na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

120 година од изградње цркве у Димитовграду

21.11.14.

Црква Рождества Пресвете Богородице у Димитровграду
1894-2014

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког господина Јована

Пре више од једног века, група богонадахнутих житеља Димитровграда (који је тада био у саставу Бугарске и носио своје старо име - Цариброд), решила је да у свом граду постави путоказ за Царство Небеско. То нимало није било лако јер је тадашње становништво било крајње сиромашно и није имало снаге да оствари своју велику жељу. Међутим, милошћу Божјом, идеја о подизању градске цркве је 1888. године ипак почела да се полако остварује. Тада је градски Општински савет донео решење о изградњи и притом именовао надлежну комисију од дванаест чланова, што нимало није било случајно. Број светих апостола је требао да додатно мотивише чланове како би са апостолском ревношћу и самопожртвовањем кренули у мукотрпан посао. Уз много труда и зноја, подржани Божјом руком и помогнути од Софијске епархије, Бугарске кнежевине и Министарства иностраних дела и вера, успели су да поставе темељ будућег царибродског храма у пролеће, 18. маја 1890. године. Настављено је са радом и корак по корак, камен по камен, након четири године, изникао је прекрасни храм - понос нашег маленог града.


У јесен, 8. новембра тог истог 1894. лета господњег по старом календару, нови Божји дом је заблистао у свој пуноћи својој. Тог дана он је свечано освећен и посвећен Пресветој Богородици и њеном Рођендану - Малој Госпојини. Познато је да је у граду у то време службовао и реч Божију људима казивао свештеник Теодор Атанасов (1831-1903), чији су земни остаци похрањени у црквеној порти.

Прикаска: Госпава тргује сас овна!

16.11.14.

Пет'к, пијац у Паланку. Тија д'н је затра за мен. Увек се нашљискам.  Излезнем те се видим сас народ, позамлачујемо се, чујем кво је било ново по селишта. Испиричу ми куји је умр'л, куји се сас куга тепал, куј кво украл... Они мисле мен још тој занима. Јок, ич ме не занима више. Госпава ме окну на мобилан те се најдомо куде Вилфана. Они веч у преднос.... Међувреме им арно побоље него моје, што би рекли овија спортисти. Видим Госпава се пазари сас Пејчу из Вету за неквог овна. Пејче се утенчил оди рећију! Она му ока:
- Пејчо, добар ли је мркач?
- Госпаве, нема да омане... Глеџ мен, за њег не питуј!
- О убил те Госпад да те не убије... Ако је на теб, овцете че ми се све швалерисују... Аоооиии!
- Госпаве... Ама за мркање питуј Павлију. Њојне мрка неколко годин. По три вој ближњују...
- Браце – обрну се Госпава камто мен. – Те наша мука сељачка ква је... Сећирам се кој че ми мрка овце.
- Па јел имаш овна? Што че купујеш друђег– питујем ју.
- Ма... Добар је мркач бил! Кад се укачи не стура се. Него почеше га нође синко болу...  Кад би мог'л да легне мркал би, али овцете ђаволи, зенесу се па га воде, а он јадник че се стрволи оди њи. Издаву га нође. Мора да купујем друђег.
- Ајде да се трампимо? – ока Пејча. – И че ми доплатиш....
- Ама нечу Пејчо! Мојти по дебел!
- Па так'в ми и требе дебел. Иде Петковица... Турал би га на пару за славу.
- А убаво мрка твојти?  – коколи Госпава у њег.
- Питуј Павлију Госпаве ако мен не верујеш – убеџује ју Пејча.
- Колко че ми тражиш прид?
- Да се трампимо... И че ми дадеш пет иљадарће прид! – смишка се Пејча и вата вој руку да се здравују.
Госпава си измациња руку, видим гоџа вој тражи прид, а че навијам за њу:
- Гоџа Пејчо тој. Спушти малко.
- Не могу Браце... Млад, а мркач аран!
- Ма јебал те мркач.... – навијам за друшкуву.
Видим и Вилфан навија за њу, а повиш за њег:
- Де поделете прид! А пола да попијемо!
- Госпаве... – облизује се Пејча. – Чу стурим иљадарку! Дај руку!
- Нечу Пејчо! – па за теј паре ја че се мркам! Аоооиии...! Па златан да ти је, па нечу ти двам толћи прид!
- Ама неје ти млого Госпаве – уц'клил у њу.
- Гоџа Пејчо!  Опустел му да му не опустеје. Па теб да купујем па да давам толће паре – муа му га.
- Колко че ти даваш прид? – обикаља ју од све стране.
- Иљадарку! Доста ти је.
- А, нечу! Госпаве, нема ништа т'г од нашуву работу.
Окну ја туру, и почемо си оратимо оди друђе работе. Они мезе некви чварци и сирење. Окну те тури газдарица и неко ћевапче. Че преодимо на винце. Видм на Пејчу се б'ш тргује дан'с:
- Госпаве... Че дадеш три црвене и да видиш каквог мркача добиваш?
- Недам Пејчо! Па ја ли сам Монетарни фонд...? Па коме требу паре ајде куде Госпаву! – ока.
- Ама убав ов'н! Неч се покајеш! – убеџује ју Пејча.
- Ја га нечу турам на Фејзбук те ми требе убав! – отима се Госпава.
- Па колко че даваш? – коколи Пејча.
- Две иљадарће и сас срећу да и трошиш! Дај руку Пејчо! – с'г га Госпава сеца да се здравују.
- Нечу Госпаве... Нека си мрка куде мен... – отима се Пејча.
- Е па неч ни ти мојега да једнеш на славу – вреви му.
- Че дадеш јоште пестотин динара? И да и трампљевамо! – уц'клил Пејча у Госпаву.
Госпава погледа у мен па у Вилфана, па у Пејчу, диже се оди столицу и окну:
- Че ти дадем Пејчо! Дај руку!

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu