Прича о Златану Дудову

Златан Дудов је рођен у Цариброду 30. јануара 1903. као прво дете Тодора Златанова и Миље Алексов у старој „корењашкој“ фамилији Дудини. Име је понео по деди. Рођен је у Строшеној чешми, тада па и сада сиромашнијем делу града, у породици у којој је радио само отац на депоу железничке станице. Ту је провео детињство и рано дечаштво, ту се играо поред „линијуту“, ту ишао у основну школу у „Камику“ и одатле 1917. заједно са родитељима прешао у Софију.

Колико су ондашњи Цариброд и Строшена чешма утицали на креативно опредељење Златана Дудова тешко је рећи, али је сигурно да се још у родном граду сусрео са позориштем, могао да види повремена гостовања кинемаскопа у Гациној кафани и упозна се са радовима сликара и локалног шерета Георгија Машева, слуша „изјаве“ војне музике капелника Тодора Наумова на Павлиончету или захваљујући градском читалишту прочита све оно што су могли и његови вршњаци у великим градовима. Такав Златан Дудов завршава Прву мушку гимназију у Софији и као ђак генерације 1922. креће у Берлин на студије архитектуре, не слутећи да је пошао на пут антифашизма, театра и ауторски ангажованог филма, који ће га у првом веку кинаматографије сврстати међу сто најзначајних редитеља, а његов филм „Куле вампе“ код нас превден као „Коме припада свет“ или „Празни стомаци“, довести на 19. место укупне светске продукције.

Дудов за време снимања филма Јачи од ноћи

Берлин двадестих прошлог века представља гротло у коме се у време највећег немачког економског суноврата мешају сваковрсне политичке, литерарне и културне идеје и естетски приступи. Иља Еренбург записује да се цео свет креће према Берлину, а Ерих Марија Ремарк каже да се једна генерација враћа у њега „опустошеног духа и развејаних нада“. То је двојство које Вајмарски Берлин носи. Но оно што је за Немца терет успомена, за Балканца представља изазов. О томе историчар филма Динко Туцаковић пише : „Пресудну улогу за уметничко формирање Дудова одиграће школовање у Берлину. Најпре студира архитектуру, али проналази себе тек у позоришту и филму. Његово балканско порекло (рођен у Цариброду) ослободиће визуелност његових филмова претераног германског ликовног наслеђа и даће му нову врсту отворености према уметности новог века – филму, коју препозанаје као своју сопстевну“. И заиста Дудова плени разногласје и непосредност Берлина. Он економску кризу види као шансу за уметност и напустивши студије архитектуре без гроша у џепу, почиње да ради сваки посао који му се понуди. Већ крајем 1923. има довољно уштеђевине да упише позоришну школу Емила Рајхера. То је време када се Дудов сусреће са Ејзеншатјновом „Оклопњачом Потемкин“ и бива потупуно задојен, како естетиком тако и политичким идејама „Октобра“ и сан о позоришту мења за сан о покретним сликама. 

Цариброд 1933.год. - репортажа листа Наш Исток

Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)

Заглавље броја  коме је објављен текст

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА

Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.

ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ

У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.

Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће

Ексклузивно: Први стрип Мете Петрова

Методи Мето Петров је био свестрани уметник. Био је сликар, графичар, илустратор, карикатуриста, дизајнер, сценограф... Од свих његових талената можда се понајмање прича о његовом стрип стваралаштву. Свакако не зато што је оно било најмање значајно, већ, рехао бих, зато што је најређе представљано јавности, најмање систематизовано и зато што је везано за три државе: Бугарску, Македонију и Србију.

Његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године стрип албумом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) који је приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда. Ипак, Изабране стрипове Методи Петрова чине само његови стрипови који су почев од шездесетих година прошлог века објављивани пре свега у дечијем листу “Другарче”, а Метино стрип стваралаштво сеже бар две деценије раније и везује се за његов одлазак у Софију, на самом почетку Другог светског рата.

У приватној преписци са Банетом Милтојевићем, Мето и сам признаје да није водио евиденцију о својим радовима, нити их је систематизовао, па се неких стрипова и не сећа. По његовом памћењу, један од првих стрипова објавио је 1942. године у софијском дневном листу „Вечер“. Био је то стрип „Немој га убити, Георг“, рађен по сопственом сценарију.

Ипак, данас можемо рећи да то није био и први Метин стрип, јер сам у недавним контактима са неким бугарским историчарима стрипа дошао до једног, годину дана старијег стрипа "Врати се, Педро!", вестерн приче коју је у седам наставака (табли) Методи објавио у часопису "Свет у сликама" (Картинен Свет) у бројевима 19 до 25. По, за сада доступним подацима, ово је најстарији познати стрип Мете Петрова.

Насловница броја 19, од 6.августа 1941.,
у коме је објављена прва табла Метиног стрипа.

Цео стрип можете прочитати у наставку текста на страницама Виртуелног музеја Цариброд.

Прва штампарија у Цариброду (1909)

Први штампани медији су се у Цариброду појавили само десетак година након ослобођења од Турака. Царибродска интелигенција је покренула неколико периодичних издања, која нам данас сведоче о историјском, политичком, образовном и културном развоја града у то доба.

До краја Првог светског рата у Цариброду су, у различитим периодима, са различитим временом излажења, излазила су чак четири периодична издања: часопис „Домашен учител“ (1889), недељник „Цариброд“ (1901-1902), недељник „Нишава“ (1909-1915) и часопис „Клопотар“ (1919). Иако сви ови часописи нису штампани у Цариброду, они су се ту изнедрили, ту су осмишљани, писани, читани и тако допринели развоју тадашњег грађанског друштва.

Велики значај за развој културног живота у граду имала је штампарија “Минов и Хаџиев”, коју је из Америке негде између 1909. и 1910. године донео Георги Минов. 

штампарија “Минов и Хаџиев”

Минов је био један од виђенијих трговаца у граду и околини. Он је био власник штампарије, а издавач и главни уредник издања био је извесни Михаил Хаџиев, родом из села Филиповци код Трна. У штампарији су радила два штампара – брат Михаила Хаџиева, Кирил Хаџиев и извесни Борис Киров. У штампарији је радио и Илија В. Ковачев, бивши књижар и помоћник Георгија Минова, који се рада у овој штампарији присећао за „Братство“ 1969.године.

Једна од разгледница Цариброда, штампаних у овој штампарији

 Штампарија се прво налазила поред бербернице Ристе Костова, а након тога у кући Илије Токунског. Ни једна од ове две зграде данас не постоји.

Dan kada je Tito posetio Dimitrovgrad!

U povratku sa zvanične šestodnevne posete Bugarskoj, Josip Broz Tito je u ponedeljak 27. septembra 1965. godine na kratko zastao na železničkoj stanici u Dimitrovgradu, pre nego je nastavio ka Pirotu i Nišu. Iako se u Dimitrovgradu zadržao tek 12 minuta, za meštane Dimitrovgradske opštine to je bio veliki i nezaboravan događaj.

Tito je u N.R. Bugarskoj osim Sofije posetio i Plovdiv i Varnu, obišao metalurški kombinat „Kremikovci“, morska letovališta oko Varne i deo Dobrudže. Još dok je Tito bio u Bugarskoj, ceo Dimitrovgrad je bio u znaku svečanosti i euforije zbog predstojeće posete „druga Tita“. 

Naslovna strana lista Bratstvo od 1.oktobra 1965.

Učenici i omladinci obučeni u svečanu pionirsku uniformu okupili su se tog jutra još u 7.30h u školskom dvorištu, čekajući trenutak kada će ih nastavnici i učitelji postrojiti u kolonu i povesti ka železničkoj stanici. U krugovima fabrika radnici su se takođe okupljali, noseći transparente sa natpisima „Mi smo Titovi – Tito je naš“. Reka ljudi je već počela da se sliva niz ulicu prema stanici. Kolonu ljudi je predvodio školski duhovni orkestar iz gimnazije. Već oko 9h prostor oko železničke stanice bio je preplavljen okupljenim ljudima koji su bili ne samo na prostoru oko stanice, već i po okolnim zgradama i drveću... U prvim redovima najmađi pioniri, verovatno i nesvesni trenutka kome će prisustvovati. Pri ulazu na carinu luk na kome je ispisano „Dobro došao druže Tito“ i  „Mi smo Titovi – Tito je naš“!. 

Okupljena masa na železničkoj stanici čeka Plavi voz