Центар града - 360 панорама

Панорамска фотографија града у 360 степени, са фотографијама из претходних деценија.

Левим кликом миша можете мењати поглед.

Прикаска: Трмка

Тропају колетија од говеџу запрегу по камени друм и човеци и кола одминуше место звано „Лозје", па наставише тропајечи канто Бансћи Дол. Рано јулско јутро преди с'вињало, јоште т'вна т'вница, само се у ритам на скрцање на канате и крцкање на каменчетија што ђи колска шина дроби на пут, лелеје упален венер што га деда Николаја носеше преди говедата у десну руку. Сас левуту руку држеше спрегнути ланци кроз белчуци, крајишта оди оглавници, сас који се воде говеда. На нође обул свињсћи оп'нци, на грбину кожувче оди овчу кожу, а на главуту налулил шубару, комплет оди кој никига ни једно неје двојил. У исто време и облекло и навика и имиџ и знак на распознавање. Кико на празник, тека и на делник, кико за село, тека и за у чаршију, кико зиме, тека и лете. Орате човеци било једно лето господње у најголемуту жегу, ка је косил ливаду у Горњу Лисину. Жега та све пуца, а Николаја не стура шубаруту и кожуват. Мине некак'в човек, требе га неје познавал и после обавезно: „Помага Бог" и „Од Бога ти здравје", не издржа да не питује:

- Гледам те у жегуту кико косиш, па неје ли ти жега оди шубаруту и кожуват?

- Неје ми мене жега оди шубаруту и кожуват, мене ми је оди с'лнцето жега! - одговори му тактичћи и поносно Николаја, сас уперен прс у пладневното сл'нце.

По колата иду синовето, средовечни мужје Пера и Мила, а у натрупаната кола сас разан багаш, дремемо баба Крстина и ја. Кола скрцају, венер се манда, кола п'лна с' некакво, штрапају бајћа Пера и бајћа Мила, а на сам крај ловџиско куче Мурџа слути из т'вницуту. Да некој случајно сретне поворкуту преди с'вињало, че се силно изак'ли, или пак че помисли, куј знаје у какве краџе или црне работе су тија у т'внин пошли да работе, да деда Николаја повремено достојанствено не продумујеше: „Ајде Буле, ајде Петкано"!

Од куде Бугарско поче небо да се продзрта, че почње да се с'виња. Николаја куде Танчине појате сврте на споредни пут та још малко и улезе у једну косену ливаду поди горуту и окну: „Ооооооооо"! Заустави се запрега, стигомо на планирано место за које се пажљиво приготвувамо јучера по обет, да нешто случајно не забоваримо. Испрегоше говеда из јар'м ка че се развиделује, тека да деда Николаја угаси венерат и закачи на с'лп'ц оди колата. „Стигли смо", продума деда Николаја и се сви ванумо на работу.

Бајћа Мила и бајћа Пера одведоше говеда да ђи завржу поди дивуту крушу у слогат, да су у сенћу ка изгреје с'лнцето, ни сас бабу Крстину срипимо оди колата, разврзамо цргуту нади багашат и почемо да стоварујемо, крошње, кове, чанте, сећиру, конопци, кошариште и друђе работе које ни може затребу там куде смо се запутили. Николаја узе теслу, нарами с'лбу оди три-четри метра д'лгу, узе једну торбу сас брижљиво приготвене дрангулије и алатће, улезе у шумакат и се изгуби у правац на Преслап. 

Бајћа Пера и бајћа Мила пошто намирише говеда, натоварише се сас багаш из колата и ватише и они шумакат. Баба Крстина се заметну сас цедило, узе у руку крошњу, и по њи, мене задача беше да носим плетено кошариште. Деда си ђи сам прајеше. Приготвеше си основуту оди унапред одрезано јасенче, па ка поткара коџа пручће из земи, он ђи поразреди и формира и остаји да карају још годину д'на. Тегај изреже доземи, ократи пручћете на мерку и исплете меџу њи сас т'нак павит. Ка ђу густо оплете, измаже сас говеџа лајна и ка ис'не окречи сас гасен ћиреч. Кошариште је спремно, само преди да се користи, требе оди унутра да се измаже сас маточину, и пчеле може да се усељавају.

Те това ни беше работа дан'сће, да уловимо пчелу што ђу деда Николаја беше пролетосће намерил у шумакат канто Змеју Дупку, дор луњаше по лов. Видел ђи куде излазе из дебелијат дуб, там се некига бил населил одбегал ројак. Обикаљал ђи још неколко пути, и са дојде д'н да ђи вачамо. Силан пчелар беше, и оди малечко ме је учил кико требе сас пчеле и да ме неје стра. А и ако ме случајно џврцне по некоја, ништа страшно, това било здраво.

Прикаска: PAOLO SOPRANI

Испишта жената једно сабале у малуту, и беше јасно закво, отиде си Санда, умре, беше га исцедила  лошата болка, за кратко време  супурдиса и смали мужа оди сто и дватријесе ћила, напраји га на пандишпањ и повлече там од куде се никој јоште не врну.

Погребенијето беше големо, коџа се народ беше трупнул, викање, пиштање, нарицање, ко што је обично на погребенија и што думаше Анђел, убаво се човеците беоше спрајили...

Убав ранолетњи д'н, а ни сас Пеликана седимо преди Сандинуту ижу на труповете и чекамо да погребенијето појде и да испратимо големога и силнога човека,  доброга другара што га упознамо  неколко године преди, у ресторацијуту на железничку станицу у Пирот. Само човеци сас топлу душу и големо срце се л'ко најду и здуше, та и тија пут се случајно издешава и судбина нат'кми да се сретне Аца Пеликанат, сас Санду Циганина, кафторџију, ка из чиста мира поможе на нашега цовека у невољу, без да га познава и без да смета и рачуна, требе ли или јок, исто ко што је и Пеликанат увек бил спреман да помогне на свакога кој је закасал, само ако има човештину, и етети другар до гроб и по к'сно.

Чекамо на пообетну жегу с Пеликана некаквога човека из височката села, а живејеше у таја стрма насеља нади станицуту у Пирот, и да не ћипíмо на дворка улезомо у ресторацијуту на железничку, и по т'гашњи обичај да испијемо и по једно-две, м'нечка вињачетија. П'лна скоро ресторација сас човеци, у това време идеоше возове и народ се возеше сас њи, једни дооде, друђи отоде, тарапана цел д'н. Седимо уз масу ка се врата отворисе и улезе у ресторацијуту наш другар и земљак из царибродско, Тацко армоникаш. Улезе и одма оди вратата поче да запомага:

- Браћо, човеци, граџање, ам'н помагајте ако Бога знајете. У невољу сам силну. Са ме помогнете, че се раздужим на сви ка стигнем. -Стигла ми је сас влакат нова армоника из Италију, " Паоло Сопрани", и немам паре за царине и транспорт. Молим ви се, помагајте, не давају дор се не плати. 

Видно узнемирен, Тацко изорати, а свет че се сурине, од његову гледну точку, не подигне ли рамоникуту у тија момент, јутре че је к' сно, кока че ђу некоја сила одвлече бесповратно.

Човеци се оћуташе, никој ништа не орати, издиже се саде некаква голема човечина и продума:

- Ајде другари, да саберемо да спасимо човека! 

Извади он прв пару и тури на масу, а по њега и друђи извадише кој колко може и за час Тацко сабра паре да си заврши работу. Несмо тегај знајали кој је, после се запознамо, това беше Санда Циганин, кафторџија, остал без работу у Прогрес и се преорјентисал да оправља кафторје и тека је печалил дор не умрé. После разбрамо да је бил и он свирџија, басаџија у дувачћи орћестар. Ни се сас Пеликана згледамо и он саркастично продума, кико сложни Пирочање сабраше паре, да помогну Цариброџанина. 

Заврши се това, Тацко излезе, народ поче да си ко преди џаколи, свакој своју муку, а Пеликан наручи јоште по вињаче. Дојде нашијат човек што га чекаомо, завршише сас Пеликана кво имаоше и ка се пај отворише вратата на ресторацијуту, улезе Тацко сас начињену армонику на мешину и растргну некакво оро, колко што силно може. Нова армоника, убав звук, доб'р армоникаш, срца весела, а главе поошамоглавене, музика до некоје доба у ноч, вињацетија и повече. Убава армоника беше таја Паоло Сопрани, л'скава, сас изгравиранога големога орла на корпусат, сас шарене нитне накачене, убавило, а тек звук! Почесе и бакшиши да падају, а по јед'н ред некој наручи некакво бугарско оро, Тацко заглави једну дирку сас клечку ћибрит и засвири, а оно кико гајда да свири, оро се заврте та до некој ред. Санду кафтордзију к'сно у ноч одвезомо дома и настаде големо пријатељство. 

Ка мињујемо кроз Пирот, сврчаомо при њега, поседимо на труповете преди радионицуту. Санда пушеше цигаре ко строшен кафтор. Извади паклуту, "Југославију", и узне та удара нежно ама сас мерак, с' паклуту оди палацат на другуту руку, по повече пути да почњу пол'ка да издзртају и излазе цигарете и ни покани.

Сас ћибритат исто ка извади клечку, у голем лук ч'к нади главуту измане и врасне, ама добре одмерено да нарочно не успеје палењето оди први пут. Тека неколко пути мераклисћи измањује, видно ужива Санда а и тија што га гледа, и на крај ка се запали клечката, почека малко љутијат пушак да одмине и сас тачно прорачунато време запали свете три цигаре. Прав ритуал, а и ни смо после користили тија манири дор ђи не машимо. Пеликан за сва времена, а ја преди коџа године и за мене се јоште не знаје дали че ђи пак пропушујем и мањујем.

Отиде си и Аца Пеликанат, тихо и улезе у царибродску легенду. Тија пут га никој не може расеца оди спање, беше заспал за вечно, а бесе тегав на будење. Једвам га разбудише  баба Данка и Курта, Батко, Гица и Кокан, ка појдоше једну годин на путешествије у Ђерманију.  Карал си је животат преди време, ноншалантно, а   свак тренутак, живејал је по два. У све кво је работил уживал је, дали ка пише, свири, оправља шермана, ка орати виц, или ка поје "Мачку" оди Ибрицу Јусића. Све с'мерак, ко Санда ка тупа паклуту да се изм'кну цигарете. 

Ненаметљиво да режира свој живот и животи на сви што га окружују не беше донел оди" Витиз" озгоре, то си му беше урођена одлика и карактерна црта, това беше прави Пеликан, увек на свој терен, да праји режије и шарене сцене ко што онуја годину беше у ресторацијуту у Пирот и догодовштината сас Тацка и Санду кафторџију. Кројеше Аца убаве комбинације, ама и животат не беше наиван, не даваше му да подигне главу малко, да пред'не, да се опорави малко, моташе га на там навам и не дозвољаваше да му иде карта. Задње године јед'н корак напред а два назад. Тека и заврши изневерће, одједанпут, и ни тури у чудо. Не можеше да му једино узне вечнуту усмивку сто ђу имасе у очите и оптимизам што се оди њега ширеше на све стране. Уливаше сигурност на сви около, затова се требе и врзмаоше коџа млади човеци около њега.

Санда басаџијата, ка разбра оди кво је болан, и на препоруку на докторје и на сви живи да мане цигарљаците, самоуверено и храбро продума: "Ја ка ђи нес'м оставил ка је требало, нечу ни са. Че ђи пушим до крај"! Тека и би...

Аца Пеликанат ни изненади, кока га некаква небеска сила на брзину одсеца на горе да се придружи на Санду басаџију, Тацка, Крлу, Перу армоникаша и много друђи добри и изузетни човеци. Кико успомена остаде само урезана и замрзнута слика на сви што су га добре познавали, мада не с'м баш сигуран да је на некога и успејало да га толко добре упознаје. Одлика на големи и посебни, од Бога дадени за све, и он је бил човек кој је неколко крачће иш'л преди животат, а посебно је знајал да од сложен зивот направи игру, талентовани глумац кој уопште неје ни морал да глуми, харизматичан и све кво је написал, казал, изрецитовал било је п'лно сас дух и сас шарм, до савршенство је знајал да види све кво друђи несу могли и да зналачћи анализира сви префињени покрети на Санду кафторџију сас ћибритат и цигарете и манири на друђи интересантни човеци и да тија гафови добронамерно и у прав момент примени и све това и још много ненаписано и не изречено, то је ненадмашни и бесмртни, Аца Новков Пеликан...

*

Недостатак савршенства теорије у пракси, не нарушава равнотежу у универзуму и међу звездама,  а оркестар који чине најсјајније овоземаљске звезде састављен од добрих музичара и још бољих људи увек ће како на овом тако и на оном свету самоуверено стајати на раскошним позорницама где је свачије место унапред знано и зацртано, место које је свако успео ваљда и да заслужи, место попут задње станице за велике људе, изаткано од ситних мудрости и недостатака такта и ритма , место где време и брзина готово ништа не значе: ако идеш пребрзо, сустићи ћеш невољу, ако идеш преспоро, стићи ће те невоља...

In memoriam: Предраг Димитров Дуруз (1955-2021)

По онова што је мог`л, а неје Дуруз је ко и Цариброд. Много и ништа до крај. Да ли је това у детињство било качење по дрва, карање ма точак, играње на топку, слазење у Пропас, купање и гоњенице по Вртању и на Јаз, па и училиште и увек најбољи или меџу најбољи, увек непревијен и тврдоглав и увек свој. 

Т`ги је бил Арновуцка, или Арни. Из това време помним ка паде и Машинсћијат парк зади Трапинуту зграду, та се набоде на шиљ`к на косачку и са си с тија ожиљак на коленото  и отоди. 

 Предраг Димитров Дуруз (17.11.1955-26.6.2021)

После, ко по голем, прв у сви спортове, страшно талентован кошаркаш, одличан фудбалер и клинац кој напарави дар-мар, на КК Партризан у Паркат 1970. , па се надам га има у „75 године кошарке“, јер да се разберемо ако је некој из туја генерацију мог`л да игра у савезни ранг, това је бил Дуруз.

У гимназију, јак ђак, убаво момче и „главни непријатељ“ на деду си Ђору Шукаревога, због „джазову музику“ с коју пак победи на једну Гимназијаду у Бабушницу. 

Студије, прво у Београд, па у Ниш, кошарка, фудбал ка затребе, па по това „Проћисла лета“ и „Луде ноћи“ по Цариброд.

После женидба, работа, новинарство и релација Цариброд – Пирот, али све време редовне  визите на „Панзионото“, „Гациното“, „Балкан“... и друштво за које се све дава и коje за тебе дава све.

По това поче с РТЦариброд, куде се недовољно помиња њиговата роља за началото, оснивање на КИЦ-ат, куде се готово се пак и не спомиња, доводење на опозициони прваци у Цариброд, што је у това време било равно велеиздаји, организовање на меропријатија меджу која су и преоткривањето на Дудова. 

Из това време требе се знаје да на места куде је Дуруз завирал руку, друђи не су смејали ни косам, или чак и да помисле и погледају на њи.  И по све това 2000. и  ко „ плен за заслуге“ Галеријата, Колонијата у Поганово и после това болес . 

Прво јед`н удар 2015., па још јед`н 2019. Е са је вероватно бил је још јед`н и више га нема. 

И ка погледам кво сам написал испада ко да сам много испуштил и не с`м га много повалил. И не требе. Да га вале неје обичал.

Затова че кажемо. Много таленти, много идеје, много желанија, енергија и нићиква спремност на компромис с онија за који је мислил да су начасни или иду по лош пут. С толко дар од Бога позанавал сам  у Цариброд само два човека- Пеликанатога и Дуруза. Това Цариброд неје мог`л да разбере или чак ни да поднесе.

Са ка је горе прво требе с Пеликанатога да испоју Срце је циганин (Il cuore e uno zingara) –победницу из Бабушницу, па да отиде до Ташка, да си заврше туруту из Балкан, да се поздрави с Бузу, Воју, Фуфи, Шабана, Трапу, Мићу Мајмуна, Гошка аптекаратога... . Да набаци јед`н центрашут на Гигу, да с Емила Цоцу одиграје басктет, да изока Цику да му отопоје „Smoke on the Water“ ( Дим над водом), да се ако може не скара одма с мајћу си, ако је све това уопште горе нади Цариброд и ако га има това је град дека скоро сви познаваш и дека те сви обичају. 

А за крај че кажем тека.

Саучешће Дурузе за све онова што те несмо рабрали и до крај испратили! Ваљда че онија свет има повече разбирание за тебе и онова, кво си сакал, могл и умејал и ваљда је он стварно изнад Цариброд и царибродсћи адети и нарави... и провери да ли је срцето ставарно циганин или је само циганско.  

Слободан Алексић Ћоса

Izložba „Za svakog ko je spasio drvo/За всеки спасил дърво“

Ova virtuelna izložba deo je prekograničnog projekta “Za svakog ko je spasio drvo“. Projekat je imao za cilj da uključi mlade i eksperte iz Bugarske i Srbije u zajedničke aktivnosti i promoviše značaj životne sredine kao ključni faktor za održivi razvoj prekograničnog regiona između dve države.

Više od 400 mladih iz opština Niša i bugarskih gradova Pravec, Etropolje i Botevgrad učestvovalo je u projektu. U svakoj aktivnosti bilo je uključeno po 50 mladih, uzrasta između 13 i 18 godina, jednak broj iz Bugarske i Srbije.

Njihovi mentori bili su bugarski i srpski eksperti – ekolozi, dendrolozi, botaničari, šumari, entomolozi, fitopatolozi i moderatori.

Ova izložba sadrži herbarijume različitih šumskih vrsta (drva, žbunovi, trave, mahovine i paprate) koji su predstavljeni u formi video materijala.

preuzeto sa: botevgrad.com

Ovaj projekat organizuje NIIT centar za društvene inovacije iz Niša, zajedno sa „YMDRAB“ iz Bugarske kao i Institutom za šume. Projekat sufinansira Evropska unija kroz Interreg-Ipa Program prekogranične saradnje Bugarska – Srbija. 

Virtuelnu izložbu je pordžao Virtuelni muzej Caribrod.

***

Проектът цели да включи младежи и експерти от  България и Сърбия в съвместни дейности за  опазване на горите и да промотира околната среда  като ключов фактор за устойчиво развитие на  трансграничния регион между двете страни. 

Повече от 400 младежи от общините Ботевград и Ниш  участваха в проекта. Във всяка дейност участваха  поне по 50 младежи (равен брой българи и сърби, на  възраст между 13 и 18 г.). Те бяха водени от равен  брой български и сръбски експерти - лесовъди,  дендролози, ботанисти, ентомолози, фитопатолози,  еколози и модератори. 

Изложбата съдържа хербария на различни горскорастителни видове (дървета, храсти, треви, папрати и мъхове) и е организирана от "Младежко движение за развитието на селските райони в България". Тя е част от проект „За всеки спасил дърво“, в който участват 200 младежи от общините Правец, Етрополе и Ботевград и още толкова техни връстници от сръбския град Ниш.

Проектът е съфинансиран от Европейския съюз чрез Програмата за трансгранично сътрудничество Interreg- ИПП България - Сърбия 2014-2020 г.

Pogledajte izjave učenica, učesnica u projektu, a zatim i finalne izložbe biljaka u Srbiji i Bugarskoj.

 

Ova publikacija je napravljena uz pomoć sredstava Evropske unije kroz Interreg-IPA Program prekogranične saradnje Bugarska-Srbija pod brojem CCI No 2014TC16I5CB007. Jedinstveno odgovorno lice za sadržaj ove publikacije je NIIT centar i ni na koji način ne može biti tumačen kao stav Evropske unije ili Upravljačkog tela programa.