а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...
Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...

Милена

Kнига: „По ловджийски” на Петър Виденов

12.3.14.

С книгата „По ловджийски” се опитах да възкреся атмосферата на Цариброд през последното столетие от двете страни на границата и да ви върна в близкото и далечно минало през призмата на историята на царибродското ловно дружество, ловните дейности и живота на видните ловци от града и селата. Изследвайки историята, разбрах бъдещето или пък изследвайки настоящето узнах историята - случки, събития, прояви, колоритни личности, легенди... - казва автора Петър Виденов в началото на книгата.


Макар агроном по професия, журналист с 18 годишен опит и музикант по душа, автора съедини ловната история с мистичността на Цариброд и прекрасните му села на изчезване, с духовността и красотата на природните и културно-исторически забележителности, включвайки селското ни наследство и традиционите ценности. Издирвайки летописни и хроникьорски данни, той е обиколил цялата околия и намерил много интересни и драгоценни сведения за нашето минало, най-важното от края на XIX век до настоящия момент от областта на ловуването и ловния спорт, но и много други значими документи. 

Някои авджии и личности в книгата са назовани с прякорите си, толкова характерни в нашия край, защото хората така ги знаят повече, а не по фамилните им имена. Всички исторически моменти в книгата са записани точно такива, каквито са били. Така през призмата на малко известна история, съхранена в спомените на по-възрастните хора и техните поколения, в истинските легенди и приказки от миналото, а особено в архивния материал, настана книгата „По ловджийски”. 

Книгата е плод на една дълга и системна, нелесна работа, защото Виденов е данните събирал като изследовател, журналист, публицист, етнограф, агроном и любител на природата. Четивото е документирано с много факти и богата библиография. Може би това е своеобразна историческа хронология, съчетана с ценностите, емоционалността и колоритната атмосфера на Цариброд в края на XIX и в началото на XX век и разбира се по-късно, преди и след Първата и Втората световна войни, до наши дни.

Някои сведения са намерени в частни архиви и албуми в Димитровград, Пирот, Звонци, Бабушница, Бела Паланка, Босилеград, Ниш, Крагуевац, Белград, Нови Сад, София, Скопие и други места в Сърбия, България и Македония, ами и от Дания, Германия и други страни. 

Книгата е интересно четиво не само за ловци и любители на ловния спорт, но и за всички, които обичат историята и живота на града и околията отпреди сто и повече години до настоящия момент. Тази книга ще бъде и един скромен принос към изледването на нашето минало.

Издател на книгата е Народна библиотека Детко Петров, поредица Роден край.


* * * 

НАЧАЛОТО

Видлич

В прегръдките на слънце златисто,
що в усмивка шопска цъфти,
в скутовете на небесната синева,
там где Балканът горди шуми,
израстна той - зъбест, мълчалив, 
с изопнат гранитен гръбнак,
величествен, светъл и красив
като древен митически юнак.

Откъс от стихотворението „Видлич” на Марин Младенов 

Sol Caribroda: Metodi Meta Petrov

6.2.14.

Malo je takvih ljudi koji poteknu iz malih sredina, ostanu verni njima skoro ceo život, a pritom postignu svetsku slavu. Malo je takvih ljudi koji istovremeno stvaraju u nekoliko različitih oblasti, i gotovo u svim postignu vrhunske rezultate. Malo je takvih ljudi koji svojim ljudskim kvalitetima pariraju svom izuzetnom umetničkom talentu. Malo ih je, ali ih ima. I upravo takav čovek je bio Metodi Meto Petrov.



Metodi je rođen 24. maja 1920. godine u selu Željuša, pored Dimitrovgrada (tadašnji Caribrod). Nakon završene osnovne i srednje škole upisuje Umetničku akademiju u Beogradu, ali je ne završava zbog izbijanja rata. Drugi svetski rat ga zatiče u Sofiji, gde intenzivno slika i crta sa svojim bratom Ivanom. Godine 1942. u sofijskom dnevnom listu „Večer“ Metodi počinje da u nastavcima objavljuje strip „Nemoj ga ubiti Georg“, rađen po svom scenariju. Po njegovom znanju, ovo je bio jedan od prvih stripova koji su tako  publikovani u Bugarskoj! Do kraja te i naredne godine, Metodi i Ivan pišu i crtaju više stripova za listove „Večer“ i Rodopski glas“ koji su odlično prihvaćeni od strane publike, a neki su kasnije i preštampavani u drugim listovima. Ti rani stripovi su uglavnom bili avanturistički.

Priča: Zapis (Mirosano drvo)

11.1.14.

Prvi zraci sunca se još ne bejahu rukovali sa mojim prozorom, kada sam začuo iz avlije glasove koji me probudiše. Radoznalo sam, ne ustajući iz kreveta, provirio krajičkom oka kroz prozor. Neka ptica prhnu uplašeno sa mog prozora i odlete prema širini jesenjeg neba, koje je u odnosu na jučerašnji dan bilo preliveno nekako tamnijim bojama. Meni srce zaigra na trenutak, ali kada videh da je to bila samo ptica, prislonih glavu još više uz prozor. Moj deda Borovina se upravo rukovao sa nekim nepoznatim čovekom, kada ja odškrinuh prozor taman onoliko koliko da čujem njihov razgovor.
-Stari vuče, kojim dobrom ti čak ovamo? -upita moj deda, ne skrivajući zadovoljstvo što vidi tog čoveka- dobro mi došao!
-E, moj Borovina, muka me naterala. Treba mi tvoja pomoć.
-Ta, veli šta je bilo!
-Kapetan Velimirović!
-Naš Mirče.
-On. Stiglo mi pismo -čovek, još uvek malo zadihan, poče pomalo nesigurno da rukama pretura po džepovima sve dok ne izvadi iz jednog džepa smotuljak bele hartije - evo ga. On je tamo, negde dole, na bugarskoj granici. Zove nas. Bar jednog od nas. Kaže ne može sam. A ja ne mogu da idem, Borovina. Već sam mu javio. On se nada da ćeš makar ti moći.  Pojavio se tamo neki...
Moj deda i čovek zamakoše iza kuće pre nego što sam uspeo da čujem kraj rečenice. Vratio sam se u krevet i buljio u plafon još uvek pospanih očiju, ali mi radoznalost nije davala da se uspavam. Nisam znao da li da ustanem ili ostanem još malo u krevetu. Osećao sam kako mi nešto šeta po stomaku, nešto od čega bi mi srce na trenutke zakucalo jače. Zatvorio sam oči i misli skrenuo na onu pticu sa mog prozora. Gde li je sada? Kako je njoj lako da stigne svuda. Samo raširi krila i prepusti se vetrovima. I može da sleti gde hoće. Može i reku da preleti. Ja nikada nisam uspeo da pređem reku kod onog stenja. Voleo bih da vidim šta je preko. Eh, voleo bih ja da vidim mnogo toga. Šta li je samo tamo iza onih planina gde se moj deda uvek onako čudno zagleda? On mi kaže da sam mlad, da ima vremena. Ali i iza te planine mora da ima u daljini još jedna, pa još jedna, pa još jedna... Čoveku bi trebalo sto života da vidi sve na ovom svetu. Tako bih voleo da živim večito. Tako bih voleo...
Razmišljajući tako, san me je prevario, pa nisam čuo kada je dedin prijatelj ulazio u moju sobu da me vidi.” Biće od njega junak i po, slušaj šta ti kažem Borovina. Vidi mu se na licu. Ali čuvaj ga starče, neće mu biti lako.”

Kada sam se  probudio i izašao na bunar da se umijem moj deda je u štali spremao konje. Spremao se za put. To je značilo da i ja negde putujem, jer je deda trebao da me čuva još desetak dana. Nije mi smetalo. Volim ja svog dedu. Volim da vreme povodim sa njim. On je veoma zanimljiv čovek. A ovako ću još videti i nova mesta. Deda me pogleda prilično ravnodušno na samom izlasku iz štale, a zatim pođe ka meni brbljajući nešto svojoj bradi. Pokušao sam da prikrijem svoje uzbuđenje i pretvaram se da ništa ne znam. Nije mi uspelo.
-Šta je mali? Čemu takav osmeh?
-Idemo negde, zar ne?
-Samo pola nas -reče deda i videvši da me je time zbunio dodade- idem ja sam. Nije ovo put za tebe. Bićeš neki dan kod Stanoja.
Za trenutak nisam mogao da udahnem. Nešto kao da je pokušavalo da iskoči iz mojih grudi. Ćutao sam. Ćutao. Ali progovorile su moje oči. Njihove reči su se mokro slivale niz moje obraze. Kada sam počeo i da šmrcam, deda me svojom ogromnom rukom uštinu za obraz:
-Junače, pa šta je ovo?
-Junaci se ne ostavljaju kući -jedva sam izgovorio i otrčao u kuću. Deda me je mirno otpratio pogledom kao da me šalje da mu donesem rakiju. Mrzim ga. Ponekad ga tako mrzim.
Shvativši koliko se meni ovoga puta išlo sa njim, deda uđe u sobu i smešeći se ispod brkova reče:
-Al' da budeš dobar i poslušan!
Mislim da mu je moj pogled rekao sve. On priđe i sede na krevet kraj mene. Brišući suze ustao sam i bacio mu se u zagrljaj.
-Sutra mi budimo petlove, a ne oni nas! -dodade deda.

*
Zora osvanu nekako mrzovoljno i tromo. Pospanu maglu je vetar  jedva isterao iz šume. Njeni repovi su se još dugo zatim vukli planinskim obroncima. Bilo je prilično hladno za ovo doba godine. Zakasnele laste su od najranijeg jutra tumarale nebom tražeći još ponekog druga za daleki put. Osećale su da će zima ove godine biti oštra. Osećali su to i ljudi iz sela. Svuda po šumi već bejahu naređana nasečena drva. U jednoj rupi među gomilom drveća jedan zec je tražeći zaklon od jutarnje rose i zime udisao svežinu jutarnjeg vazduha. Odjednom on oseti nešto u blizini. Uši opusti niz leđa i šetajući njuškicom levo desno širio je nozdrve trudeći se da dokaže svoje sumnje. Onda hitrim skokom iskoči napolje i spusti se niz proplanak dok je grančica koju je zakačio na izlazu iz rupe još uvek treperila. Ubrzo zatim začuše se koraci koji su razgrtali prvo opalo lišće i na vidiku se pojavi neki čovek. Koračao je sasvim polako, skoro vukući se. Umor prožet bolom na njegovom licu se video jasno kao letnje sunce u podne. Njega je u stopu pratio vuk. Znao je da nema još mnogo. Tu je negde blizu. Ipak, dosta vremena je prošlo od tad. Za to vreme se promeni čak i stoletna šuma. Blago je zavukao ruku u torbicu i svakim korakom sve jače stezao zavežljaj u njoj. Konačno ga je imao u rukama. Ovoga puta je znao da mora da uspe. Ubrzo se na vidiku ukaza seoski put. Čovek je sišao do puta na desetak metara i držao se tog rastojanja. Nije bilo sigurno ići putem. Neko bi ga sigurno primetio. Vuk ga je pratio u stopu pognute glave. U njegovim očima se video strah od tog čoveka. Možda čak i veći od onog koji otkrivaju oči neposlušnog šteneta. Odjednom vuk podiže glavu. Njegove uši dobiše oštrinu sečiva. On tiho zacvile i pogleda upitno svog gospodara. Čovek i vuk potražiše zaklon i tu se pritajiše. Ubrzo se putem začu topot konjskih kopita.

*
Krupni konj staroga Borovine već nekoliko časova je gotovo paradnim korakom kasao bez prestanka. Pored njega je, zaostajući za pola glave, išlo ždrebe na kome je jahao mali Luka. Oni su jahali ćutke još desetak minuta, pre nego što dečak izusti:
- Deda, ja se umorio!
- Evo junače, još malo pa stajemo da se odmorimo. I konjima treba predaha.
Dečak pospanim pogledom otprati dedine reči i pogleda na put ispred njih. Na nekih stotinak metara ispred njih put je uranjao u šumu. Nisko ispred šume bila su polja i livade. Ljudi iz obližnjeg sela već bejahu izašli u polje, ne bi li priveli kraju i poslednje jesenje poslove. Luki to ne beše interesantno. Njega je privlačila šuma kojoj su se približavali. Zamišljeno je posmatrao hrastove koji su bili barem desetak puta stariji od njega. 
- Ovde stajemo -reče starac- tu je negde izvor.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu