na srpskom, по български, на шопсћи

Када и како је Цариброд добио струју!

23.12.12.


Само тридесет година након што је Никола Тесла пустио у оптицај прву електричну централу на Нијагариним водопадима, Цариброд је добио своју централу, а главна улица електричну расвету! Стотинак електричних бандера осветљавало је потез од железничке станице до Строшену чешму. Грађани и деца су са осмесима и чуђењем посматрали најновије чудо технике. Био је то крај септембра 1927.године, пре 85 година!

Улична расвета у Димитровграду данас
До тих дана за уличну расвету у Цариброду старао се Ташко Ламбаџија, радник у општини. Он је сваке вечери палио фењере на двадесетак стубова високих око два и по метра који су били распоређени дуж главне улице, од станице до Павлиончета. У рану зору Ташко би поново обилазио своје фењере и гасио их. Иако су сада улицом светлеле неке нове „ламбе“, Ташкова породица је задржала „прекор“ Ламбаџијски дуго након што су фењери заборављени. Њихова кућа налази(ла) се у близини зграде данашњег СУП-а. 

За изградњу те, прве електричне централе у Цариброду, као и за електрификацију улица и кућа у граду заслужни су чланови (некада) чувене породице Царибродски. Пре свих, млинар и индустријалац Јордан Царибродски (1860-1932), човек који је ишао корак испред свог времена, човек који је имао визију и идеју, човек који је смогао снаге и усудио се да у једној малој и сиромашној средини  реализује један тако скуп и смео подухват. Између осталог и човек захваљујући коме је у Цариброд 20-их година прошлог века из Швајцарске стизао научно-технички часопис „TECHNISCHE RUNDSCHAU“, који под истим именом излази и данас! У Швајцарској. А у Димитровград не стижу ни многи овдашњи часописи и издања!

Јордан Царибродски је са својим синовима Ђорђем, Јорданом, Тодором и Илијом у оквиру њиховог млина саградио хидроцентралу на Нишави. Подигао је зајам од Државне хипотекарне банке и ангажовао Јосипа Ранчића из Пирота да му обрачуна и испланира трошкове пројекта. Из Мађарске је поручен дизелов GANZ мотор, довоље снаге да покреће и млин и централу. Хидроцентрала је имала турбину опште снаге 70 КW (50+20) и трофазни генератор наизменичне струје снаге 40 кWА, 380/220V, 50Hz. Јордан је од општине закупио право да ископа канал и спроведе воду из Нишаве. Тај канал је постао познат као „савакат“, био је дужине 650 метара и обезбеђивао је пад воде од 4,5 метара. 

Добивена електрична енергија је прво коришћена за рад млина и осветљење главне улице, а касније и за осветљење неких бочних улица, као и домаћинстава. Куће у којима је уведена струја су имале мерне сатове, а браћа Царибродски су сваког месеца обилазили те куће и бележили и наплаћивали утрошене киловате. 

Јордан Царибродски је добио концесију да користи капацитете реке Нишаве, да сагради електричну централу, спроведе електро мрежу и продаје струју. Правила и обавезе између њега и општине регулисана су посебним Правилником, а на основу Уговора Nº12330 од 22.децембра 1926.године.



Централа браће Царибродски је служила све до 1957. године, када је Димитровград прикључен на електросистем Врла један, а језеро још коју годину дуже све док на једном његовом делу није направљена ткачница. Вада се одржала најдуже, до почетка осамдесетих када ју је никад завршена регулација слива Мораве прекрила шутом, јер је корито Нишаве земљаним радовима спуштено за готово метар.

*** 
Написао Марјан Миланов, на основу текста Лилије Нејкове (Братство, 17.10.1997.)

2 коментара:

Анониман је рекао...

Jako dobar tekst Marjane.

Анониман је рекао...

Kasaba u kojoj jedino Sluzba citav vek etablira vlast i elitu, ukljucujuci tajkune koji osvetljajavaju ulice dok mrak guta najpametnije, unapred je predodredjena na propast.

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu