So(l) Caribroda: Aca Pelikan

Njegovo pravo ime je Aleksandar Novkov, njegova prava profesija nikad jasno određena. Studirao je filmsku režiju, a skrenuo ka poeziji, bio gitarista, a odmetnuo se u fotografe, bavio se glumom, a postao mađioničar. Znao je mnogo trikova i mogao da živi od mnogih profesija. Ipak, živeo je od toga što je znao da čita, znao da sluša i znao da razume sagovornika. Aca je bio otac, sin, suprug, šarmer, boem... bio je čovek koji se nadigravao sa životom. Iza sebe je ostavio zbirku pesama "Majko, ne slušaj moju pesmu", dva sina, suprugu Nadu i mnogo, mnogo prijatelja. Napravio je samo jedan gaf, onaj sa neuspešnim trikom o smrti u koju dugo nisam mogao da poverujem. Pelikane, ja i dalje slušam tvoju pesmu!

Aleksandar Novkov- Pelikan (1953 -2005)

Kad umrem

pokrijte mi uši

da ne čujem vapaj

nesrećnih

a pogotovo

sećnih!

Ispunila se želja Aleksandra Novkova- Ace Plikana.

Umro je! 

Iako se bavio mnogim zanimanjima, njegova jedina profesija bila je čovek. Studirao je režiju, bio fotograf, roker, filmski snimatelj, putnik po svetu, iluzionista, pesnik... optičar. Bio je u najmanje dve zemlje čak i zatvorenik. Zbog čega, to znaju samo oni koji su ga utamničavali,  Bog i Aca.

U svim tim životnim epizodama bio je čovek-magnet, kome su dolazili da ga čuju ili budu čuti. Znao je da sluša i da govori. Znao je da piše i da se napije i znao da je u sukobu sa bednim regulama malog grada i neznatne zemlje i izvotoprenim vrednostima posledne decenije i po. Zato je i pisao pesme o smrti.

Po onome što nije bio, a mogao je, veoma podseća na Caribrod. I kod njega i kod Caribroda previše žara, lepote, iskrenih kreativnih namera da rezultat ne bude depresivan. Valjda zato i ovaj stih:

Jednom

Kad se ostane bez mene

Neće biti više kiše

Kišo, ala ti možeš da budeš tužna

Sunce neka ti dušu prosti.

Bio je sjajan tip, svastrani talenat, čovek koji ume da sluša i priča. Genije za filmsku umetnost. I dan danas ga se mnogi profesori Sofijske Akademije za film sećaju kao jednog od najtalentovanijih studenata koje su ikada imali. Ko nije nikada čuo Pelikanove priče mnogo je propustio. Priče o tome kako je sa malo para u džepu i 8mm kamerom mesecima putovao po nekadasnjoj Persiji. Fascinirale su me njegove priče o tome kako nije hteo da hoda bez uključene kamere. Celu Persiju je prošao sa uključenom kamerom i snimao život bukvalno 1:1. Njegova kamera je bila deo njega. Pokreti koje je on činio su bili pokreti kamere. Gledao sam njegove kadrove koji traju po nekoliko minuta. Ništa od toga nije trebalo montirati. Njegovi sirovi materijali su bili gotove priče. Sve je to Pelikan radio mnogo godina pre Džima Džarmusa… Koliko je svet zaista mali uverio sam se gledajući Acine kadrove iz Irana. Snimajući ulazak u jedno od poslednjih Teheranskih svratišta kamera je, pored neobične atmosfere, zabeležila jos nekoga. Stariji ga se sećaju po nadimku “Kuvajt”…

Rekao mi je da se pesme ne pevaju.

Pesme se žive.

Pesme se traže u vinu.

U ljubavi.

U smrti.

Pelikan je ostavio mnogo nepublikovanih pesma, nadam se završen roman, scenrija za drame i filmove, kilometre filmske trake sa putovanaja po Turskoj, Iranu, Avganistanu, Indiji i Caribrodu i jedinu objavljenu zbirku pesama «Majko ne slušaj moju pesmu».

Aleksandar Novkov bio je porodičan čovek. Otac Marka i Aleksandra, suprug Nade i brat Blagoja. Sa smrću postao je jedan od onih međaša, po kome će se u Caribrodu govoriti. Pre ili posle Pelikanove smrti.

Kad sam bio mali 

Lovili smo ribu 

Nikom nije igrao plovak 

Kao meni 

Bio sam srećan 

Ostala su mi deca 

Zavidela 

Od onda pa do Danas 

Ništa mi nije išlo od ruke 

Bio sam nesrećan 

Izgleda 

da sam ih onda 

izlovio sve.

Ovako je pevao Aca Novkov-Pelikan, na samom kraju dvadesetog veka, u svojoj autobiografiji.

Pesma je lepa, inventivna, ali netačna u vremenu u kome je nastala. Novkov nije izlovio sve, jer su na “svetlo pesničkog stvaralaštva”- redom izlovljene pesme: Istina, Zašto ribe ćute, Odlazim… 

Pevao je Pelikan u mnogim svojim pesmama koje se nalaze u zbirci o prolaznosti, varljivosti života, osećanju moći i nemoći, snazi opstanaka i konačnosti kao neminovnosti….

Da li je Pelikan nesrećan u svojoj večnosti ? To ne znamo i nikada nećemo sazanati.  Znamo da su nesrećni, ali i ponosni oni koji su ga imali i voleli. 

Pišem ti poslednji put, draga smrti

čak i kada me više ne bude

naše će dve duše ratovati...

*** 

Tekst predstavlja sitezu tekstova koje su o Pelikanu, nakon njegove smrti, napisali ljudi koji su ga znali i poznavali – Slobodan Aleksić Čosa, Dragoljub Pejčev Popaj, Radivoje Žugić Žule.

O njemu govori i veoma zanimljiv, dvodelni dokumentarac RT Caribrod