na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Госпава тргује сас овна!

16.11.14.

Пет'к, пијац у Паланку. Тија д'н је затра за мен. Увек се нашљискам.  Излезнем те се видим сас народ, позамлачујемо се, чујем кво је било ново по селишта. Испиричу ми куји је умр'л, куји се сас куга тепал, куј кво украл... Они мисле мен још тој занима. Јок, ич ме не занима више. Госпава ме окну на мобилан те се најдомо куде Вилфана. Они веч у преднос.... Међувреме им арно побоље него моје, што би рекли овија спортисти. Видим Госпава се пазари сас Пејчу из Вету за неквог овна. Пејче се утенчил оди рећију! Она му ока:
- Пејчо, добар ли је мркач?
- Госпаве, нема да омане... Глеџ мен, за њег не питуј!
- О убил те Госпад да те не убије... Ако је на теб, овцете че ми се све швалерисују... Аоооиии!
- Госпаве... Ама за мркање питуј Павлију. Њојне мрка неколко годин. По три вој ближњују...
- Браце – обрну се Госпава камто мен. – Те наша мука сељачка ква је... Сећирам се кој че ми мрка овце.
- Па јел имаш овна? Што че купујеш друђег– питујем ју.
- Ма... Добар је мркач бил! Кад се укачи не стура се. Него почеше га нође синко болу...  Кад би мог'л да легне мркал би, али овцете ђаволи, зенесу се па га воде, а он јадник че се стрволи оди њи. Издаву га нође. Мора да купујем друђег.
- Ајде да се трампимо? – ока Пејча. – И че ми доплатиш....
- Ама нечу Пејчо! Мојти по дебел!
- Па так'в ми и требе дебел. Иде Петковица... Турал би га на пару за славу.
- А убаво мрка твојти?  – коколи Госпава у њег.
- Питуј Павлију Госпаве ако мен не верујеш – убеџује ју Пејча.
- Колко че ми тражиш прид?
- Да се трампимо... И че ми дадеш пет иљадарће прид! – смишка се Пејча и вата вој руку да се здравују.
Госпава си измациња руку, видим гоџа вој тражи прид, а че навијам за њу:
- Гоџа Пејчо тој. Спушти малко.
- Не могу Браце... Млад, а мркач аран!
- Ма јебал те мркач.... – навијам за друшкуву.
Видим и Вилфан навија за њу, а повиш за њег:
- Де поделете прид! А пола да попијемо!
- Госпаве... – облизује се Пејча. – Чу стурим иљадарку! Дај руку!
- Нечу Пејчо! – па за теј паре ја че се мркам! Аоооиии...! Па златан да ти је, па нечу ти двам толћи прид!
- Ама неје ти млого Госпаве – уц'клил у њу.
- Гоџа Пејчо!  Опустел му да му не опустеје. Па теб да купујем па да давам толће паре – муа му га.
- Колко че ти даваш прид? – обикаља ју од све стране.
- Иљадарку! Доста ти је.
- А, нечу! Госпаве, нема ништа т'г од нашуву работу.
Окну ја туру, и почемо си оратимо оди друђе работе. Они мезе некви чварци и сирење. Окну те тури газдарица и неко ћевапче. Че преодимо на винце. Видм на Пејчу се б'ш тргује дан'с:
- Госпаве... Че дадеш три црвене и да видиш каквог мркача добиваш?
- Недам Пејчо! Па ја ли сам Монетарни фонд...? Па коме требу паре ајде куде Госпаву! – ока.
- Ама убав ов'н! Неч се покајеш! – убеџује ју Пејча.
- Ја га нечу турам на Фејзбук те ми требе убав! – отима се Госпава.
- Па колко че даваш? – коколи Пејча.
- Две иљадарће и сас срећу да и трошиш! Дај руку Пејчо! – с'г га Госпава сеца да се здравују.
- Нечу Госпаве... Нека си мрка куде мен... – отима се Пејча.
- Е па неч ни ти мојега да једнеш на славу – вреви му.
- Че дадеш јоште пестотин динара? И да и трампљевамо! – уц'клил Пејча у Госпаву.
Госпава погледа у мен па у Вилфана, па у Пејчу, диже се оди столицу и окну:
- Че ти дадем Пејчо! Дај руку!


Диже се и Пејча те се исцеливуваше. Честитамо им сас Вилфана. Госпава се брише и ока на Пејчу:
- И друђи пут да се обричиш кад доодиш на пиј'ц. Урасал си ко говно у покриве.
Трговина је чудо у сиротинл'к. Онолко ценкање, а повиш дадомо на пијел'ци. Ја и стиго сас пијење... Поче да л'цкам. Почемо сваћи сас сваћега да вревимо... Предзор! Јеба њиног мркача... Некако се наканимо да си идемо. Нећи ме окаше на мобилан, нити знам куји, нити се сечам кво сам оратил сас њи... Пејча ни на сви наручује да му дојдемо на Петковицу да пробамо к'в је Госпавин ов'н. Ја се замлачујем...


- Госпаво, твојтог овна че пробујемо куде Пејчу, али нече куде теб да пробујемо к,в је Пејчинити...
Иде смејање. Па оно народ је за тој. У овеј муће, мора се народ смеје. Оди кукање нема вајда. Идемо тека пол'к кроз Паланку, ни ми не знамо куде идемо... Никад сва тријица. Увек јед'н остане сас нећега да се затрацкује а двојица га чекају. И тека се ми довлекомо до Дом културе... Пејча решил пај да частевља за трговину.
- Госпаве... Браце... Де да мунемо још по једно винце па да си идемо... Ајмо унутра!
Улезомо у Дом културе. У голем хол куде се праје промоције туру изложбе, овија из културу кад овој нема, натуру плетени астали и плетене столице и тој буде ко кафић... Седе уз астал прво Пејча, до њег видим седе и Госпава а ја на врата се заорати сас нећега, не памтим сас куга. Довлеко се те и ја седо. Ма ич не гледам около... Чим седо Госпава се заоди:
- Аооооиииии...! Браце, глеџ овој – видим показује ми онеј слушалица штоно и доктори туру на уши те ни слушају. Ич не контам одокле туј. – Мојега с'г Браце пијење док не будеш здрав! Аоооиииии...! На Пејчу нече да даву да пије.... Аоооииии....!
Ја гледам одокле онеј слушалице туј. Госпава им крајевини набива поди шамиче, че и намациња на уши. Видим једна убава у бело мантилче прооди куде нас. Б'ш убава, а мантилчено вој арно кусо... Зевам на там, кад Пејча ока на њу:
- Снајће, донеси ни три намештаја!
Онаја убавана  се обрну, те ни  погледа ко поп кад опојује мр'тавца и отиде си. Ма не ферма ни. Госпава наместила слушаљћене на уши и ока ми:
- Стурај се Браце да те прегледам! Аоооооиииии....!
Ма никој не дооди. Ја погледа на асталан има и некве артије... Мислим се у себ, кви су овој конобари кад не склању рачуни оди астал. Пај пројде убавана сас кусо бело мантилче. Пејча се узрл у њу. Обрну се камто нас и јадује:
- Како се зајебамо те куде Вилфана пимо бели шприцери... Конобаркава пронесе у пластично корпиче црњак.
Никој не приоди при нас. Госпава се узр некуде иза мен, поче ме сеца за рукав и вреви, а сва се нацерила:
- Ааааааоооооииии.... Браце.... Јеба пет'к... Оно сви утенчени! Поглеџ синко... Попадали оди алкохол! Лежу!
Ја се обрну.... Гледам и не верујем... Леле.... Наше и бруће нигде нема! Мислел сам да ли да ви овој уопште писујем... Ма одједанпут се просевери. Тројица легли на онија пољсћи кревети.... Леле.... Даву крв!!!! Тићем чујем нећега:
- Господо, сели сте за мој сто.
Врцну се, оно лекар.... Госпава коколи у њег и надокује му:
- Јеба конобара... Скапамо жедни. Где си ти до с'г?
Овија се смеје и орати:
- Био сам до ВЦ... Хоћете и ви да дате крв?
Кво више да ви пишем.... Истрчували смо из Дом културе ко кочичка из дупе.... Мани... Заубавимо га!

аутор: Братислав Петровић Браца


О аутору:


Братислав Петровић Браца је рођен 1961. у Шљивовику код Беле Паланке. Објавио је романе: "Изјава" (2007), "Крвава нишавска зима" (2008); сатирични роман на дијалекту С’Н ИЛ’  ЈАВА (преведен и на бугарски језик, 2012); хумористични роман, такође на дијалекту, "Госпавина слава" (2012); "Цариградски друм" (2013) који је преведен на бугарски језик и објављен (2014, ИК Персеј); роман  „Романа“ (2013); роман „Проклетство неправде“ (2014). Монографије: "Манастир Свете Богородице у Сићеву" (2010) и "Манастир Успење Пресвете Богородице у Вети" (2012). У Белопаланачком зборнику објављене су му приповетке: Слава", "Писмо" и "Споменик" као и истраживачки рад "Хајдучија на тлу Беле Паланке". У зборнику Тријумф песме и вина, објављена му је приповетка „Не пијем вино док не прође први мај.“ Од стране издавачке куће АРТЕ Београд, 2014,  освојио је прву награду за причу на тему вина „Окање мртавца сас влашу вино“.У Републици Бугарској на међународном конкурсу Лирични гласови, 2013. године,  је освојио другу награду сатиричном песмом на народном говору „Царевина“. Песме су му објављене у разним зборницима у Републици Србији, Републици Бугарској и Републици Македонији. Бави се новинарством. Сарађује са нишким Народним новинама, пиротском Слободом и Независним српским новинама "Торонто новости" у Торонту, Канада. Члан је Савеза књижевника у отаџбини и расејању. Оснивач је међународне књижевне манифестације Балканско ћирилично перо. Живи у Белој Паланци – Република Србија.

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu