Sol Caribroda: Metodi Meta Petrov

Malo je takvih ljudi koji poteknu iz malih sredina, ostanu verni njima skoro ceo život, a pritom postignu svetsku slavu. Malo je takvih ljudi koji istovremeno stvaraju u nekoliko različitih oblasti, i gotovo u svim postignu vrhunske rezultate. Malo je takvih ljudi koji svojim ljudskim kvalitetima pariraju svom izuzetnom umetničkom talentu. Malo ih je, ali ih ima. I upravo takav čovek je bio Metodi Meto Petrov.

Metodi je rođen 24. maja 1920. godine u selu Željuša, pored Dimitrovgrada (tadašnji Caribrod). Nakon završene osnovne i srednje škole upisuje Umetničku akademiju u Beogradu, ali je ne završava zbog izbijanja rata. Drugi svetski rat ga zatiče u Sofiji, gde intenzivno slika i crta sa svojim bratom Ivanom. Godine 1942. u sofijskom dnevnom listu „Večer“ Metodi počinje da u nastavcima objavljuje strip „Nemoj ga ubiti Georg“, rađen po svom scenariju. Po njegovom znanju, ovo je bio jedan od prvih stripova koji su tako publikovani u Bugarskoj! Do kraja te i naredne godine, Metodi i Ivan pišu i crtaju više stripova za listove „Večer“ i Rodopski glas“ koji su odlično prihvaćeni od strane publike, a neki su kasnije i preštampavani u drugim listovima. Ti rani stripovi su uglavnom bili avanturistički.

Kuća u Željuši u kojoj je Meta živeo

Po završetku rata, za vreme služenja vojnog roka, Meto crta za tadašnje armijske listove „Narodna armija“ i „Za pobedu“, a zatim počinje saradnju sa skopskim satiričnim listom „Osten“, gde radi kao karikaturista i urednik. Njegove karikature skreću pažnju šire (medijske) javnosti, pa počinje da radi za prestižniju „Novu Makedoniju“, gde 1952. godine objavljuje jedan od prvih makedonskih stripova „Kuzman Kapidan“, koji je rađen po tekstu makedonske narodne priče iz perioda turskog ropstva. Metodi Petrov i njegov brat Ivan bivaju zatočeni nekoliko godina na zloglasnom Golom otoku, počev od 1952.godine.

Meta i Ivan na spisku zatvorenika sa Golog otoka

Godine 1960. započinje svoju višegodišnju uspešnu saradnju sa NIU “Bratstvo” iz Niša, gde intenzivno crta ilustracije, karikature, strip kaiševe i stripove. Kada je Bratstvo 1962. pokrenulo dečiji list na bugarskom jeziku „Drugarče“, Metodi crta i objavljuje i po dva, tri nastavaka stripa nedeljno! U narednih dvadesetak godina on objavljuje oko 130 kraćih i dužih stripova, dok paralelno crta karikature kao saradnik, ili član redakcije za mnoge humorističke časopise u zemlji i inostranstvu. Sa svojim karikaturama Petrov je učestvovao i nagrađivan je na brojnim prestižnim konkursima i festivalima u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Japanu, Kanadi, Engleskoj i Turskoj. Meto, takođe, sarađuje i sa republičkim Zavodom za udžbenike iz Beograda, za koji ilustruje više od četrdeset udžbenika na bugarskom jeziku.

Kao umetnik, posebnu fascinaciju imao je predelom reke Jerme i Poganovskim manastirom, o čemu svedoči izuzetan ciklus od dvadesetak akvarela „Pored Jerme i Nišave“, a poseban pijetet pokazao je prema starim kućama i delovima Dimitrovgrada, uradivši svoju čuvenu seriju od tridesetak ilustracija pod nazivom „Dimitrovgrad, koji nestaje“. Iako rađen u rasponu od nekoliko godina, ovaj serijal ilustracija svojim stilom, emocijom i notom nostalgije deluje kao da je urađen u jednom dahu.

Iz serijala "Dimitrovgrad, koji nestaje"

Najpoznatiji crtani lik Metodi Petrova je, bez sumnje, Baj Onzi, predstavnik običnog, malog čoveka, prototip nekadašnjeg Dimitrovgrađanina, ogledalo društvene, socijalne i političke atmosfere vremena. Ovaj humoristički strip je u kaiševima izlazio skoro trideset i pet godina i bio je jedan od najčitanijih delova lista Bratstvo. Petrov je svoj talenat potvrdio i kao umetnik, režiser i scenograf radeći na mnogim predstavama samostalnog teatra „Hristo Botev“.

16.oktobra 1960. u listu Bratstvo objavljen je prvi strip-kaiš Baj Onzi

Meto je bio vredan strip stvaralac, ali i iskreni slikar, nežan akvarelista, upečatljiv grafičar, odličan crtač, dosetljivi ilustrator, oštroumni karikaturista, originalni dizajner i scenograf. Iako žanrosvski prilično raznovrstan umetnik, iako se njegov rad može podeliti na više ciklusa, kako po sadržaju, tako i po tehnici, Meto je u svemu ostao privržen realnom, razumljivom i konkretnom. Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu.

STRIP ALBUM: IZABRANI STRIPOVI METE PETROVA

Svoje strip stvaralaštvo u Srbiji Meto najviše duguje i vezuje za izdavačku delatnost Bratstva, novinsko-izdavačke kuće bugarske nacionalne manjine u Srbiji, iz Niša. Ipak, njegov stripski opus delimičmo je sistematizovan tek 2009. godine, dugo godina nakon što je Petrov preminuo. Strip album na bugarskom jeziku pod nazivom „Izabrani komiksi na Metodi Petrov“ (Izabrani stripovi Mete Petrova) priredio je Branislav Miltojević, a izdao Kulturno-informacioni centar bugarske manjine “Caribrod” iz Dimitrovgrada, u saradnji sa Bratstvom. Recenzent izdanja je Dragoš Jovanović Fera. Album je formata A4 i ima 98 strana.

Izabrane stripove Metodi Petrova čine njegovi stripovi koji su godinama, počev od šezdesetih godina prošlog veka, u nastavcima objavljivani, pre svega u dečijem listu “Drugarče”. Ovaj album otvara jedan od njegovih debitantskih stripova „Šibil“, nastao po poznatoj priči bugarskog pisca Jordana Jovkova. To je priča o epskom, narodnom junaku iz doba borbe protiv Turaka, prožeta folklornim detaljima, ljubavnom pričom u pozadini i crnoromantičnim zanosom koji je bio karakterističan za jugoslovenski strip šezdesetih godina. Motivi iz perioda turskog ropstva se nastavljaju kroz priče „Laza Harambaša“ i „Ero i sultan“, koja je rađena po motivima srpske narodne priče. Na ovaj „tuski serijal“ se nadovezuje temat „Narodne priče – Hitar Petrova otplata“, koji čine tri stripske priče, i to “Hitar Petrova otplata“(bugarska narodna priča), „Tri saveta” i „Labudovo jezero“ (nemačka priča), rađeni po narodnim pričama i predanjima. Album se nastavlja i završava tematikom vezanom za dešavanja u Drugom svetskom ratu, a temat pod nazivom „Nepokorni“ se takođe sastoji od tri stripa. To su „Brile“ (na osnovu tekstualnog predloška Jovana Popovića), „Cuki“ (po tekstu samog Mete Petrova) i „Lipo“ (po priči bugarskog pisca Elina Pelina). Želja autora izdanja je bila da u album uvrste i avanturističku priču „Tajanstveni konjanik“, Metinu verziju epske narodne pesme Ženidba cara Dušana, ali originalne table nisu bile dostupne, a iz postojeće štampane sveske se nije mogao izvući originalni strip, zbog nerazumljive štamparske „nadgradnje“ i retuširanja celih strana. Strip album se završava odličnim i detaljnim pogovorom Baneta Miltojevića, na srpskom i na bugarskom jeziku, kojim se čitaocu približavaju ne samo izabrani stripovi, već i životni put i delo samog Metodi Petrova.

Šibil

Svi (ovi) stripovi rađeni su u realističnom stilu, kome je Meto ostao veran ceo svoj život, i crno-beloj tehnici koja odiše posebnom poetikom. Petrov demonstrira sposobnost da kratkim linijama postavi volumen lika, dok pozadinu kadra naznačuje samo u nekoliko jačih linija ili senki. Ipak, iz stripa u strip Petrov nadograđuje i proširuje svoju umetničku interpretaciju. Svi njegovi stripovi, ali i karikature, ilustracije i drugi radovi, nose izraziti autorski pečak, kako crtački, tako i tekstualni. Njegove stripove, pogotovu one rane, karakteriše minimalizam, jednostavnost i sažimanje datih predložaka iz narodnog predanja ili književnosti. Suvišni, nebitni detalji iz pozadine su skoro u potpunosti zanemareni, ali su zato kadrovi (vrlo) često pretrpani dijalogom, što se verovatno može objasniti činjenicom da su tekstualno zahtevne priče morale biti smeštene u ograničeni broj kadrova i strana, u časopisima u kojima su u nastavcima objavljivane. U njegovim kadrovima praznina nije nenacrtani prostor, već i ona ima svoju funkciju. Na ovaj način crtač suočava crne, bele i prazne površine iz različitih planova i uglova, što zajedno doprinosi ritmičnosti pripovedanja. Imajući u vidu činjenicu da su ovi stripovi, pre svega, bili namenjeni deci, ne čudi njihova prenaglašena edukativna potka. Za razliku od tih prvih stripova, gde je nosilac priče jedna ličnost ili jedan motiv, Metodi kasnije pribegava drugačijoj formi izraza i primenjuje nekoliko pozadinskih planova, katkad iskačući crtežom na margine stripske table. U svakom slučaju, Metodi je nesumnjivo u svojim stripovima pokazao da je odlično vladao zakonitostima scenarija i dramaturgije.

Laza Harambaša

Verovatno će današnjem čitaocu stripovi Mete Petrova izgledati naivno, možda čak i patetično, ali je on, gradeći svoju stripsku vizuelnu strukturu, zapravo učestvovao u izgradnji jedne nove dimenzije stripskog realizma i promociji jednog medija koji je šezdesetih godina prošlog veka bio prilično diskriminisan kao način i sredstvo umetničkog izražavanja u celoj tadašnjoj državi, a pogotovu u južnoj i istočnoj Srbiji, koja je ne samo stripski, već i kulturno (bila) prilično marginalizovana.

Brile

Metodi Petrov je za života imao nekoliko nadimaka; najčešće je nazivan skraćeno Meto; kolege iz pozorišta su ga zvali Mečo; zvali su ga i Baj Onzi, po njegovom čuvenom strip junaku; Klark Gejbl, zbog njegovih brčića i sličnosti sa čuvenim glumcem, a možda ga ponajviše oslikava nadimak Meta Hudožnikat (Meta Umetnik), jer on je zaista bio umetnik u pravom smislu te reči, umetnik čija je svestranost i umetnička zaostavština, nažalost, još uvek nesređena, nesistematizovana i rasejana po arhivama različitih publikacija u Sofiji, Plovdivu, Skoplju, Nišu, Dimitrovgradu... Bez obzira na to, kao što reče Bane Miltojević u pogovoru albuma, bez pomena imena i prezimena Metodi Petrova više se ne može zamisliti ni jedna srpska, bugarska, makedonska, na kraju krajeva – svaka balkanska hrestomatija/istorija stripa i karikature.