na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Priča o Momčilu!

29.10.17.

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove. 

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli. 

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film! 

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš. 

Книга: Приказките на Бата Паса

7.10.17.

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  


Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 
Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић


от книгата:

КРИПТОГРАМА


Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“



От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu