Прича: Свадба

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис

Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.

-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.

-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Димана сачека мајку да се мало освести, па поче. 

-Мале, дала сам му мараму, знаш ону свилену, коју сам носила око врата - поче да напада - Па ја имам 21 годину, време пролази, а волим га. Мајко, уразуми се, и они су богата кућа.

-Да, богата, да се нарадиш код њих. Зашто смо те школовали? Боже, боже, за помоћника доктора (медицинска сестра) си завршила. Знаш да га је Дојчин тукао кад је пустио стоку у ливаду на Тињу. Јој, јој, бруко моја, бруко! Шта уради? Доктор те је тражио, па човек који вози „аероплан“ (пилот). Боже, боже, какве прилике испушташ! Иди у Димини, нека ти душу изваде!

-Јеси ли се дала? -виче Станика и сва се тресе - Подигни кошуљу да видим!

-Не мајко, нисам, само сам му дала мараму! Принуђена од мајке, Димана подиже „ћенарну кошуљу“ (кошуља од дамаста) до изнад појаса. Било је неколико масница, највероватније направљених устима и ништа више.

Димана припрети:

-Ако ме не пустите - ја бежим!

-Ако узмем „вилуту“ побећићеш. Ауххх, уххх, мајчице моја. Шта ме стиже? Чији ли су ово грехови? Нека се радују душмани.

Димана не одустаје, а мајка кука, не зна где се налази. И тако прође дан. У разговорима, убеђивању, одговарању од онога шта је наумила Димана и подизања кошуље. Заврши се дан, сунце се се спусти тамо где треба да се уда Димана, иза Басере, у Попову Долину. Да ли то нешто значи? Дођоше кући, завршише се кућни послови, вечера, али ове вечери Димана са сестрама не оде на „тлаку“. И оне не знају разлог. Остаде да чује исход.

Већ је време за спавање. Свако иде у свој кревет, Станика и Дојчин у своју газдинску собицу. То је мали собичак, они га називају „собле“ и ту спавају само стари Дилберови.

Полегаше, уморни од посла. Станика се само окреће у кревету, облива је зној, нервоза. Уххх, не могу да заспим. Ухх! Дува у врат Јерменку. Полако поче причу... Нема шта да се крије. Полако, полако исприча Дојчину све. Док слуша Станику, он се тресе. Реч не изусти. Кад Станика заврши, он само рече. 

- То је морало некад да се догоди! Она је наше дете, нема шта. Зови Стојанку и Василку (сестре Јерменкове), Василка позната куварица. Нека „т'кменджије“  (просци) дођу сутра увече на договор. Дарове има за све три. Имамо и за мираз. Даћу шиваћу  „СИНГЕР“ машину, њиву у Локву, и ливаду на Вршник.

А Димана преживљава тешке тренутке одлуке у кревету у детињској соби. И она се тресе. Шта ли ради Ангел? Да ли је дошао, све више замишљена, усплахирена. Из правца Симине појате долази само мрак и прохладан ветрић, но ход се не чује. И небо је ове вечери тамније, звезде без реда, разбацане. Како ће доживети разговор са оцем? Размишља... и одлучила је. Ако ме не дају, ја бежим. Размишља, никад човек не може знати шта ће му се догодити за један сат. Изађе у двориште да узме гутљај свежег ваздуха и пође према капији. Стоји, као на бденију. Да ли је то тако што данас нисам била на литургији...

-Позови Диману!

Станики лакну, као да камен са срца скину. Позва Диману. Димана се погуби. Као да сакупља по ливади све оно што је мајка данас просула. Шта ли ће бити? Соба јој се окреће, уста  јој се осушише. Остаде без даха и гласа. Димана уђе у собу погнуте главе, само што жива не пропадне у земљу.

Дојчин својим оштрим и строгим гласом упита.

- Да ли је то одлука лично твоја? Да ли си дала реч? Јеси ли се дала или ниси? Сви постављају ово питање.

Лелујајући се, одговори потврдно.

-Да, ја сам тако одлучила! Сама. Имам 21 годину. У вези смо 3 године... и престаде да говори. Одједном се сети да није одговорила - Нисам се дала!

У собици настаде тишина! У вратима црв струже толико јако као да негде у даљини топови бију.  Шта сад, размишља Димана ? Ма побећи ћу, волим га и нећемо да живимо овде!

-Нека ти је са срећом чедо... -рече Дојчин - Таква ти је судбина. Само да знаш, Сремкини нису лаки. Прво, играју барјак. А после работа.  Да знаш, Дима није лош, добар је  домаћин, али  Божура је опака жена.

Све што нареди стари Дилберов, све за минут се заврши. Стојанка живи у комшилук, Пера позва Василку Джурджину у Верзар. Тихо је време, чули су, Крум се одазва. За сат времена сви се сјатише. Лека коље јагње, а куварице, главна је Василка, сестра Дилберова, и све остале су помоћнице, па морају да слушају. Фењери засветлеше на све стране. И комшије примећују да се дешава нешта чудно. И стари храст, који је у своју крошњу сабрао цело двориште и кућу пропушта по који месечев зрак и осветљава околину и још више је чини загонетном.

- Само нека је на добро,  каже Тодор Великин.

Димана изађе из собе као омађијана. Само зна да горе, изнад школе, исход чека Ангел. Три снопа светлости високо и Ангел дође код Симине појате. Све иде по плану. Димана пренесе Ангелу да сутра могу да дођу; Дима, отац Ангелов, Ангел, Верда, стари башта,  Ангелов  најстарији брат,  млађи брат Методија. Цео дан припреме.

Никола оде у Чорин Дол по вино. Само од Боксана да купиш 50л. Мораш да му кажеш кад је договор. Кажи Боксану за кад је мали нишан, да зна које вино да ти да. Ракију Дојчин има, и месо и дарове. Дан прође и све беше спремно.

Позваше и девојке које спремају, везују дар.

Сви седе у гостинској соби. А она огромна! Одједном се зачу лавеж паса. Изађи Круме, Меча је зло куче. Неко залупа на врата. Изађе Дојчин.

-Добро вече, који сте ви, шта тражите? Шта сте изгубили? 

-Ма погубисмо се, ако хоћете да нас примите да се одморимо? 

-Ајде, ајде, уђите. 

Поседаше њих четворо. Са њима у соби Крума и Дојчин. Прича се о свему и свачему.  Зима је опасна, има ли хране за стоку, колко лисника шуме има... После дужег времена и много обрађених тема Методија поче да прстом удара у шиваћу машину марке „Сингер“, коментаришући да такву има Станул Прачки, познати кројач овог краја, алудирајући на зестру (мираз). Почеше договори, Методија тражи те браник, те ливаду, те њиву, те злато... То помало наљути Дојчина. Ма зашто сте ви дошли?  За њиве, ливаде, паре? Позва Станику. Станике донеси још бокал вина, па људи можда журе. Да их не задржавамо? Станика донесе наруџбину за секунду. Успут, Методији добацује 

-Ааа, ми не купујемо дете, а и не продајемо? Немој да напипате врата. Дојча нешта дочу па викну Станики. Немој да се мешаш, ти ли си газда?

Методија коментарише. 

-Ма да се чује! Богати сте!

Одједном скочи Ангел.

-Ја сам дошао по девојку, а не по мираз! Запослио сам се у Словенију, она медицинска сестра, одмах добија посао и идемо тамо да радимо.

Одједном мукла тишина. Напољу је тихо. Једино стари храст, који је у своју крошњу сабрао цело двориште и кућу, пропушта по који месечев зрак и осветљава околину. Унутра сви у шоку, свако се чеша где га не сврби. Готово је све! Дима и Дојчин се погледаше. Сад је готово, нема њиве, ливаде злато. 

-Давајте дарове -викну Дојчин.

Сви поскакаше у соби. Димана колико беше црвена, побледе одједном. Свакоме подели већ спремљене дарове и код сваког имаше пребирна црга, дамастов чаршав, веш, чарапе... Ко први изађе из куће, он виче на сав глас  „ИХУ“ „ОЧЕ“ колико га глас држи. Онда сви почињу. Ту је већ и Тошко Ђенчин из Праче, хармоникаш. Прво свира кола „чачак“, „моравац“, „јелену“... Коло у дворишту Дилберових.  Дојчин, најмлађи члан Дилберових, кршетен на деду, братанац Диманин плаче и псује Ангела. Сватови Дима и Дојчин се договарају да свадба буде што пре, јер деца иду у Камик (Камник) Словенија. Она медицинска сестра, а он отправник возова. После сат весеља, Поповци одоше уз песму. Невеста остаје до  Огледи.

Сутра Дилберови враћају госје (гости) и врше се последњи договори. Музику погађа Дима, али је догоговор да то буде Риста Селишки.

"свирџије"

Са великим поштовањем једни према другима, срећни, јер су се ородили: Договори се одвијају мирној атмосвери. Огледи и свадба. Огледи су дан када се весеље прави код невесте. Тада у госте долази родбина младожење. Обично то бива суботом, а свадба је дан када родбина невесте враћа госте. Тада њена родбина иде у госте- свадба.

И све то треба припремити!

Од марамица за кићење гостију, огрлица, специјално припремљених од бомбонџије, јело, пиће, дарови... У времену до свадбе млади се виђају, договарају али... велики посао предстоји. Дојчин Дилберов је јак домаћин. На лагеру има све. Само треба добра организација. Василка, Јерменкова сестра, је главна куварица, она је завршила домаћинску школу. Месар је Лепоја Пурин, из Цариброда, специјално да припреми месо. Он је задужен за клање и печење меса.

Младенци одоше до Пирота да купе венчаницу, да Ангел сашије одело код Жику Станојевића, познатог пиротског терзију. За десет дана је готово.

19. новембра увече се код младе прави плетеница, плету се венци, праве се китке и везује дар. Плетеници присуствују само девојке, рођаке и другарице Диманине. Певају се свадбарске песме, пролети по нека суза, али ту је Станика која износи дарове и командује за кога шта да вежу. Плетеница траје до касно у ноћ кад се качи велики венац на  Улазним вратима.

Код младожење долазе његови рођаци и другови, мушкарци. Они бријају младожењу за огледи. Свира Тацко Погановски. Пије се, пева се, игра се до рану зору. А Тацко свира ли, свира. Он је најбољи хармоникаш у крају.

И дан по дан, дође 20. новембар. Данас су Огледи. Све је спремно. Постављени столови. Гости које су звали Дилберови долазе. Доводе децу. Прво се марамицама иските најмлађи гости. То је општа радосост. У госте долази родбина младожење код младе. Из далека од Поље се чује музика. Плех музика (музика је све ближа, чује се све јаче и јаче. Сватови својим викањем најављују долазак. Срцепарајуће мелодије певају сви гости. У дворишту се окупило много младог света. Кад освојише и последње метре, на челу иде кум. Он је најуважаванији гост. Он води весеље. У дворишту их сачекују Јерменко и Станика са најближом родбином. Крондир, окићен венчићем, напуњен куваном ракијом и сваки мора да попије гутљај. Прво иде девер, то је младожењи најближи по роду младић са мушке стране, сачекују га девојке и младићи са младине стране и почиње пазар. Једни траже, други дају и кад се упазаре, младу изводи брат и предаје деверу. Кад невеста изађе, деверу ставља деверов пешкир, преко левог рамена и испод десне мишнице, па тек онда настаје опште весеље у дворишту. Млада стаје на улазним вратима и сачекује госте. Прво иду кумови, свекар и свекрва, а млада сваког старијег госта љуби у руку, пожели му добродошлицу. Млада је била прелапа. С светлосмеђом, дугом косом, високог чела, очаравајуће зелене очи, црвенкастих усана. Тело као вајано, са дугим ногама, са јако израженим грудима, које чим их човек погледа изазивају узбуђење. Имала је венчић на глави, са белом хаљином испод колена и белим ципелама. Млада као из снова. И младожења није заостајао у лепоти. Високог раста, црне коврджаве косе, са јако израженим лицем које га је чинило лепим. Мајстор Животије му је сашио одело као из бајке. Улазе у собу, седају до кумова са леве стране, а до њих свекар и свекрва. Испред кума колач који се носи испред сваког госта и гости га новцем ките. Такође свекар и свекрва носе прикланог петла, који је тако намештен као да стоји. И он се носи на кићење. Свако од гостију баци  новац и виче „АЛАЛ“.

Мезе је зимска жива туршија и печена паприка спремљена по некој рецепти која остаде тајна куварице Василке. Паприка у тацницама „заврсци“, последња берба љутих папричица и у чорбалуцима подробица и овчије кисело млеко. После тога иду јанија или пасуљ или пуњена паприка. За све време Риста не престаје, час свадбарска, час коло, час сватовска... и тако у недоглед. Како ли издржа овај младић са кларинетом. Група је позната - Влада Грапсћи, Слава Планинички, Горјан Боровски, деда Тодор и тупанджија Коља Лекин из Било. Кућа се тресе од музике. Почиње надпевавање домаћина и гостију. Са младине стране пева Васка. Она пева сватовске песме. Тада почињу неке жене да плачу, друге се односе са омаловажавањем, као и на свакој свадби. Али пријатељи држе све под контролом. У дворишту безброј младих, како девојака тако и младића. Цело село и старо и младо је ту, и велика већина младих из  околине.

Да би се извршила замена посуђа и прање, прави се пауза и излази на „оро“. Почиње весеље за присутне. Сви играју, гладни се довијају да ручају, а околне шуме су пуне парова. Има и надигравања. Ко жели да се надиграва, он плаћа музику. Овде не постоји опасност од туче. Свеки коловођа бира девојку која зна лепо да игра, да издржи коло и да је лепа.

И док се напољу вије огромно коло, гости Дилберових скупљају посуђе, али врло пажлљиво, јер је то позајмљено од комшија и родбине. Свако је имао своју ознаку  и знало се који је чији тањир, чорбалук.

Кад се постави посуђе и сервира месо, Јерменко зове да се улази. Тада Риста почиње мелодију „свадбарска“. То је тужна мелодија, али је своко воли. Гости су већ припити. Почиње песма, пије се ракија и вино. Лепоја је спремио месо богато. Било је и украса. Кум командује да је време да се скупљају поклони. Поклоне скупљају млада и младожења и са њима иде зет од младожење. Први поклон дају родитељи младе. Дојчин говори:

-Ја дајем школовано дете, дајем у мираз „СИНГЕР“ шиваћу машину, ливаду у Локву и њиву на Вршник.

Зет пита има ли још и понавља шта су дали родитељи младе. На крају пита „АЛАЛ ЛИ ЈЕ?“  они одговарају „алал“. И тако од госта до госта. Неко дарује котлић, други кофу, трећи даје 10 тањира, сито, решето...

Мали свадбари

И тако у игри и песми прође дан. Невеста дарова сваког госта, деверу завеза пешкир преко рамена, а сав дар се тако везује да се види. Прилазе комшинице, гледају, подижу, хвале, умигују се, а  оне које завиде оне оговарају.

Риста почиње свирку за полазак. Почињу сузе. Димана ухватила испод руке  Ангела и полако крећу. Одлазе са песмом, а Диманини сви у сузама. На челу је рабаџија са окићеном запрегом коју вуку волови са којом се вози „кувер“ у коме је чуван дар. У канатама је шиваћа машина марке „СИНГЕР“ и један гардеробер, као и ствари невесте.

Сад почиње весеље гостију Дилберових. Свира Нака Сливнички и компанија.

Кад стигоше у Попову долину, обичај је да млада медом три пута намаже праг и надвратњак на улазним вратима. Тада је младожења уноси у кућу. Бабе обављају адете (обичаје) и весеље се наставља. До касно у ноћ. Млади одоше на спавање. Дима је питао Ангела хоће ли сутра барјак. Ангел изнервиран, рече сеците највеће дрво игра се. Ујутру у собу улази свекрва, а излази Ангел. Предходно је Димани све објаснио. Она се изгуби од срама. Али даје веш свекрви. Она везује на врх копља и почиње весеље. Довели су школовану и поштену снају. Нема веће среће. У то је срете Дима. Шта радиш луда жено. Немој да саириш народ и брукаш децу. Видела си, уведи оне две које највише оговарају нека виде и готово. У кућу си довела часно дете. Риста већ одморио и поново почиње.

Данас је свадба. Долазе сватови које је позвала породица Дилберови. Протокол исти, исте песме, исте свирке, исти гости, гледаоци, само друге бабе које се баве враджбинама.

Сутрадан та иста долина се зави у црно. Испуни се лелеком и кукњавом... Гала  Банскодолац је у подножју те исте и увек рањене Басаре, за међу на њиви, без разлога,  копраљом  убио Ристу... 

Влада Петров,  

                                                                                            Борово, Царибродско