Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)
| Заглавље броја коме је објављен текст |
КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА
Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.
ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ
У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.
| Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће |
