na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Приказивање постова са ознаком Planinica. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Planinica. Прикажи све постове

Прикаска: Шуми Марица

13. 3. 2021.

Синко, ти не знајеш деда Раку, мојег башту. А казувала сам ти за њега! Еее, он је бил известен трговац по целијат крај. Знал је много народ, с много народ је правил трговију. Он си на њега беше бата Горча, а и ућа ти Васа и Јоца су тека оправни.

А обичаше и он, кико бату, да пивне. Бил је другар и обичали су га човеци. Сечам се, појду трговци из Валниш, из Звноци, на пазар у Цариброд. И муњувало се на Поганово, па преко Планиницу. Они појду у четвртак и сврну при нас. Маћа ми одма тура тигање, пржи месо, једу, вечеру, пију... Ми смо вола клали, па свиње, па овце. Имаше јед'н човек машину за месо, па закољемо вола, па месо мељу, мељу, мељу... И тека, они преспе, доручкују, иду ма јутред'н у Цариброд на пазар, врну се при нас, пак једење, пијење,... преспе и у суботу си иду. Све мама служи, готви... А она је све умејала, а д'н школу неје имала... самоук.

Башта ми држеше задругу, докарује намирнице, шићер и текова. Он дојде уморан и легне, а шићерат се требе дели, коме колко следује на човеци. Они дооде и маћа ми све седи и израчуна на којега човека колко шићер се падне, и не писује ништа, не знаје да напише, све напамет рачуна, колко су човека у ижу и коме колко се пада да му даде, она је све това напамет знала да израчуна.

А једнушка, продавал тата коња, ама коњат бил малко ћорав на једно око. Он си ћутал, и решил да нема това да казује, ама нема ни да л'же. Дош'л човек и га питал:

-К'в је коњат, добар ли је, здрав ли је?

Деда Рака му рек'л:

-Абе, мене гледај, за коња не питуј!

Човек даде паре, узне коња и отиде. Минуло некоје време, човекат видел да је коњат ћорав и се врне при деда Раку. Почел се буни, ама Рака му рек'л:

-Ја ти реко гледај мене, за коња не питуј! Л'гал ли сам нешто?

Човекат неје знал дека тата на једното око неје довиџувал убаво!


Ама отишал једнушка при тија његови пријатеље, трговци у Валниш и се запију. Он пијан запојал “Шуми Марица”. А това много лоше време беше, неје се смејало поју текве песме. Некоj га чул оди комшије и га наклевети на жандарете. Они га вану и га утепају оди бој. И са ко да га гледам, једва си дојде дома, једва прескочи прагат. Рече на маћу ми, ја сам много тепан. После си је повече лежал, и се разболе и не може се оправи.

Зас'њује он ко је отишл на онија свет. Сретне на Милу маћу и на Десу Светину маћу, оне беоше умреле, и појде с њи. Ама га сретне баба Ката и му рекла Рако ти се врни, још јед'н из нашту фамилију требе да дојде, па си ти т'гај на ред. Девет месеца се минуше, бата Венко пођину, утепа ли се, не се сечам. Он беше милиционер у Пожаревац. Сечам се, донесоше његове крваве дреје, а стрина Борика ђи узе и ђи однесе онам у гробиштата та ђи закопа. И тата рече са сам ја на ред. И не знам година мину ли на Венка ил не мину, и он умре. Епà, тека беше!


Тека је било: Недељарка!

16. 7. 2018.

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!



Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

Кладенац

7. 2. 2017.

На кладенац не извире само вода - извире живот! У свако село, негде и у сваку малу је имало или има кладенац на који је народ сврчал да се водицу напије, да се малко омије, да понесе да се послуша, да си градину наваџује, ка је суша.

На пут од Цариброд к'мто Поганово мињувало се преко Планиницу.  На самијат пут, на улаз у Планиницу је Реџина мала. Там, на 15-20 крачће од путат, у ладовину поди сливете, цел век наоди се, у тија крај, чувени кладенац. Кој год је мињувал по тија пут, сврчал је да се там одмори и напије воду оди њега. 

Кладенац у Реџину малу, Планиница

За историју на тија кладенац оратил ми је мој покојни деда Лаца (Владимир Трифунов).

"Мој деда Станоја буде рањен у Први светсћи рат и заробе га Бугаре. Олече га они у заробљеништво и че си га пуштају дома. Он прати глас на бабу дека че си додје, ама да нема да мињује границуту и да баба мине одовам. (пра)Деда Трифун је тува имал имање и деда Станоја реши тува да се насели. Он че остане овамо, а деда Зарко (брат му) че остане тамо. Док си деда још неје бил дошл, баба сакала да насади сливу. Ископала рупу, ама било много калиште и она га мане, па насади на друго место. Ка на јутре дн, оно се почела зајезерује вода у рупуту. Баба ђу не затрупувала, оставила ђу тека. Деда ка се врнул, ископа кладенацат, па га озида, па га поклопи. Баба си испод пут направи градину. И тека, ни смо си се свите слушали од тија кладенац, ем народ дооди тува, пут, Поганово, Драговита, Петачинци, Јасенов Дел,… све је тува мињувало, сви сврну да пију воду, одмарају…

Тове је било негде 1916-ту годин. И кладенацат никига неје прес'нул, е га, скоро 100 године… дешавало се да има године ка не отича, ама никига неје прес'нул. Ја и чича Ђера смо га неколко пута чистили од жабрње, а Мирча га беше све средил и озидал преди 15-20 године."

