Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.

Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Dopisnica: Samo jedna priča – Čuj Petl

Krajem 18. veka vladala je čuma (kuga). Do Vidina i Niša doneli su je Austrijanci. Do Caribroda se proširila sama i pokorila neveliku kasabu. Turci u čaršiji nisu izlazili iz kuća. Bojali su se i svojih živih i svojih mrtvih. 

Hrišćani po okolnim mahalama u početku su išli za poljskim radovima i stokom. Kada su počeli da umiru prestali su i oni. Zatvoreni u kuće čekali su da pošast prođe i u tom čekanju, isto kao i Turci, pojeli su sve. Od brašna, mesa, povrća, voća, do stoke i živine.

Nad Caribrodskom kotlinom zacarili su se tišina, iščekivanje, strah, smrt, bolest i glad. I Turci i hrišćani osluškivali su jedni druge, nadajući se barem dimu iz ognjišta kao znaku da ima života. No ni toga nije bilo, sve dok ih jednog jutra nije probudio poj petla od koga je odzvanjala cela dolina.

Дописница: Захвалност за Строшену чешму

Димитровград је насеље на левој обали Нишаве, пишу савремени географи у ближој убификацији града. И греше, најмање из два разлога. Први - ако не већи, онда старији део налази се на десној обали реке и други - то је аутентичнији, а по неким грађевинама и репрезантативнији део вароши. Име је добио по чесми за коју нико не зна од када тачно постоји, а готово нико са сигурношћу ни зашто се зове Строшена чешма.

Строшена Чешма данас

Постоји прича, која због временске непрецизности и непомињања конкретних имена, поприма обрисе легенде. Суштински она је царибродска варијација „Зидања Скадра на Бојани“. Дословно је не можемо ни испричати, јер би због локализама и анахронизама била неразумљива и многим садашњим становницима Димитровграда.

Она каже да је у „старо време“ у Цариброду живео леп, млад и богат Турчин, који се загледао у младу, лепу и сиромашну хришћанку. Видео ју је само једном када је захватала воду са извора у Ма'л (Малом) Цариброду, иза „двомостовља“ на Нишави. Толико му се допала да је решио да је опсени не богатством и моћи које је имао, него племенитошћу за коју са сигурношћу није знао ни да је поседује. Одлучио је да по свему обичан кладенац са кога је пила претвори у раскошну чесму.

Dopisnica: Zbog čega zvona zvone!

Iako stara tek 120 godina, crkva u Caribrodu je rečenicom - „na kvo li biju kambaneta“, ili prevedeno: „zbog čega zvone zvona“, duboko ušla u adet i narav Caribrođana. Po njoj i zvonima znali su da li je vreme za sahranu, venčanje ili slavu, ili kako oni kažu, da li je praznik ili delnik. Znali su i sa koje strane dolazi vojska i kakve će običaje nametati, a saznavali su i da li je bolje biti uz cara ili boga. 

Crkva u Dimitrovgradu

Nije zabeleženo šta su radili pre crkve, ali jeste da su pare za njenu gradnju dobili lično od cara Ferdinanda Sakskoburgotskog. Reč je o sumi od 1000 leva, koja teško da je bila dovoljna za tridesetak metara dugačak, isto toliko širok, i sa dva skoro isto toliko visoka kubeta, ukrašen hram. Nije, isto tako, zebeleženo ni kako su za samo dve godine, od 1891. do 1893, uspeli da naprave i opreme tako veliku građevinu, ni koliko su sopstvenih para i rada u nju ugradili.

Dopisnica: Dom (kulture) za uspomenu!

Iza fasade zdanja Doma kulture u Dimitrovgradu, gostovali su svi kojih se Dimitrovgrad rado seća. Gostovali su i oni kojih ne bi da se seti. Ispred, često su se igrala deca koja su strpljivo čekala da nekako uđu unutra, kao da očekuju nagradu.

Strpljivoj i upornoj deci nagrada je zaista bila velika, bilo da je reč o filmu, pozorišnoj predstavi, igranci... Ali, kad godine prođu, nebitno je čime su nagrađena, jer nagrada je već postala uspomena koja traje koliko i čovek.

Gradnja Doma kulture počela je 1947. godine u Caribrodu, a završena 1951. u Dimitrovgradu. Zajedničko je delo radnih ljudi i omladine Sreza Caribrodskog i trebalo je da manifestuje snagu zajedništva radnika, seljaka i poštene inteligencije. Uspela je. I više od toga. Ujedinila je tradicionalno razjedinjene Caribrođane.

Projekat je napravila arhitekta Vera Lukanska, Caribrođanka, a dekorisan je prema nacrtima slikara Slobodana Sotirova i Ivana Petrova, Caribrođana. Materijal za gradnju sakupili su sami Caribrođani, a građevinske i dekoraterske radove izvelo je preduzeće „Gradnja“ iz Caribroda.