Ексклузивно: Први стрип Мете Петрова

Методи Мето Петров је био свестрани уметник. Био је сликар, графичар, илустратор, карикатуриста, дизајнер, сценограф... Од свих његових талената можда се понајмање прича о његовом стрип стваралаштву. Свакако не зато што је оно било најмање значајно, већ, рехао бих, зато што је најређе представљано јавности, најмање систематизовано и зато што је везано за три државе: Бугарску, Македонију и Србију.

Његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године стрип албумом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) који је приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда. Ипак, Изабране стрипове Методи Петрова чине само његови стрипови који су почев од шездесетих година прошлог века објављивани пре свега у дечијем листу “Другарче”, а Метино стрип стваралаштво сеже бар две деценије раније и везује се за његов одлазак у Софију, на самом почетку Другог светског рата.

У приватној преписци са Банетом Милтојевићем, Мето и сам признаје да није водио евиденцију о својим радовима, нити их је систематизовао, па се неких стрипова и не сећа. По његовом памћењу, један од првих стрипова објавио је 1942. године у софијском дневном листу „Вечер“. Био је то стрип „Немој га убити, Георг“, рађен по сопственом сценарију.

Ипак, данас можемо рећи да то није био и први Метин стрип, јер сам у недавним контактима са неким бугарским историчарима стрипа дошао до једног, годину дана старијег стрипа "Врати се, Педро!", вестерн приче коју је у седам наставака (табли) Методи објавио у часопису "Свет у сликама" (Картинен Свет) у бројевима 19 до 25. По, за сада доступним подацима, ово је најстарији познати стрип Мете Петрова.

Насловница броја 19, од 6.августа 1941.,
у коме је објављена прва табла Метиног стрипа.

Цео стрип можете прочитати у наставку текста на страницама Виртуелног музеја Цариброд.

Прва штампарија у Цариброду (1909)

Први штампани медији су се у Цариброду појавили само десетак година након ослобођења од Турака. Царибродска интелигенција је покренула неколико периодичних издања, која нам данас сведоче о историјском, политичком, образовном и културном развоја града у то доба.

До краја Првог светског рата у Цариброду су, у различитим периодима, са различитим временом излажења, излазила су чак четири периодична издања: часопис „Домашен учител“ (1889), недељник „Цариброд“ (1901-1902), недељник „Нишава“ (1909-1915) и часопис „Клопотар“ (1919). Иако сви ови часописи нису штампани у Цариброду, они су се ту изнедрили, ту су осмишљани, писани, читани и тако допринели развоју тадашњег грађанског друштва.

Велики значај за развој културног живота у граду имала је штампарија “Минов и Хаџиев”, коју је из Америке негде између 1909. и 1910. године донео Георги Минов. 

штампарија “Минов и Хаџиев”

Минов је био један од виђенијих трговаца у граду и околини. Он је био власник штампарије, а издавач и главни уредник издања био је извесни Михаил Хаџиев, родом из села Филиповци код Трна. У штампарији су радила два штампара – брат Михаила Хаџиева, Кирил Хаџиев и извесни Борис Киров. У штампарији је радио и Илија В. Ковачев, бивши књижар и помоћник Георгија Минова, који се рада у овој штампарији присећао за „Братство“ 1969.године.

Једна од разгледница Цариброда, штампаних у овој штампарији

 Штампарија се прво налазила поред бербернице Ристе Костова, а након тога у кући Илије Токунског. Ни једна од ове две зграде данас не постоји.

Dan kada je Tito posetio Dimitrovgrad!

U povratku sa zvanične šestodnevne posete Bugarskoj, Josip Broz Tito je u ponedeljak 27. septembra 1965. godine na kratko zastao na železničkoj stanici u Dimitrovgradu, pre nego je nastavio ka Pirotu i Nišu. Iako se u Dimitrovgradu zadržao tek 12 minuta, za meštane Dimitrovgradske opštine to je bio veliki i nezaboravan događaj.

Tito je u N.R. Bugarskoj osim Sofije posetio i Plovdiv i Varnu, obišao metalurški kombinat „Kremikovci“, morska letovališta oko Varne i deo Dobrudže. Još dok je Tito bio u Bugarskoj, ceo Dimitrovgrad je bio u znaku svečanosti i euforije zbog predstojeće posete „druga Tita“. 

Naslovna strana lista Bratstvo od 1.oktobra 1965.

Učenici i omladinci obučeni u svečanu pionirsku uniformu okupili su se tog jutra još u 7.30h u školskom dvorištu, čekajući trenutak kada će ih nastavnici i učitelji postrojiti u kolonu i povesti ka železničkoj stanici. U krugovima fabrika radnici su se takođe okupljali, noseći transparente sa natpisima „Mi smo Titovi – Tito je naš“. Reka ljudi je već počela da se sliva niz ulicu prema stanici. Kolonu ljudi je predvodio školski duhovni orkestar iz gimnazije. Već oko 9h prostor oko železničke stanice bio je preplavljen okupljenim ljudima koji su bili ne samo na prostoru oko stanice, već i po okolnim zgradama i drveću... U prvim redovima najmađi pioniri, verovatno i nesvesni trenutka kome će prisustvovati. Pri ulazu na carinu luk na kome je ispisano „Dobro došao druže Tito“ i  „Mi smo Titovi – Tito je naš“!. 

Okupljena masa na železničkoj stanici čeka Plavi voz

Шта се у Цариброду рекламирало пре 100 година

Штампани медији у Цариброду појавили су се само десетак година након ослобођења од Турака. Још почетком јануара 1889.године  у Цариброду је покренут научно-књижевни часопис "Домашен учител", две године касније политички недељник "Цариброд", од 1909. године објављиван је недељник "Нишава", непосредно после рата, 1919. године изашло је и неколико бројева хумористичког часописа "Клопотар".

Овим издањима ћу се детаљније бавити неком следећом приликом, а сада ћемо се вратити тачно 100 година уназад како би видели шта се то у царибродској штампи рекламирало 1915. године. Била је то последња година у којој је штампан недељник "Нишава", све док ове просторе, октобра месеца 1915. није захватио Први светски рат.

Занимљиво, зар не?

Приредио: Марјан Миланов

Posvećeno mom Caribrodu

Postoje neka mesta koja se zauvek uvuku u dušu… Prođu godine, a ona strpljivo čekaju da se vratiš. I ma koliko odeš daleko, i ma koliko misliš da si zaboravio, na kraju shvatiš da žive u tebi i ti u njima.

Caribrod

Prolaskom kroz Sićevačku klisuru srce mi zatreperi od radosti, uzbuzrkaju se emocije, a oči zacakle… Otvorim prozor na autu i deci pokazujem visoke planine, duboki kanjon reke i prelepe pejzaže…Brojimo tunele… Prođemo pored mog sela, prekrstim se i pomenem oca koga više nema…

Znak mog grada što poželi dobrodošlicu uvek probudi u sećanju jednu staru pesmu koju je voleo moj deda…

Još sa vrata porodičnog doma osetim miris detinjstva, osmeh majke vrati me u studentske dane, a vreme se zaustavi. Počne da teče polako, bez žurbe, kao da zna da želimo što duže da ostanemo…

Iste ulice, ista brda, isti miris u vazduhu… Samo ljudi nestaju, odlaze svako svojim putem. Neki dragi ljudi zauvek napuste moj grad, a da nismo stigli ni da se pozdravimo poslednji put.

Probudi me noću zvuk voza sa železničke stanice… Ustanem i gledam mesec i vozove što dolaze i odlaze, a moj grad ih strpljivo dočekuje i ispraća. Neka sada već meni nepoznata lica…

Gledam u svoje brdo sa terase. I lastu kako sa žice sleti na trešnju… I drvo kestena ispod, sada već isečeno i polu osušeno. Koliko sam samo sati provela gledajući u njegove krošnje kao srednjoškolka, maštajući o nedostižnim daljinama, ispunjena čežnjom i željom da odem…

Naviru uspomene iz detinjstva… Kao kroz san čujem glasan smeh drugarica i potpetice kako odzvanjaju dok idemo u grad, misleći da je ceo svet naš. Širok osmeh, puno srce i nada u očima…

Neki novi klinci. I moji klinci. U istom prostranom dvorištu u komšiluku, pod debelim hladom ogromnih krošnji oraha, bacamo kamenčiće u reku. Gledamo kako žubori i teče, sve manja i manja…

Prolaze godine… A moj grad ostaje tu, da nas dočekuje i ispraća… Ko zna, možda mu se jednom i zauvek vratim.

Piše: Ana Todorović- Radetić

objavljeno na sajtu TT group