na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Забранена любов

14.12.17.

"Интересен сюжет, описания на природата, характеризация на образи с чувствен и психолоичен авторски усет, композиционна постройка... Браво за автора... Приятна изненада! Перос, Басара, Корнет, Габровдол, Тудовица, Боровско поле... природните дадености и съдбите на хората - трайни вдъхновения за нови творчески терзания и завоевания!"
Денко Рангелов


*

Tяхното познание датираше още от училишната стая. Детски игри, потказваня, никак не приличаха на обикновените ученически белъи. Посяйвше чудна искра... И така заглъхващата, од детските лудории, учебна стая, в която, най-често можеше и муха да се чуе, смени селската чешмата. Скрила се в таинствено, уютно скроена от майката природа, тесна долинка, обраснала с най-различни, тъмнозелини бурени, коприви, върби и диви сливи, като чели родена за тяхната разгаряща любов... Крста и Бела, бяха още от учениеската стая заляти с бури вилнеешто-омаяващи усещаня. От тогава за тях щастието възпламени усета за обичта. Цял ден полски работи, Крстювата ръка при Бела беше дръжката на мотиката, а в ръцете на Крста беше ръката на Бела, дръшката на косата... и така цял ден! Все до ходене за вода... Беше задължение. От всяка къща, семейство, се идва за питейна вода на чешмата. 


Всички си обличаха най-хубавата премяна. Това всъшност беше ревю на младиня, докараност, и на съдове за питейна вода. Туkа се раждаха, любов, завислък, омраза... Най-голями зависълъци бяха отправени към Бела. Тя беше най-красива и с чаровашта премяна. Братята и бяха на работа в чужбина! Носеше и пласмасови бидончета за вода и една стомна и товария. На корзото разходката (леко се държаха за ръце). В тъмнината си разменяха и по силни нежности, снимани от детските очи, които бяха като апарати с виткавични уреди. Крсто беше от богат происход, занаятчия, голям залък за всички девойки. Белини по сиромаси и потеклото им е как говореше майката на Крсто, от лоша фамилия. Но, тук (на чешмата) явно се срещаха Крсто и Бела. Да, те бяха деца. Не! Само един беше дете. Бяха връсници! Кaгато един на друг подаваха ръка, тялото им бе пълно с любов, в продължение на дни и седмици... на вечност!

Прилог РТС-а о Виртуелном музеју Цариброд

9.12.17.

Виртуелни музеј чува историју Димитровграда


Као и сви који су отишли из свог родног места и Марјан Миланов из Димитровграда воли да се сети времена које је провео у њему, али он то чини на један посебан начин. Марјан на интернету креира Виртуелни музеј Цариброд и за пет година постојања страница има више од 115 хиљада посета, а истоимена група на Фејсбуку више од 2.000 чланова.



Марјан Миланов предаје енглески језик у једној сеоској школи у околини Бабушнице, живи у Нишу, али је кроз Виртуелни музеј Цариброд у свом родном Димитровграду свакодневно.


Prilog o Virtuelnom muzeju Caribrod from Marjan Milanov on Vimeo.


  
"Група окупља људе који живе у Димитровграду, али и људе који су пореклом из Димитровграда или који само имају пријатеље, и они просто размењују нека своја сећања, носталгичне фотографије", каже Марјан Миланов, Виртуелни музеј Цариброд.

Страница осликава градић на самој српско-бугарској граници кроз историју, баш зато и на српском и бугарском језику, али и на дијалекту.

"Цариброд је на пут, одувек је бил, затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратувале, затова си је и името добил а покре путат кроз Цариброд је минула и пруга", каже Марјан.

Виртуелни музеј је често место размене носталгичних сећања, један од првих сарадника је и наш колега новинар РТС-а у Београду Слободан Алексић.

"Цариброд је са мном и кад сам тужан и кад сам весео, и кад сам онако свакодневан, он бане и удари са неком том својом енергијом коју не умем да објасним", каже Слободан Алексић, новинар РТС-а.

Много је познатих прича - нпр.о Паметнику - заједничкој спомен костурници српских и бугарских војника из рата 1885. године, али и мање познатих.

"Занимљив сет фотографија на који сам случајно наишао и истражио то је била посета репортера америчког часописа "Лифе" Димитровграду 1950. године, до целог тог сета фотографија сам дошао захваљујући кореспонденцији са једним човеком из Холандије који држи блог посвећен железници", каже Марјан.

"Има доста старих фотографија, старих докумената, чак и покушаја да се анализирају неке ствари на стручан или квазистручан начин, отвориле су се неке нове теме", каже Слободан Алексић.

Највише признање Димитровграда Марјан је добио након објављивања дигитална архиве новина штампаних после ослобођења од Турака, чији се оригинали чувају у Државној библиотеци у Софији. 

Припремили: Лидија Георгијев, Ана Божовић, Иван Стамболић и Иван Димитријевић

Петак, 24. нов. 2017.

Објављено ОВДЕ

29. новембар: Сећање једног пионира!

29.11.17.

Сечам се, ко јучера да беше!

Пош`л сам сабале у школу, раскопчан! Оно студ, дувка ветар, ама ја се неподавам. Идем све с големи кораци, не обрчам главу, гледам напред, с подигнут нос, ама с очи све време снимам лево-десно, да видим кој ме види, кој ме гледа.

На пола пут до школуту, закопча средњата дугметија, арне се смрзо. Ама ко видо да ми иде некој у сусрет, одма се разкопча пај – да ми се види кошуљата. Она бела, испеглана, л`шти се. Малко ми големшка, ама нема везе, и ја сам са голем. Четврти разред, значи најголем!



Заборави да ви кажем, дан`ска је 29. новембар. Голем празник је. Пош`л сам на приредбу у школу. Че примамо нови пионири. Не памтим баш ка ми станумо пионири, кроз маглу се сечам да ми некој четвртак врзује црвену мараму на шију, да си турам плаву капицу и трчим да најдем огледало да се видим. А тија големите, четвртаците, они ни се смеју, па се праве важни. А ја си мислим, ка ли че ми станемо најголеми пионири, тека да будемо важни. А оно те, мину време, станумо.



И са, студ-не студ, знаје се кво је пионир, па још у четврти разред. Никво закапчање! Да ми се види и кошуљата и марамата. И капата ми је на главуту. Не ми варди ушите, стануле су ми црвене ко марамата, ама нема везе, још малко и сам стигал.

У школуту много народ, сви дошли нас да виде. Добро, покре нас и прваците и другата деца. Ама ли смо ми са у четврти клас, ми че врзујемо мараме на тија малите и они ни мора слушају. Тека каже учитељица. Че има и друђи госје, из месну заједницу, из некве организације, општину… Убаво смо научили рециталат и песмицете. Вежбали смо свак д`н.



Е ђу учитељица ми ћимка, време је да се наредимо. Не могу више да ви пишем, че почиње представа, сабрал се народ.

   Прво Хеј, Словени…


пише: Марјан Миланов

објављено на порталу ФАР, 29. 11.2016.

Т`нћи и Дебели

25.11.17.

Това је успомена на једно време ка је Цариброд имал смисал за колективност, заједништво, солидарнос и ка су се Цариброџање много повече обичали него са. Повече су обичали и Цариброд него што га са обичају. Това је време на карневали, кермеси и зајдедничћи уранци за 1. мај. 



Ипак, нешто што га ја и у това време најодличувало била је утакмицата т`нћи и дебели. Ка је уведен тија адет не могу да знам, ама се сечам ка Пашата бранеше с`с престилку( да му не улезне кр`з нође) на старото игралиште за т`нћите и ко старога човека ка беше вечим селектор на екипуту си и ка даваше изјаве на Моњу, преко разглас на с`гашњото игралиште, које је у Моњину интерпретацију било Parc des Princes односно Парк принчева. Тешко ми је да ви објасним ква је това народна веселба била. Много године су се минуле и малко човеци може да замисле у чаршијуту барем иљадо припити и весели човека који се шале, кане се на по пијање, муају си цајпере, смеју се и с нетрпеније чекају ка че почне сеират, готови само за зезење и без примсал на злобу а камо ли случајно бој. Обикновено од к`м Ћерћеску малу прв се зададе Пашата на магаре заћитено с мушљак и врзану окол вратат шамију зејтинлијћу. Он седи ко прав паша и држи стовну с рећију, облечен у прописан дрес и три четвртне панаталоне с адидас копачће на нођете. Окол њега т`лпа деца, која се усћискују од смејање. Он ока. - Јелате бе , јелате, магарето не апе и не рита. Опитајте од светнуту водицу из стовнуту, малер да раскарамо. 


Ново Братство: Интервю с Марян Миланов

11.11.17.

Юбилей: Пет години на „Виртуален музей Цариброд“


Марян Миланов е професор по английски език по потекло от Димитровград, който живее и работи в Ниш. Хората предимно го свързват с блога и групата във Facebook „Виртуален музей Цариброд“, която на 25 октомври отбелязва юбилей от 5 години на съществуването и обединява всички онези, на които Цариброд им е в сърцето. „Виртуален музей Цариброд“ съхранява историята и културата на Цариброд, на известните му личности, на миналото, настоящето и бъдещето.
Как се роди идеята за формиране на този сайт?

„Виртуален музей Цариброд“ бе създаден като едно желание, една идея, един опит да се обединят на едно място всички онези вечни неща, които, когато не са прегазени от времето, са забравени от хората! Неща, които не познаваме или забравяме, а би трябвало да ги запазим за бъдещите поколения. На самото създаване на Виртуалния музей повлияха няколко неща. Всъщност на мен винаги ми беше приятно да слушам приказките на дядо ми за миналото, за живота, когато той е бил млад, за обичаите, събитията, за нашите предци... Аз често го записвах и бележих думите му. След това веднъж, когато бях на село, съвсем случайно в една дървена кутия намерих куп стари снимки, документи, поздравителни картички, писма, сметки... Прекарах дни и нощи, разглеждайки и четейки тези книжа. Някои от тях бяха добре запазени, а някои бяха изхабени и едвам четливи. Сред документите, които и сега пазя, беше разрешително за преминаване на границата от 1950 г., данъчна книжка от Кралството на СХС, лична карта от 1919 г., свидетелство за църковен брак от 1915 г., договор за покупко-продажба от 1899 г., както и военната книжка на моя пра пра дядо от 1893 г.! Имам и няколко турски тапии, които дядо ми беше намерил. Те са написани на арабски език и са от 1860-те години. Благодарение на интернет и определени контакти, успях да преведа някои от тях и да разбера за името на нашия предшественик, за когото и дядо ми не си спомняше. Бях очарован от самия факт, че всички тези неща са съхранявани с такава грижа и че са събирани и пазени в продължение на десетилетия, а някои дори и повече от 150 години. Невероятно е чувството да ги държиш в ръцете си и да си мислиш за това, кога са написани, кой ги е написал, за какво свидетелстват. За съжаление, освен избледелите букви, те остават само неми свидетели за всичко останало. Както и да е, аз научих много неща за своите предци и за родословното ми дърво, което допълнително ме заинтригува да проучавам историята, както на семейството ми, така и на целия край.


Веднъж, през 2012 г., моя приятел Марко Стоянович от Лесковац, който е сценарист на комикси и теоретик, ме попита дали искам да напиша текст за Мето Петров, който да бъде публикуван в рамките на специалното издание на нишкото списание „Градина“, посветено на авторите на комикси от Югоизточна Сърбия. Приех го с голямо удоволствие, хем защото обичам комиксите, хем защото става дума за велик царибродски художник, който, както и аз, е по потекло от Желюша и може да се каже, че сме съседи. За него бях чувал много неща, но исках да науча повече. Седнах пред компютъра, за да намеря в Google някои инфорнмации за Мето, и бях изненадан след като не успях да намеря почти нищо, или просто незначително малко данни, въпреки че се опитвах да търся, както на  сръбски, така и на български език. Разбира се, стигнах до текстове за Мето в старите издания на „Братство“, в рецензиите на някои книги и т.н., но самия факт, че в интернет за него нямаше нищо просто ме обезпокояваше. Всъщност за мен това беше непростимо! Ако в днешно време ви няма в интернет, тогава като че ли не съществувате. Дори и ако някой се интересува и иска да научи за Мето, или за други хора и събития от нашия край, едва ли ще рови по архивите на „Братство“ или ще тършува в някоя библиотека. Просто ще се откаже. Исках да променя това нещо! Тогава не знаех как и в каква форма трябва да го направя, но постоянно мислих върху идеята. Спомних си за моята колекция от стари снимки и документи и си помислих, че всеки от нас има някъде в някой албум или в чекмедже някоя стара снимка, някой документ, който би искал да сподели с други. И така се роди идеята за създаване на блога „Виртуален музей Цариброд“, чрез който да извадим старите снимки от чекмеджета, спомените, старите хора и др. и да създадем съвместна онлайн колекция, която ще оставим на бъдещите поколения. Facebook групата бе естественото следствие на нещата, като най-лесния и най-бърз начин да се разшири тази идея. Останалото, както казват, е история! Пет години по-късно блогът има 113 000 посещения, което за един блог с местен характер е отличен успех, поне според мен! Над 85 статии и разкази, някои от които би били забравени, а някои може би никога не би могли да бъдат разказани. Над 1960 членове на групата във Facebook, безброй прекрасни снимки, коментари, създадени приятелства. Особено съм доволен, че ВМЦ успя да събере това, което аз наричам "Царибродска диаспора". Значи ВМЦ не е само за  хората, които живеят в Цариброд, или са родени в него, а живеят някъде другаде (примерно аз), но да събужда носталгия и да обединява онези, които имат корени от Царибродския край, или поне само приятели от нашия край. 

Uspešna fudbalska priča profesora Aleksandra Mileva!

2.11.17.

U tekstu pod nazivom "Hvala Vam, profesore" koji je Sportski Žurnal objavio 8. septembra 2016. predstavljen je život i rad profesora Aleksandra Mileva, dimitrovgrađanina koji je svoj radni vek proveo u Aleksandrovcu. Teskt prenosimo u celosti, zahvaljujući njegovom sinu Vladimiru.



Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

   Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

Profesor Milev sa sinom Vladimirom

Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

Priča o Momčilu!

29.10.17.

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove. 

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli. 

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film! 

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš. 

Книга: Приказките на Бата Паса

7.10.17.

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  


Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 
Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић


от книгата:

КРИПТОГРАМА


Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“



От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

26.9.17.

Са великим задовољством и пажњом пратим објаве у "Виртуелном музеју Цариброд". Рођен сам у Димитровграду, али у њему нисам никад живео. Многе летње распусте проводио сам у Петрлашу, код бабе и деде, а у Цариброд долазио петком. Зато многе цариброџање не знам, али их опет знам поприлично.

Овога пута, као мој прилог поставци "Виртуелног музеја Цариброд" желим да приложим "прикаску" моје баба Ђерманке, коју је она 1992.год. испричала "у перо" чика Бори Јовановићу из Чинигловци (који је у Пироту био знан као Бора "Мутан белег"), а коју је он, заједно са другим причама, објавио те године у књизи под насловом "БАБИНЕ ПРИКАЗНИЦЕ"

Слободан Киров


"Уврел се, ко кацар у чвор“

                       
                          При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

                          Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

                          Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

                          И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

                         А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

                         И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

                         И за това има реч: СТИСНУТ  ДВАПУТИ  ПЛАЧА

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

7.9.17.

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ




24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)
приредио и превео
Марјан Миланов

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

9.8.17.

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.




У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Роман "С'Н ИЛ' ЈАВА", део 3.

27.7.17.

Лето је право време да се прочита добро штиво. Зато, након мале паузе, наставамо са објављивањем романа  „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту. 

Ако сте пропустили претходне наставке





С’Н ИЛ’ ЈАВА


7.


Како напраји’ партију, тека поче нове ствари да учим. Слушал сам преди овој време јуднога нашег политичира на телевизор и он вревеше јавно: „Само будале не иду у политку.“ Ја му се смејем. Мислим да је ванџирал. Море, бил је онија човек млого у праву. За све кво је вревил, па и за теј будале. Свашта има у политику... 
Ете, зваше ме на телевон некви чиновници из једну амбасаду. Желе ми да убаво работим, да че сарађујемо. Кво има да сарађујем сас њи’? Нек си они гледају њине државе, ја че си гледам моју. Ма одокле ли само најдоше моји бројеви на телевон?! Ч’к ме и уче како требе да идем по народ да ме народ гледа. И тека поче и да работим. Окнем Мирослова и оба се влачимо. Мене љуђи и знају јер сам милицајац, али њега никој. Ја му вревим да мора да излезне малко оди дом, да у пластеници накара жену, децу маћу, башту да работе. А он да си држи работу у болницу, а кад не работи, да работи сас политику. 
Како почемо да идемо по народ, ја сам па тол’ћи карактер те се пај оправи на пијење. Ма кô смукови смо. Али кво чеш... Седнеш на човека у кућу да вревиш на суво, нит те он има с’вати, нити па ми знамо кво да му вревимо. Овак’, кад му дунемо по некоју, развревимо се. Ма и речник’т ми т’г поубав. А и нема се срамујем и да црвненејем кад некво изл’жем. Видим ја да је тешка работа овај политика. Једнуш вревим, а малко сам га бил удеверил, на Мирослова:
  – Чим дојдем на влас’, има да на мојни милицајци узнем бенефиције, а че и дадем на политичари.
– Како, Аце? Тој неје како требе.
– Како неје како требе? Па отекоше ни нође од ’одење. А стра’? 
– Од кво стра’, Аце?
– Да нече да дојдемо на влас’, и да че изгубимо влас’, ако дојдемо.
И тека, уз причу, дојдомо сас Мирослова до кућу оди једнога Мошу шпекуланта сас стоку. Знамо се одавна. Убаво смо сарађували. Ја сам му сва моја телчина њему давал да и’ купује. Окнумо га и улезомо у дом куде њега. Кад там’, заседли електричари. Чорбал’ци сас некво лојано месиште пуни. Поред астал принесени балоњи сас вино. Чујемо да су на Мошу уводили струју у шталу. Ја се па замлачујем сас њега, а му’ам га на електричариви:
– Убаво, Мошо. Побрж’ да ти плевња изгори. 
Једомо, цепимо, пимо, једомо... Потровимо се. Сас Мирослова агитујемо за нашу партију и за нас. На једнуга електричара, одавнашњи ми је другар, му вревим да види, па куји неје за ПЛК да му фикне струју оди бандеру, а ја чу после да му ургирам да га пај вржу, ал’ мора да гласа за нас. Ма све се на пијано разбирамо. Мирослов па, еј млого аран политичћи радник, се мунул у кујну при женене, па и на њи’ држи предавање. Море.... Не могу га искарам отуд. 
Ма куде се ми удружимо сас електричари? Домаћицана износи лојано месо, док износи, па поче да износи некве сушенице замрзнуте. Белћим смо све појели месо оди дебелоног овна. Сви ни зуби утрнуше оди студ. Цепимо вино кô да ни је задњо. Кад сам се разокал.... Вревим на Мошу да по селава куде иде те купује стоку вреви за мен’ и за ПЛК. Још га и учим да ако не гласају за моју партију и за Мирослова, нема да им купује телчина и јаганци и они има да прдну у чабар. Моша климка сас главу и само ни точи оди виноно. Док не бео’ отиш’л у политику, кô милицајац сам и ја затемељувал на народ овак’. Али нес’м вала кô с’г кад сам политичар. А за електричариви па нема кво да вревим. Срам си затрли. 
Поједомо и сушеницене. Почемо на гладно да пијемо вино. Ал’ си никој још не иде дом. Па кô да су ни се столицине залепиле за бревенеци. Моша га и он удеверил. Само црвенеје и скрца сас зуби. Так’в је кад пине, знам га поодавно. Почемо се редимо и на мочање. Јед’н улази, друђи излази... Никад несмо сви уз астал. Тићем одједанпут Моша кад окну на сина, туј уз астал, а веч у руку држи нож:
– Гоки сине, иди кољи Цветка!
Ја сам исц’клил у њег’ кô поп у владику и не знам кво му би одједанпут. Електричариви се рипнуше и кô кочичка из онуј работу излетеше. Ма ја нечу да бегам. Срам би ме било, јер сам си, бре, у душу милицајац. Моша скугрче сас зуби, а ножан стиска. Тићем кад се растури бирија, ја некако пита Мошу:
– Ма куга Цветка ’очеш да кољеш?
– Јарца! Имам њега још у шталу. Гоки! Кољи га да и њег’ поједемо, па да завршимо сас стоку!
Лелеле... Топрве ми се с’г нође притресоше. Па ми па смешно беше, како електричарини кô метак побегоше. 
Овој ми па беше с’г добро падло да на Мирослова докажем да имам визије. Убаво сам му вревил да је политика опасна работа, и да затој ’очу да на милицајци узнем бенефиције, а да и’ дадем на политичари. Да види Мирослов да ја имам визије, а неје да ми там’ вреви како неје у реду да на милицајци узимамо бенефиције. Сво време, кој знаје до куји, зам’н сам тој објашњавал на Мирослова куде Мошу шпекуланта. 


Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

16.5.17.



Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.



СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)


Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

8.5.17.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.


О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?


Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.
      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:
„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“
Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 
Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.
      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“
Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 
Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска






С’Н ИЛ’ ЈАВА


1


Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.
– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.
– Нечу!
– Што? Какво је сас теб’?
– Ништа.
– Неје тека. Некво само уздисаш.
Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.
– Чу продaвам говедава.
– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.
– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.
– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?
– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.
– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.
– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.
– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.
– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.
Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:
– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.
Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:
    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

9.3.17.

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.


Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.


***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прикаска: Роска – последња радос'

19.2.17.

(прва награда на конкурсу 
’Најбоља кратка прича Пирота 2017’
 на осамнаестом Салону књиге и графике
 у организацији Дома културе - Пирот)


Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми. 
- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете. 

Кладенац

7.2.17.

На кладенац не извире само вода - извире живот! У свако село, негде и у сваку малу је имало или има кладенац на који је народ сврчал да се водицу напије, да се малко омије, да понесе да се послуша, да си градину наваџује, ка је суша.

На пут од Цариброд к'мто Поганово мињувало се преко Планиницу.  На самијат пут, на улаз у Планиницу је Реџина мала. Там, на 15-20 крачће од путат, у ладовину поди сливете, цел век наоди се, у тија крај, чувени кладенац. Кој год је мињувал по тија пут, сврчал је да се там одмори и напије воду оди њега. 

Кладенац у Реџину малу, Планиница

За историју на тија кладенац оратил ми је мој покојни деда Лаца (Владимир Трифунов).

"Мој деда Станоја буде рањен у Први светсћи рат и заробе га Бугаре. Олече га они у заробљеништво и че си га пуштају дома. Он прати глас на бабу дека че си додје, ама да нема да мињује границуту и да баба мине одовам. (пра)Деда Трифун је тува имал имање и деда Станоја реши тува да се насели. Он че остане овамо, а деда Зарко (брат му) че остане тамо. Док си деда још неје бил дошл, баба сакала да насади сливу. Ископала рупу, ама било много калиште и она га мане, па насади на друго место. Ка на јутре дн, оно се почела зајезерује вода у рупуту. Баба ђу не затрупувала, оставила ђу тека. Деда ка се врнул, ископа кладенацат, па га озида, па га поклопи. Баба си испод пут направи градину. И тека, ни смо си се свите слушали од тија кладенац, ем народ дооди тува, пут, Поганово, Драговита, Петачинци, Јасенов Дел,… све је тува мињувало, сви сврну да пију воду, одмарају…

Тове је било негде 1916-ту годин. И кладенацат никига неје прес'нул, е га, скоро 100 године… дешавало се да има године ка не отича, ама никига неје прес'нул. Ја и чича Ђера смо га неколко пута чистили од жабрње, а Мирча га беше све средил и озидал преди 15-20 године."

-забележио Марјан Миланов


КЛАДЕНЕЦ

Уморен, стар, болен, сломен,
за живот съм почти неспособен.
Но пожелах…
От водата ти да се напия,
лицето си с нея да умия
от мирис на треви да се опия.
Махнах с ръка на всичко, останах сам
с красотата на този пролетен ден навън.
Заредиха се картини от живота ми като насън…

Ето ме като дете с тояжка в ръка…
А родителската повеля е неоспорима:
„Кравите да пасеш, че чака ни дълга зима!”
Първите дни из шубраците ми бяха тежък товар,
но после у теб и водата познах верен другар.
Докато за говедата свежа паша открих,
първата си играчка от суха острица сглобих:
Две пръчки с преплетени между тях треви.
И колко ли пъти през шарени камъни и мътни вълни,
дълго съм чакал водата ти да се избистри…
Често се връщат при теб моите мисли. 

После заминах да уча в града…
А когато след години се завърнах,
дори слива около теб не зърнах,
нито сухата ожулена гранка,
на която окачвах торбата с храна.

Къде ли не животът ме води.
Често се питах:
Приятелю, дали има кой да те споходи?
Дали някой с водата ти иска да се подкрепи?
Дали сяда да отдъхне и душата си да отмори?
Дали твоята вода все така ромоли?
Често и в сънищата си към теб пътувам,
и че толкова рядко сме заедно се срамувам.

А после ми олеква, виждам и друг път: 
нали не с мен започва и свършва светът!
Мнозина преди мен, а сигурно и след това,
с радост жажда си ще утоляват с твоята вода.
Богатството ни е това –  от чистата земя водата.
Заради това и често са ни отнемали свободата!

Сега вече мога и умра.
Нека Бог, тук до теб, вземе грешната ми душа.
Но те моля, само крепи изстрадалия ни народ!
Ти си единственото му спасение от глад и суша.

И моите предци  сега те гледат от Небесата.
Моля се Богу и това е моят завет:
Всеки човек с водата си да подкрепиш!
Дай боже и на правнуците ми децата!

Братислав Петрович - Браца, 
Бела Паланка
Превод от сръбски: Таня Попова

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu