„Стари човеци су много пазили на документа. Т'гај неје било ко са, ако изгубиш, извадиш па. Него, не дал Бог да изгубиш некв документ, ил тапију, после не мож да докажеш да је нешто твоје. А ка је било лоше време, рат, народ бегал у шуму, у збегове док мине војска. Па ђи било стра да им не запале кућу, имот, ама ђи било стра и за тапиејете, па су ђи умотували у шише и закопували негде, до дрво, до дувар. Мени је деда показувал куде је, е горе до сливуту, закопувал тапије. И ка мине опасно, ка се приберу, они ђи откопу и си ђи чуву дом.“
Тека оратеше мој деда Лаца из Планиницу. Тека су, ваљда, још из турско време, остале сачуване тапије за имање на мојег чукун-чукун деду Маринка. Остале сачуване повече од 140 године.
***
Стара документа, тапије, које сам пре десетак година пронашао сачуване у породичној архиви (на дну старог сандука у селу) просечне су висине око 30цм и ширине око 18цм. Пошто су написане на турском/арапском језику, када сам их пронашао нисам имао представу шта је у питању. Скенирао сам два документа и поставио сам их на интернет, на разне форуме. Прича је заинтересовала доста људи и коцкице су, мало по мало, почеле да се слажу.
Постови
