Со(л) Цариброда: Слободан Сотиров (1926-2015)

Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.

Говорио је о необичним ставарима.  О сумаглицама над  Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из  лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а "смештала" и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши случајно прву ноћ у „кући срама“ уместо у хотелу.

Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.

Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.

Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“

Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.

Христо Гоцев – Царибродския експресионист

Бавно и неусетно времето покрива с булото на забравата, онези които отдавна, отдавна не са сред нас. Улисани в днешния забързан живот, съдбата ни предоставя знаци. Знаци, които именно ни насочват към миналото, благодарение на което ние сме това, което сме сега.

Част от богатото литературно минало на Цариброд е и Христо Гоцев/Гоцин, представител на една от най-старите царибродски фамилии „Гоцеви“. Той е един от малко познатите поети и писатели на Цариброд. Израснал в мизерия и нищета, един от 16-те деца в семейството на Гоце и Цика Мадови, той пресъздава в творбите си реалния живот на бедните и тяхната всекидневна борба за оцеляване в началото на 20-ти век. Неговото творчество е част от българския експресионизъм, възникнал в Европа и който през 20-те години на миналия век достига своя апогей с творбите на Гео Милев. Характерното е за експресионистите, че поставят личността в социална действителност, която я обезличава, унижава и подтиска. В литературния експресионизъм основни теми са загубата, самопогубването, грозотата на действителността, преплетена с лудостта и болестите, но също така опиянението, красотата на природата и любовта. 

последна снимка на Христо Гоцев, 

направена на 1-ви май, 1925-та година, 

само два-три месеца преди да почине от туберкулоза

Творчеството на Христо Гоцев е социален израз на заобикалящия го свят и начин за противопоставяне на статуквото. Отхвърлянето на Бог и потапянето в болката засилва въздействието на образите. Техните мисли и терзания ни отвеждат в свят, където нищо не е в покой и нищо не е константно. Борбата за насъщния хляб се превръща в морална борба срещу жестоката действителност. И тук личността се слива с обстоятелствата, за да изпъкне по-силна и по-борбена отвсякога. 

Роден в бедност, той става свидетел на смъртта на повечето негови братя и сестри, някои от които още в невръстна детска възраст си отиват от този свят. Туберкулозата броди навред и не се спира пред ничия врата, не жали горещите майчини сълзи и не се умилява пред изнуреното бащино сърце.

Со(л) Цариброда: Мића Мајмун

Цариброд је имао специфичан мирис. Аутохтони. Арому. Дезен. Имао је своје образоване људе, уметнике, али и уличне професоре. Да не буде неспоразума, то су били боеми, хедонисти, филантропи. Царибродска академија науке и уметности (ЦАНУ) била је на Корзоу. То је био еуфемизам за `чаршијуту`. На корзоу су се догађале позитивне, а у чаршијуту негативне ствари.

Када удахнем дубоко, стојећи на истом, као времепловом вратим се у време кад нисам пропуштао Мићина предавања. Професор је долазио на посао мотором или Мини Моррисом. Брзиномер му је показивао миље (100 миља - око 150км/h). Излазио је из аута с белим Кентом у устима који му је понекад испадао од хроничног кашља. У то моје тинејџерско доба гутао сам књиге Буковског, па бих писца често утелотворио у Мићин лик. Након тога је постао Дел Бој. Једном сам га срео на повратку из Грчке, носио је на себи бунду, а било 40°C.

Мићо, већ те видим у првим редовима бораца за колективну зајебанцију на оном свету. Овога пута без лимита! Надам се да си свој таленат оставио неком. Лака ти земља!


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА МИРЧЕТА ЖИВКОВА - МИЋЕ МАЈМУНА


Мирче Живков – Мића Мајмун, је роден у Цариброд 1950. годину, од башту Тацка и мајћу Марицу. У школу је ишл у Камикат, па после до црквуту. Неје бил лош ученик, а ко су ми казували стари даскаље од предмети су му нарочно ишли математика и физика, али дисциплина никико.

Затова је после Основну изврљен из Гимназију. До тги су га сви знајали ко Мирче, а од негде седамдесету стану Мића Мајмун. За това је крив рокенрол и Мићини покушаји да, дали због комшију си Кокана или пријатеља Шарца, стане тупанџија. Кв беше недодржљив това не успеја, али изгледа си је тги сам дал прекорат Мића Манкис, по у това време познату и лку за стурање групу Манкиси. Тека, Манкис стану Мајмун, Мића пушти косу, зајеба тупањете и се помири с прекорат. Запосли се у Гумаруту, ама и тамо не додржа.
После је све легенда. Мићине зајебанције по Блгарију, Италију, Турцију, Грцију, с повремени доодци у Цариброд.  Из тија период је и истинита легенда за Мићину женидбу по Блгарију.

So(l) Caribroda: Aca Pelikan

Njegovo pravo ime je Aleksandar Novkov, njegova prava profesija nikad jasno određena. Studirao je filmsku režiju, a skrenuo ka poeziji, bio gitarista, a odmetnuo se u fotografe, bavio se glumom, a postao mađioničar. Znao je mnogo trikova i mogao da živi od mnogih profesija. Ipak, živeo je od toga što je znao da čita, znao da sluša i znao da razume sagovornika. Aca je bio otac, sin, suprug, šarmer, boem... bio je čovek koji se nadigravao sa životom. Iza sebe je ostavio zbirku pesama "Majko, ne slušaj moju pesmu", dva sina, suprugu Nadu i mnogo, mnogo prijatelja. Napravio je samo jedan gaf, onaj sa neuspešnim trikom o smrti u koju dugo nisam mogao da poverujem. Pelikane, ja i dalje slušam tvoju pesmu!

Aleksandar Novkov- Pelikan (1953 -2005)

Kad umrem

pokrijte mi uši

da ne čujem vapaj

nesrećnih

a pogotovo

sećnih!

Ispunila se želja Aleksandra Novkova- Ace Plikana.

Umro je! 

Iako se bavio mnogim zanimanjima, njegova jedina profesija bila je čovek. Studirao je režiju, bio fotograf, roker, filmski snimatelj, putnik po svetu, iluzionista, pesnik... optičar. Bio je u najmanje dve zemlje čak i zatvorenik. Zbog čega, to znaju samo oni koji su ga utamničavali,  Bog i Aca.

U svim tim životnim epizodama bio je čovek-magnet, kome su dolazili da ga čuju ili budu čuti. Znao je da sluša i da govori. Znao je da piše i da se napije i znao da je u sukobu sa bednim regulama malog grada i neznatne zemlje i izvotoprenim vrednostima posledne decenije i po. Zato je i pisao pesme o smrti.

Po onome što nije bio, a mogao je, veoma podseća na Caribrod. I kod njega i kod Caribroda previše žara, lepote, iskrenih kreativnih namera da rezultat ne bude depresivan. Valjda zato i ovaj stih:

Со(л) Царибода: Mомчило Андрејевић Моња

Полако одлазе они због којих волим Цариброд. Нема многих који су га учинили низбрисовом успоменом, формирали мој каракатер, чијим сам се досеткама смејао, порукама повиновао... друштву радовао. Нема оних који су ме дочекивали искрено, поштовали, ваљда заслужено, од мене тражили само моје присуство и ништа више и који су моју реч више ценили више него ја сам.

Неки су отишли стари и по вољи природе, други пак млади и изненада и ваљда по вољи Божјој. Са њима нестаје Царибод, кога сам познавао. Заједничко свима њима је да се нису одликовали положајем, иметком или каријером, него племенитошћу, оригиналношћу и моралом. Усуђујем се да их назовем добротом града. Због њих ми живот никада није био бљутав и безукасан. Они су со(л) Царибода. Захвуљујем се што су постојали и макар једно време били са мном, а редови који следе су о њима али исто толико и о нама. 

Нака прво зрнце те соли, тог зачина живота буде Момчило Андрејевић – Моња.

Моња

И дан дужи од вековиште! То је Mоњина реченица, која ме прогања и данас. Њоме ме је упозораво на још увек невраћену књигу Чингиза Ајтматова „И дан дужи од године“. Изговарао ју је не много гласно, али обично у чаршији и у присуству других и није увек пријала.

Зато се радије сећем првог Проћислог лета, Моње и Бата Блашка, који наднесени над „рукатком с ћисало млеко“ хорски вичу.... Проћисло! Проћисло!.. и тиме отварају приредбу, која је годинама обележавала културни живот Цариброда, бавила се важним збивањима у њему, али је кроз смех увек имала критичан однос према њима.

Из једне од многих позоришних представа

Памтим и друго и треће, или већ не знам које по реду Проћисло лето и у њему Моњу у мртвачком сандуку, у истинској погребној процесији и како га носи неколико статиста и како Моња изненада устаје и виче: „Стурај бе, стурај! Нечу да ме погребу док се не асфалтира путат до гробиштата“. Тиме је рекао „ локалним бумбарима“ оно што бројеви и бројеви „Братства“ о градским питањима нису смели да напишу.