''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.
И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос.
А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет:
-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' *
* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц
* * *
Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.
„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.
Састанак о Благом петку 1896. Године
Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.