Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.

Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Manča je sve svoje vreme provodio "na kraju polja ili na početku šume" u tada mladom jasenovom lugu. Sam je "delao japiju", sam kopao krečanu, sam zidao, odredio mesto gde će biti sahranjen i na kraju 1894. selu i naslednicima poklonio manastirsku crkvu s mađernicom (konakom) i kaptiranim izvorom ispred nje.

Selo je zavetovao da ga sahrani u već napravljeni grob, a potomstvo da svakog 27. oktobra iznosi "molitvu" (koljivo). Potomci svoj zavet poštuju do dana današnjeg, ali Smilovčani su u početku odbili da poštuju Mančinu želju i pokopan je u seoskom groblju. Bio je to kraj 1907. Naredne: 1908, 1909. bile su godine suše. Ona je kulminirala 1910. kada su sem Stubela i Porodina, sve seoske česme, poljski izvori i kladenci u Zabrđu presušili. Počela je da umire ne samo stoka nego i ljudi. Tada su viđeniji Smilovčani u ondašnjem oblasnom gradu Trnu isposlovali dozvolu za ekshumaciju Mančinih zemnih ostataka. U pravoj crkvenoj procesiji kosti Manče Nedelkova, najpre oprane u vinu, zajedno s njegovim nadgrobnim krstom prenete su sa Smilovskog groblja u manastir Sv. Petka. Kiša je počela još iste večeri. Pobedila je sušu, ali nije mogla da zaustavi veće nevolje.

Uskoro je počeo prvi, pa drugi balkanski, pa prvi veliki rat, koji su sem žrtvama rezultirali i pripajanjem Zabrđa Kraljevini SHS i žestokim posrbljavanjem njegovih žitelja. To se odnosilo kako na školu, tako i na Crkvu. Tako je na obročnom krstu Manča Nedelkov postao Nedelković (lj nikako nije moglo da se doda), a od 1945. nije se preporučivalo poštovanje svete Petke, pa ni Mančinog zaveta. No on se ipak održao. U početku tajno, a onda sve javnije i javnije da bi pre desetak godina Smilovčani sami od svojih para potpuno obnovili "obrok" Manče Nedelkova.

Danas je to negovan gaj ogromnih stabala u kome su smeštene čudno male i čudno lepe - crkva i mađernica. Građevine gotovo ništa nisu izgubile od iskrene neposrednosti samonikle arhitekture 19. veka. Nov je jedino nameštaj u međernici, koja se nikad ne zaključava. Ostalo je isto kao i pre pojave kulta svete Petke. Avgustovski noćni zrikavci, udaljen zvon stada ovaca, pogled kroz zeleno polje išarano bulkama prema sivožutom Vidliču, kolski put ka Peterlaškim pećinama ili jezeru Savat i sveprožimajući mir koji vas vodi u hronološku i geografsku zabludu, jer bez obzira na to šta mislili vi ste u 21. veku ni desetak kilometara udaljeni od Dimitrovgrada ili Pirota.

Priču o Svetoj Petki Smilovskoj čuo sam od Ivana Grgova, prosvetnog radnika u penziji. On je prvo rekao da to i nije nešto naročito u odnosu na ono što Zabrđe ima, a onda mi pokazao obimnu i pedantno otkucanu građu o svom kraju, koju kako reče, neće objaviti sve dok ne bude zadovoljan njenom istorijskom tačnošću. Ivan Grgov će sigurno podeliti priču iz dopisnice s onima koji su ne čekajući bombastičnio najavljene master-planove o Zapadnoj Staroj planini spasli tako očaravajuće "ništa naročito" od urušavanja i zaborava. Stoga na kraju neka piše : Prima: Ivan Grgov, 18323 Smilovci. Šalje: Slobodan Aleksić Ćosa

***

Seriju tekstova pod nazivom "Dopisnica: Dimitrovgrad" piše Slobodan Aleksić Ćosa za dnevni list Danas. Ovaj tekst je objavljen 13.juna 2008.