-забележио Марјан Миланов


КЛАДЕНЕЦ

Уморен, стар, болен, сломен,
за живот съм почти неспособен.
Но пожелах…
От водата ти да се напия,
лицето си с нея да умия
от мирис на треви да се опия.
Махнах с ръка на всичко, останах сам
с красотата на този пролетен ден навън.
Заредиха се картини от живота ми като насън…

Ето ме като дете с тояжка в ръка…
А родителската повеля е неоспорима:
„Кравите да пасеш, че чака ни дълга зима!”
Първите дни из шубраците ми бяха тежък товар,
но после у теб и водата познах верен другар.
Докато за говедата свежа паша открих,
първата си играчка от суха острица сглобих:
Две пръчки с преплетени между тях треви.
И колко ли пъти през шарени камъни и мътни вълни,
дълго съм чакал водата ти да се избистри…
Често се връщат при теб моите мисли. 

После заминах да уча в града…
А когато след години се завърнах,
дори слива около теб не зърнах,
нито сухата ожулена гранка,
на която окачвах торбата с храна.

Къде ли не животът ме води.
Често се питах:
Приятелю, дали има кой да те споходи?
Дали някой с водата ти иска да се подкрепи?
Дали сяда да отдъхне и душата си да отмори?
Дали твоята вода все така ромоли?
Често и в сънищата си към теб пътувам,
и че толкова рядко сме заедно се срамувам.

А после ми олеква, виждам и друг път: 
нали не с мен започва и свършва светът!
Мнозина преди мен, а сигурно и след това,
с радост жажда си ще утоляват с твоята вода.
Богатството ни е това –  от чистата земя водата.
Заради това и често са ни отнемали свободата!

Сега вече мога и умра.
Нека Бог, тук до теб, вземе грешната ми душа.
Но те моля, само крепи изстрадалия ни народ!
Ти си единственото му спасение от глад и суша.

И моите предци  сега те гледат от Небесата.
Моля се Богу и това е моят завет:
Всеки човек с водата си да подкрепиш!
Дай боже и на правнуците ми децата!

Братислав Петрович - Браца, 
Бела Паланка
Превод от сръбски: Таня Попова

Стара документа: тапије из отоманског периода!

1. 2. 2015.

„Стари човеци су много пазили на документа. Т'гај неје било ко са, ако изгубиш, извадиш па. Него, не дал Бог да изгубиш некв документ, ил тапију, после не мож да докажеш да је нешто твоје. А ка је било лоше време, рат, народ бегал у шуму, у збегове док мине војска. Па ђи било стра да им не запале кућу, имот, ама ђи било стра и за тапиејете, па су ђи умотували у шише и закопували негде, до дрво, до дувар. Мени је деда показувал куде је, е горе до сливуту, закопувал тапије. И ка мине опасно, ка се приберу, они ђи откопу и си ђи чуву дом.“

Тека оратеше мој деда Лаца из Планиницу. Тека су, ваљда, још из турско време, остале сачуване тапије за имање на мојег чукун-чукун деду Маринка. Остале сачуване повече од 140 године.

*** 


Стара документа, тапије, које сам пре десетак година пронашао сачуване у породичној архиви (на дну старог сандука у селу) просечне су висине око 30цм и ширине око 18цм. Пошто су написане на турском/арапском језику, када сам их пронашао нисам имао представу шта је у питању. Скенирао сам два документа и поставио сам их на интернет, на разне форуме. Прича је заинтересовала доста људи и коцкице су, мало по мало, почеле да се слажу. 

Rimska vojnička diploma iz sela Planinica

17. 10. 2014.

Nedaleko od sela Planinica pronađene su dve bronzane pločice koje čine rimsku vojničku diplomu. Ove pločice datiraju od 7.januara 222. godine, dužine su 14,5 cm i širine  11,4 cm.

Rimske vojničke diplome su zapravo carski ukazi kojima su se vojnicima koji su regrutovani u oblastima izvan Italije, a koji nisu bili rimski građani, nakon završetka vojničke službe dodeljivala građanska i biračka prava (civitas et conubium). Dobijena prava sticala su i već rođena deca.

Ova konkretna diploma je bila dodeljena Aureliju Valensu, sinu Gajevom, rodom iz Serdike (Sofije). Po ustaljenom pravilu, Aurelije Valens je dobio obu diplomu 7. januara 222. godine. Original diplome nalazio se u Rimu, na zidu iza hrama božanskog Avgusta. Odsluženi legionar bi dobijao dve bronzane pločice koje su bile međusobno povezane sa istovetnim natpisima. Natpis je urezan na sve četiri strane. Na prednjoj strani prve pločice urezan je tekst ukaza koji počinje imenima imperatora Elagabala i Aleksandra Severa, tekst se nastavlja podacima o isluženim vojnicima, jedinicama u kojima su služili i pravima koja su dobili.

Izgled prve ploče

Цариброд у априлском рату 1941.

8. 4. 2013.

Историја и судбина Цариброда нераскидиво су повезане са границом, границом која је била много немирнија од кротке Нишаве. У налету фашистичке војске на почетку Другог светског рата Цариброд је поделио судбину већине пограничних места – био је међу првима на удару!

Цариброд пре Другог светског рата


Уочи рата...

Још крајем 1939. и почетком 1940. године на подручје Цариброда и околних села  југословенска Врховна војна команда стационирала је неколико батаљона радних војних јединица које су изводиле радове на подизању разних војних објеката за обезбеђење границе према Бугарској. 

Мој деда се сећа:

"У Планиницу је целу годин била војска, коџа војска, цел радничћи батаљон, па казање при нас, па казање у Маноиловци доле, до кладенците готве рану. Башта ми је бил кмет, још смо седели доле у Ђериното куде је са, имаше доле још једна голема соба и тува је бил некв штаб, телефони само врдну, натмо-навамо жице се уплеле по двор. Официри су се при нас ранили. У Дејну падину коњи једно чудо, напрајише коњушнице. 

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu