na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Дописница: Захвалност за Строшену чешму

12.5.13.


Димитровград је насеље на левој обали Нишаве, пишу савремени географи у ближој убификацији града. И греше, најмање из два разлога. Први - ако не већи, онда старији део налази се на десној обали реке и други - то је аутентичнији, а по неким грађевинама и репрезантативнији део вароши. Име је добио по чесми за коју нико не зна од када тачно постоји, а готово нико са сигурношћу ни зашто се зове Строшена чешма.

Строшена Чешма данас
Постоји прича, која због временске непрецизности и непомињања конкретних имена, поприма обрисе легенде. Суштински она је царибродска варијација „Зидања Скадра на Бојани“. Дословно је не можемо ни испричати, јер би због локализама и анахронизама била неразумљива и многим садашњим становницима Димитровграда.

Она каже да је у „старо време“ у Цариброду живео леп, млад и богат Турчин, који се загледао у младу, лепу и сиромашну хришћанку. Видео ју је само једном када је захватала воду са извора у Ма'л (Малом) Цариброду, иза „двомостовља“ на Нишави. Толико му се допала да је решио да је опсени не богатством и моћи које је имао, него племенитошћу за коју са сигурношћу није знао ни да је поседује. Одлучио је да по свему обичан кладенац са кога је пила претвори у раскошну чесму.


Разгледница из прве половине прошлог века,
са мотивом Строшене Чешме
Наручио је мајсторе из Цариграда, материјал из Софије, почео да зида и посао је неко време лепо одмицао. Постављене су цеви од добро печене и глеђосане бусненске керамике, контуре чесме већ су се оцртавале, вода се није опирала и Турчин је био задовољан мислећи на лепу Ћаурку.

Но, преко ноћи неко је почео да му руши (троши) грађевину. То је трајало доста дуго, све док заптије нису преузели ствар у своје руке и ухватили хришћане који су му кварили градњу. Међу њима и браћу лепе Цариброђанке. А онда се знало! „При валију и кадију, па под сабљу или на кол'ц.“ Смрти је једино могао да их спаси богати Турчин или несрећна лепотица.

У Строшену Чешму
Исход је ипак био помало необичан. Ћаурка је прешла „двомостовље“ на Нишави, односно отишла из Ма'л Цариброда у Големи Цариброд и пошла за Турчина. Хришћани су били поштеђени, а Турчин је одустао од завета и проклео је чесму да заувек остане С(трошена). Воду на срећу није и она још увек избија на осам сулундара, бистра, јака, здрава и питка.

Историјски контекст легенде о Строшеној чесми дају турски, немачки и дубровачки путописци, остављајући записе о турском односно Големом Цариброду и хришћанском, сточном или Ма'л Цариброду. То је крај 17. и почетак 18. века. У том периоду постојале су и друге чесме у царибродском крају. Оне су по правилу захвалнице и материјализовани докази турског адета да се на добро одговара добрим.

Заједничко свима је да су после ослобођења постале предмет хришћанске „захвалности“ и скоро све срушене. У аутентичном виду, са арапским рунама, остала је једино чесма у селу Бољев Дол. По њој знамо да их је било и на другим местима.

Царибродска прича о захвалном Турчину нема директног писаног трага, али је као и Строшена чесма и вода са ње, ушла у традицију Цариброђана. Толико дубоко да је вода са Строшене чесме путовала са војничким коферима, у тестијама (стовнама), слата новорођенчади у шишетијима (флашама) заједно са повојницом, али и умирућима далеко од Цариброда као предсмртна жеља.

Иако јој нико никада није приписивао ни чудотворна, ни лековита својства, Цариброђани, који се враћају или одлазе из родног града, на путу „од станицу до границу“ обавезно сврате на Строшену чесму.

Након реконструкције
Прво да се умију, а онда и напију воде са извора који је именовао део њихове вароши, трг са венцем грађанских кућа из 19. века око њега, њихове успомене и као турски абзест или ћаурско причешће обаве ритуал прочишћења пре него што ће се поново суочити са реалношћу живота, који баш као на сулундарима Строшене чесме избија као жива вода и негде далеко, чак испод „двомостовља“, успореног тока и запрљана каналом којим тече, увире као незнатна утока у Нишаву и преко Понта Еуксинијског постаје део Хроносовог Океана, који се увек, хтели или не, немилосрдно излива у „реку без повратка“ - Стикс.


У спомен „на баба Димитану Црцину“. Умрлу 1968. године, рођену у „старо време“, од које је прича „преписана“ у најранијем детињству.

***
Seriju tekstova pod nazivom "Dopisnica: Dimitrovgrad" piše Slobodan Aleksić Ćosa za dnevni list Danas.

4 коментара:

Трнски је рекао...

Једно од нај-убавао средената места у Цариброд. И кога год да сам довел у Цариброд и одвел да види Строшену Чешму и, ајд да кажемо "кејат", около њу сви су се одушевили.
Марјане, ти вероватно знајш и кој и по чији проект је направил тија комплекс?

Marjan је рекао...

Izvini što tek sa odgovarama na komentar, ne stignem sve da ispratim zbog obaveze. Ako misliš na rekonstrukciju i današnji izgled, ne znam, pa i da je za sram! Slobodno napiši nekoju dumu za tova...

Трнски је рекао...

Е, још ка би и ја знал ... :-):-)
Ја и ти че се срамујемо заједно, а некој кој знаје ка прочита че ни напише!

Анониман је рекао...

Prvo da smo na jasno Strosena cesma je daleko od sredeno a onova sto je do sa naprajeno je naprajil Emil, Bog da mu dusu prosti.


Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu