na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Тека је било: Недељарка!

16.7.18.

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!



Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

А женете све време стоју, нема седење, а имало је место, соба голема. Маћа ми, јетрвете свете, оне стоју позади њи и од њи која че узне с ложицу се суне, па се измкне да кусне и свете тека. А деда је бил много богат, најбогат у околију. При њега се јагне пече за ручак, ал за жене неје имало... од васуљ шуму су брале да направе ђувеџ, а имало се, и имање и паре. Текво време било!

А ми, децата, ја и бата и Света и Лена, това сам запазила, ни смо јели на праг. На прагат у собу наседамо отам и одовам. Они прагове беоше висоћи, несу ко са. И знајемо си местата, нема тува, нема за деца уз масу седење, туре ни женете доле у паницу чорбу или кво има за једење, даду ни леб и ни изврцамо това, изручамо.

Ама били смо коџа у ижу, дваес и неколко душе. И морало се знаје некв ред. Женете су си карале ред која че готви, која че је госпоџа. Она се окала „недељарка“. На по недељу дна су карале ред, значи једну недељу че буде Милина маћа, стрина ми Митра, једну недељу она води рачун, и леб и слеб и манџу и све, другуту недељу преузима друга, па трећа, па четврта, па се па врча, това за целуту фамилију... и тека су си знале жене ред која готви, а које иду с стоку, или на њиву с мужете, која пази деца...

Него, де не ме замлачујте, него седете да једемо, огладне арне! 


-У знак сећања на моју бабу Зору (Планиница, 1934. - Жељуша, 2016.), 
која ми је све това изоратила

Марјан Миланов

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu