Славиња - Јабука у крлетки

Славиња је село смештено на северозападним падинама планине Видлич и ушћу Славињске реке у Височицу. Североисточна међа му је Сребрна глава и Миџор.

Када је почетком 19. века један од пионира књижевности код Бугара, Добри Чинтулов, радњу једне од приповедака из збирке „Сеоска идила" сместио у Славињу, сигурно није слутио да ће од села пуног живота, младости и лепоте, после два века остати само лепота.

И заиста Славиња је једно од места у којој се лепота открива већ са првим кораком или погледом. Да ли је то због срећно изабране наслоњености на Видлич, због литица над њом, због питомине и обиља воде око ње, због погледа на највише врхове Старе планине, свега тога заједно, сасвим трећег, четвртог, петог....или нечег недокучивог, неважно је.

Славиња је лепа и са полусрушеним кућама и полупуста и већ помало заборављена. То одмах осете намерници, то вечно памте Славињчани.

Зато јој се, за разлику од других Височана, враћају, без обзира на професију, старосну доб, стање или удаљеност. Један такав, можда од последњих, повратака у родну Славињу бележи камера Милана Маровића у пролеће 1940. године.

Бележи Косту Костића- Вату, посланика Царибродског среза у ондашњој краљевини Југославији, који жели да овековечи своју Славињу, своје кумство породици Џунов, и своје "Грло" и до данас мало познат кањон на Славињској реци.

Последњи повратак Косте Костића- Вате био је седамдесетих година прошлог века, када је урна са његовим посмртним остацима на Славињско гробље допремљена из далеке Канаде.

Са гробља испод Видлича, као и многи други Славињчани, Коста Костић може да сагледа Грло - место са миром у себи. Ту где је невелика река пре много милиона година на путу од Старе планине ка Височици најпре пробила пећину, па потом она, некакав труст или сила теже обрушила њену таваницу.

Резултат тога је кањон, не шири од пет метара, не виши од седамдесет и не дужи од петсто метара. Сасвим довољно дуг, широк, висок и стрм да га човек никад не заборави.

Због стрмине стена, води у Грлу је скоро немогуће прићи. А ако и приђете немојте се купати. То вам неће дозволити прозирно бистра „горска суза", која и по најтоплијем дану тешко да премашује пет- шест степени.

Зато је на Грлу најбоље да слушате, гледате и упијате. Оно је једно од ретких места где можете схватити говор, мирис и боју воде, земље и неба- тих праелемената космогоније.

Грло је и место где у седиментима кречњачких шкриљаца, они најхрабрији могу наћи многобројне и разноврсне амоните и као кроз какав уџбеник у наслојавању његових стена, читати историју Земље, палеоботанику, палеозоологију и палеотектонику.

Када се из Грла будете враћали у Славињу сазнаћете да се проширења у кањону зову „котлове", ковитлаци воде „буке", а фосилизовани амонити „охљувће".

Но нико, чак ни у Славињи, неће знати да вам исприча причу о специјалитету, необичног имена- „јабука у крлетки", чије је Славиња родно место. И ми смо је позајмили из истоименог романа Зденке Тодорове.

Ако сте помислили да је реч о млечном производу, нисте у праву. Ради се о слаткишу. Дуго је био понос кухиње династије Сакскобургот и увек се износио само пред крунисане главе и важне госте.

Оно што се зна је да је његов аутор, Славча Петров, инспирацију за изглед „јабуке у крлетки" добио гледајући Славињу са Грла.

Схватио је да је Славиња лепота опточена лепотом. То је транспоновао у слатко са оплатом од слатког. Да не би склизнуо у испразну сладуњавост, потрудио се сам и тајну рецепта „јабуке у крлетки" понео са собом у Славињско гробље.

Тако је направио ексклузивитет за којим чезну истински сладокусци, као што и истински љубитељи природе треба да чезну за Славињом, неисквареном лепотом у природној крлетки лепоте.

аутор текста: Алободан алексић Ћоса

објављено на сајту РТС 2008. године

Центар града - 360 панорама

Панорамска фотографија града у 360 степени, са фотографијама из претходних деценија.

Левим кликом миша можете мењати поглед.

Прикаска: Трмка

Тропају колетија од говеџу запрегу по камени друм и човеци и кола одминуше место звано „Лозје", па наставише тропајечи канто Бансћи Дол. Рано јулско јутро преди с'вињало, јоште т'вна т'вница, само се у ритам на скрцање на канате и крцкање на каменчетија што ђи колска шина дроби на пут, лелеје упален венер што га деда Николаја носеше преди говедата у десну руку. Сас левуту руку држеше спрегнути ланци кроз белчуци, крајишта оди оглавници, сас који се воде говеда. На нође обул свињсћи оп'нци, на грбину кожувче оди овчу кожу, а на главуту налулил шубару, комплет оди кој никига ни једно неје двојил. У исто време и облекло и навика и имиџ и знак на распознавање. Кико на празник, тека и на делник, кико за село, тека и за у чаршију, кико зиме, тека и лете. Орате човеци било једно лето господње у најголемуту жегу, ка је косил ливаду у Горњу Лисину. Жега та све пуца, а Николаја не стура шубаруту и кожуват. Мине некак'в човек, требе га неје познавал и после обавезно: „Помага Бог" и „Од Бога ти здравје", не издржа да не питује:

- Гледам те у жегуту кико косиш, па неје ли ти жега оди шубаруту и кожуват?

- Неје ми мене жега оди шубаруту и кожуват, мене ми је оди с'лнцето жега! - одговори му тактичћи и поносно Николаја, сас уперен прс у пладневното сл'нце.

По колата иду синовето, средовечни мужје Пера и Мила, а у натрупаната кола сас разан багаш, дремемо баба Крстина и ја. Кола скрцају, венер се манда, кола п'лна с' некакво, штрапају бајћа Пера и бајћа Мила, а на сам крај ловџиско куче Мурџа слути из т'вницуту. Да некој случајно сретне поворкуту преди с'вињало, че се силно изак'ли, или пак че помисли, куј знаје у какве краџе или црне работе су тија у т'внин пошли да работе, да деда Николаја повремено достојанствено не продумујеше: „Ајде Буле, ајде Петкано"!

Од куде Бугарско поче небо да се продзрта, че почње да се с'виња. Николаја куде Танчине појате сврте на споредни пут та још малко и улезе у једну косену ливаду поди горуту и окну: „Ооооооооо"! Заустави се запрега, стигомо на планирано место за које се пажљиво приготвувамо јучера по обет, да нешто случајно не забоваримо. Испрегоше говеда из јар'м ка че се развиделује, тека да деда Николаја угаси венерат и закачи на с'лп'ц оди колата. „Стигли смо", продума деда Николаја и се сви ванумо на работу.

Бајћа Мила и бајћа Пера одведоше говеда да ђи завржу поди дивуту крушу у слогат, да су у сенћу ка изгреје с'лнцето, ни сас бабу Крстину срипимо оди колата, разврзамо цргуту нади багашат и почемо да стоварујемо, крошње, кове, чанте, сећиру, конопци, кошариште и друђе работе које ни може затребу там куде смо се запутили. Николаја узе теслу, нарами с'лбу оди три-четри метра д'лгу, узе једну торбу сас брижљиво приготвене дрангулије и алатће, улезе у шумакат и се изгуби у правац на Преслап. 

Бајћа Пера и бајћа Мила пошто намирише говеда, натоварише се сас багаш из колата и ватише и они шумакат. Баба Крстина се заметну сас цедило, узе у руку крошњу, и по њи, мене задача беше да носим плетено кошариште. Деда си ђи сам прајеше. Приготвеше си основуту оди унапред одрезано јасенче, па ка поткара коџа пручће из земи, он ђи поразреди и формира и остаји да карају још годину д'на. Тегај изреже доземи, ократи пручћете на мерку и исплете меџу њи сас т'нак павит. Ка ђу густо оплете, измаже сас говеџа лајна и ка ис'не окречи сас гасен ћиреч. Кошариште је спремно, само преди да се користи, требе оди унутра да се измаже сас маточину, и пчеле може да се усељавају.

Те това ни беше работа дан'сће, да уловимо пчелу што ђу деда Николаја беше пролетосће намерил у шумакат канто Змеју Дупку, дор луњаше по лов. Видел ђи куде излазе из дебелијат дуб, там се некига бил населил одбегал ројак. Обикаљал ђи још неколко пути, и са дојде д'н да ђи вачамо. Силан пчелар беше, и оди малечко ме је учил кико требе сас пчеле и да ме неје стра. А и ако ме случајно џврцне по некоја, ништа страшно, това било здраво.

Прикаска: PAOLO SOPRANI

Испишта жената једно сабале у малуту, и беше јасно закво, отиде си Санда, умре, беше га исцедила  лошата болка, за кратко време  супурдиса и смали мужа оди сто и дватријесе ћила, напраји га на пандишпањ и повлече там од куде се никој јоште не врну.

Погребенијето беше големо, коџа се народ беше трупнул, викање, пиштање, нарицање, ко што је обично на погребенија и што думаше Анђел, убаво се човеците беоше спрајили...

Убав ранолетњи д'н, а ни сас Пеликана седимо преди Сандинуту ижу на труповете и чекамо да погребенијето појде и да испратимо големога и силнога човека,  доброга другара што га упознамо  неколко године преди, у ресторацијуту на железничку станицу у Пирот. Само човеци сас топлу душу и големо срце се л'ко најду и здуше, та и тија пут се случајно издешава и судбина нат'кми да се сретне Аца Пеликанат, сас Санду Циганина, кафторџију, ка из чиста мира поможе на нашега цовека у невољу, без да га познава и без да смета и рачуна, требе ли или јок, исто ко што је и Пеликанат увек бил спреман да помогне на свакога кој је закасал, само ако има човештину, и етети другар до гроб и по к'сно.

Чекамо на пообетну жегу с Пеликана некаквога човека из височката села, а живејеше у таја стрма насеља нади станицуту у Пирот, и да не ћипíмо на дворка улезомо у ресторацијуту на железничку, и по т'гашњи обичај да испијемо и по једно-две, м'нечка вињачетија. П'лна скоро ресторација сас човеци, у това време идеоше возове и народ се возеше сас њи, једни дооде, друђи отоде, тарапана цел д'н. Седимо уз масу ка се врата отворисе и улезе у ресторацијуту наш другар и земљак из царибродско, Тацко армоникаш. Улезе и одма оди вратата поче да запомага:

- Браћо, човеци, граџање, ам'н помагајте ако Бога знајете. У невољу сам силну. Са ме помогнете, че се раздужим на сви ка стигнем. -Стигла ми је сас влакат нова армоника из Италију, " Паоло Сопрани", и немам паре за царине и транспорт. Молим ви се, помагајте, не давају дор се не плати. 

Видно узнемирен, Тацко изорати, а свет че се сурине, од његову гледну точку, не подигне ли рамоникуту у тија момент, јутре че је к' сно, кока че ђу некоја сила одвлече бесповратно.

Човеци се оћуташе, никој ништа не орати, издиже се саде некаква голема човечина и продума:

- Ајде другари, да саберемо да спасимо човека! 

Извади он прв пару и тури на масу, а по њега и друђи извадише кој колко може и за час Тацко сабра паре да си заврши работу. Несмо тегај знајали кој је, после се запознамо, това беше Санда Циганин, кафторџија, остал без работу у Прогрес и се преорјентисал да оправља кафторје и тека је печалил дор не умрé. После разбрамо да је бил и он свирџија, басаџија у дувачћи орћестар. Ни се сас Пеликана згледамо и он саркастично продума, кико сложни Пирочање сабраше паре, да помогну Цариброџанина. 

Заврши се това, Тацко излезе, народ поче да си ко преди џаколи, свакој своју муку, а Пеликан наручи јоште по вињаче. Дојде нашијат човек што га чекаомо, завршише сас Пеликана кво имаоше и ка се пај отворише вратата на ресторацијуту, улезе Тацко сас начињену армонику на мешину и растргну некакво оро, колко што силно може. Нова армоника, убав звук, доб'р армоникаш, срца весела, а главе поошамоглавене, музика до некоје доба у ноч, вињацетија и повече. Убава армоника беше таја Паоло Сопрани, л'скава, сас изгравиранога големога орла на корпусат, сас шарене нитне накачене, убавило, а тек звук! Почесе и бакшиши да падају, а по јед'н ред некој наручи некакво бугарско оро, Тацко заглави једну дирку сас клечку ћибрит и засвири, а оно кико гајда да свири, оро се заврте та до некој ред. Санду кафтордзију к'сно у ноч одвезомо дома и настаде големо пријатељство. 

Ка мињујемо кроз Пирот, сврчаомо при њега, поседимо на труповете преди радионицуту. Санда пушеше цигаре ко строшен кафтор. Извади паклуту, "Југославију", и узне та удара нежно ама сас мерак, с' паклуту оди палацат на другуту руку, по повече пути да почњу пол'ка да издзртају и излазе цигарете и ни покани.

Сас ћибритат исто ка извади клечку, у голем лук ч'к нади главуту измане и врасне, ама добре одмерено да нарочно не успеје палењето оди први пут. Тека неколко пути мераклисћи измањује, видно ужива Санда а и тија што га гледа, и на крај ка се запали клечката, почека малко љутијат пушак да одмине и сас тачно прорачунато време запали свете три цигаре. Прав ритуал, а и ни смо после користили тија манири дор ђи не машимо. Пеликан за сва времена, а ја преди коџа године и за мене се јоште не знаје дали че ђи пак пропушујем и мањујем.

Отиде си и Аца Пеликанат, тихо и улезе у царибродску легенду. Тија пут га никој не може расеца оди спање, беше заспал за вечно, а бесе тегав на будење. Једвам га разбудише  баба Данка и Курта, Батко, Гица и Кокан, ка појдоше једну годин на путешествије у Ђерманију.  Карал си је животат преди време, ноншалантно, а   свак тренутак, живејал је по два. У све кво је работил уживал је, дали ка пише, свири, оправља шермана, ка орати виц, или ка поје "Мачку" оди Ибрицу Јусића. Све с'мерак, ко Санда ка тупа паклуту да се изм'кну цигарете. 

Ненаметљиво да режира свој живот и животи на сви што га окружују не беше донел оди" Витиз" озгоре, то си му беше урођена одлика и карактерна црта, това беше прави Пеликан, увек на свој терен, да праји режије и шарене сцене ко што онуја годину беше у ресторацијуту у Пирот и догодовштината сас Тацка и Санду кафторџију. Кројеше Аца убаве комбинације, ама и животат не беше наиван, не даваше му да подигне главу малко, да пред'не, да се опорави малко, моташе га на там навам и не дозвољаваше да му иде карта. Задње године јед'н корак напред а два назад. Тека и заврши изневерће, одједанпут, и ни тури у чудо. Не можеше да му једино узне вечнуту усмивку сто ђу имасе у очите и оптимизам што се оди њега ширеше на све стране. Уливаше сигурност на сви около, затова се требе и врзмаоше коџа млади човеци около њега.

Санда басаџијата, ка разбра оди кво је болан, и на препоруку на докторје и на сви живи да мане цигарљаците, самоуверено и храбро продума: "Ја ка ђи нес'м оставил ка је требало, нечу ни са. Че ђи пушим до крај"! Тека и би...

Аца Пеликанат ни изненади, кока га некаква небеска сила на брзину одсеца на горе да се придружи на Санду басаџију, Тацка, Крлу, Перу армоникаша и много друђи добри и изузетни човеци. Кико успомена остаде само урезана и замрзнута слика на сви што су га добре познавали, мада не с'м баш сигуран да је на некога и успејало да га толко добре упознаје. Одлика на големи и посебни, од Бога дадени за све, и он је бил човек кој је неколко крачће иш'л преди животат, а посебно је знајал да од сложен зивот направи игру, талентовани глумац кој уопште неје ни морал да глуми, харизматичан и све кво је написал, казал, изрецитовал било је п'лно сас дух и сас шарм, до савршенство је знајал да види све кво друђи несу могли и да зналачћи анализира сви префињени покрети на Санду кафторџију сас ћибритат и цигарете и манири на друђи интересантни човеци и да тија гафови добронамерно и у прав момент примени и све това и још много ненаписано и не изречено, то је ненадмашни и бесмртни, Аца Новков Пеликан...

*

Недостатак савршенства теорије у пракси, не нарушава равнотежу у универзуму и међу звездама,  а оркестар који чине најсјајније овоземаљске звезде састављен од добрих музичара и још бољих људи увек ће како на овом тако и на оном свету самоуверено стајати на раскошним позорницама где је свачије место унапред знано и зацртано, место које је свако успео ваљда и да заслужи, место попут задње станице за велике људе, изаткано од ситних мудрости и недостатака такта и ритма , место где време и брзина готово ништа не значе: ако идеш пребрзо, сустићи ћеш невољу, ако идеш преспоро, стићи ће те невоља...

In memoriam: Предраг Димитров Дуруз (1955-2021)

По онова што је мог`л, а неје Дуруз је ко и Цариброд. Много и ништа до крај. Да ли је това у детињство било качење по дрва, карање ма точак, играње на топку, слазење у Пропас, купање и гоњенице по Вртању и на Јаз, па и училиште и увек најбољи или меџу најбољи, увек непревијен и тврдоглав и увек свој. 

Т`ги је бил Арновуцка, или Арни. Из това време помним ка паде и Машинсћијат парк зади Трапинуту зграду, та се набоде на шиљ`к на косачку и са си с тија ожиљак на коленото  и отоди. 

 Предраг Димитров Дуруз (17.11.1955-26.6.2021)

После, ко по голем, прв у сви спортове, страшно талентован кошаркаш, одличан фудбалер и клинац кој напарави дар-мар, на КК Партризан у Паркат 1970. , па се надам га има у „75 године кошарке“, јер да се разберемо ако је некој из туја генерацију мог`л да игра у савезни ранг, това је бил Дуруз.

У гимназију, јак ђак, убаво момче и „главни непријатељ“ на деду си Ђору Шукаревога, због „джазову музику“ с коју пак победи на једну Гимназијаду у Бабушницу. 

Студије, прво у Београд, па у Ниш, кошарка, фудбал ка затребе, па по това „Проћисла лета“ и „Луде ноћи“ по Цариброд.

После женидба, работа, новинарство и релација Цариброд – Пирот, али све време редовне  визите на „Панзионото“, „Гациното“, „Балкан“... и друштво за које се све дава и коje за тебе дава све.

По това поче с РТЦариброд, куде се недовољно помиња њиговата роља за началото, оснивање на КИЦ-ат, куде се готово се пак и не спомиња, доводење на опозициони прваци у Цариброд, што је у това време било равно велеиздаји, организовање на меропријатија меджу која су и преоткривањето на Дудова. 

Из това време требе се знаје да на места куде је Дуруз завирал руку, друђи не су смејали ни косам, или чак и да помисле и погледају на њи.  И по све това 2000. и  ко „ плен за заслуге“ Галеријата, Колонијата у Поганово и после това болес . 

Прво јед`н удар 2015., па још јед`н 2019. Е са је вероватно бил је још јед`н и више га нема. 

И ка погледам кво сам написал испада ко да сам много испуштил и не с`м га много повалил. И не требе. Да га вале неје обичал.

Затова че кажемо. Много таленти, много идеје, много желанија, енергија и нићиква спремност на компромис с онија за који је мислил да су начасни или иду по лош пут. С толко дар од Бога позанавал сам  у Цариброд само два човека- Пеликанатога и Дуруза. Това Цариброд неје мог`л да разбере или чак ни да поднесе.

Са ка је горе прво требе с Пеликанатога да испоју Срце је циганин (Il cuore e uno zingara) –победницу из Бабушницу, па да отиде до Ташка, да си заврше туруту из Балкан, да се поздрави с Бузу, Воју, Фуфи, Шабана, Трапу, Мићу Мајмуна, Гошка аптекаратога... . Да набаци јед`н центрашут на Гигу, да с Емила Цоцу одиграје басктет, да изока Цику да му отопоје „Smoke on the Water“ ( Дим над водом), да се ако може не скара одма с мајћу си, ако је све това уопште горе нади Цариброд и ако га има това је град дека скоро сви познаваш и дека те сви обичају. 

А за крај че кажем тека.

Саучешће Дурузе за све онова што те несмо рабрали и до крај испратили! Ваљда че онија свет има повече разбирание за тебе и онова, кво си сакал, могл и умејал и ваљда је он стварно изнад Цариброд и царибродсћи адети и нарави... и провери да ли је срцето ставарно циганин или је само циганско.  

Слободан Алексић Ћоса

Izložba „Za svakog ko je spasio drvo/За всеки спасил дърво“

Ova virtuelna izložba deo je prekograničnog projekta “Za svakog ko je spasio drvo“. Projekat je imao za cilj da uključi mlade i eksperte iz Bugarske i Srbije u zajedničke aktivnosti i promoviše značaj životne sredine kao ključni faktor za održivi razvoj prekograničnog regiona između dve države.

Više od 400 mladih iz opština Niša i bugarskih gradova Pravec, Etropolje i Botevgrad učestvovalo je u projektu. U svakoj aktivnosti bilo je uključeno po 50 mladih, uzrasta između 13 i 18 godina, jednak broj iz Bugarske i Srbije.

Njihovi mentori bili su bugarski i srpski eksperti – ekolozi, dendrolozi, botaničari, šumari, entomolozi, fitopatolozi i moderatori.

Ova izložba sadrži herbarijume različitih šumskih vrsta (drva, žbunovi, trave, mahovine i paprate) koji su predstavljeni u formi video materijala.

preuzeto sa: botevgrad.com

Ovaj projekat organizuje NIIT centar za društvene inovacije iz Niša, zajedno sa „YMDRAB“ iz Bugarske kao i Institutom za šume. Projekat sufinansira Evropska unija kroz Interreg-Ipa Program prekogranične saradnje Bugarska – Srbija. 

Virtuelnu izložbu je pordžao Virtuelni muzej Caribrod.

***

Проектът цели да включи младежи и експерти от  България и Сърбия в съвместни дейности за  опазване на горите и да промотира околната среда  като ключов фактор за устойчиво развитие на  трансграничния регион между двете страни. 

Повече от 400 младежи от общините Ботевград и Ниш  участваха в проекта. Във всяка дейност участваха  поне по 50 младежи (равен брой българи и сърби, на  възраст между 13 и 18 г.). Те бяха водени от равен  брой български и сръбски експерти - лесовъди,  дендролози, ботанисти, ентомолози, фитопатолози,  еколози и модератори. 

Изложбата съдържа хербария на различни горскорастителни видове (дървета, храсти, треви, папрати и мъхове) и е организирана от "Младежко движение за развитието на селските райони в България". Тя е част от проект „За всеки спасил дърво“, в който участват 200 младежи от общините Правец, Етрополе и Ботевград и още толкова техни връстници от сръбския град Ниш.

Проектът е съфинансиран от Европейския съюз чрез Програмата за трансгранично сътрудничество Interreg- ИПП България - Сърбия 2014-2020 г.

Pogledajte izjave učenica, učesnica u projektu, a zatim i finalne izložbe biljaka u Srbiji i Bugarskoj.

 

Ova publikacija je napravljena uz pomoć sredstava Evropske unije kroz Interreg-IPA Program prekogranične saradnje Bugarska-Srbija pod brojem CCI No 2014TC16I5CB007. Jedinstveno odgovorno lice za sadržaj ove publikacije je NIIT centar i ni na koji način ne može biti tumačen kao stav Evropske unije ili Upravljačkog tela programa.

Прикаска: Шуми Марица

Синко, ти не знајеш деда Раку, мојег башту. А казувала сам ти за њега! Еее, он је бил известен трговац по целијат крај. Знал је много народ, с много народ је правил трговију. Он си на њега беше бата Горча, а и ућа ти Васа и Јоца су тека оправни.

А обичаше и он, кико бату, да пивне. Бил је другар и обичали су га човеци. Сечам се, појду трговци из Валниш, из Звноци, на пазар у Цариброд. И муњувало се на Поганово, па преко Планиницу. Они појду у четвртак и сврну при нас. Маћа ми одма тура тигање, пржи месо, једу, вечеру, пију... Ми смо вола клали, па свиње, па овце. Имаше јед'н човек машину за месо, па закољемо вола, па месо мељу, мељу, мељу... И тека, они преспе, доручкују, иду ма јутред'н у Цариброд на пазар, врну се при нас, пак једење, пијење,... преспе и у суботу си иду. Све мама служи, готви... А она је све умејала, а д'н школу неје имала... самоук.

Башта ми држеше задругу, докарује намирнице, шићер и текова. Он дојде уморан и легне, а шићерат се требе дели, коме колко следује на човеци. Они дооде и маћа ми све седи и израчуна на којега човека колко шићер се падне, и не писује ништа, не знаје да напише, све напамет рачуна, колко су човека у ижу и коме колко се пада да му даде, она је све това напамет знала да израчуна.

А једнушка, продавал тата коња, ама коњат бил малко ћорав на једно око. Он си ћутал, и решил да нема това да казује, ама нема ни да л'же. Дош'л човек и га питал:

-К'в је коњат, добар ли је, здрав ли је?

Деда Рака му рек'л:

-Абе, мене гледај, за коња не питуј!

Човек даде паре, узне коња и отиде. Минуло некоје време, човекат видел да је коњат ћорав и се врне при деда Раку. Почел се буни, ама Рака му рек'л:

-Ја ти реко гледај мене, за коња не питуј! Л'гал ли сам нешто?

Човекат неје знал дека тата на једното око неје довиџувал убаво!

Ама отишал једнушка при тија његови пријатеље, трговци у Валниш и се запију. Он пијан запојал “Шуми Марица”. А това много лоше време беше, неје се смејало поју текве песме. Некоj га чул оди комшије и га наклевети на жандарете. Они га вану и га утепају оди бој. И са ко да га гледам, једва си дојде дома, једва прескочи прагат. Рече на маћу ми, ја сам много тепан. После си је повече лежал, и се разболе и не може се оправи.

Зас'њује он ко је отишл на онија свет. Сретне на Милу маћу и на Десу Светину маћу, оне беоше умреле, и појде с њи. Ама га сретне баба Ката и му рекла Рако ти се врни, још јед'н из нашту фамилију требе да дојде, па си ти т'гај на ред. Девет месеца се минуше, бата Венко пођину, утепа ли се, не се сечам. Он беше милиционер у Пожаревац. Сечам се, донесоше његове крваве дреје, а стрина Борика ђи узе и ђи однесе онам у гробиштата та ђи закопа. И тата рече са сам ја на ред. И не знам година мину ли на Венка ил не мину, и он умре. Епà, тека беше!

Оригинални писма за изграждане на градския храм в Цариброд (1890)

Преди повече от 130 години в тогавашния Цариброд се ражда идея за изграждане на черква. Тогавашното бедно население не смогва да осъществи това свое желание, но все пак идеята за строежа на градски храм започва лека-полека да се осъществява през 1888. г. Тогава градският Общински съвет взема решение за изграждането му, при което назначава и комисия от дванадесет члена. С много труд и пот, подкрепени от Божията ръка и подпомогнати от Софийската епископия, Княжество България и Министерството на външните дела и изповеданията, успяват да сложат основите на бъдещия царибродски храм през пролетта на 18 май 1890 година. Работите продължават и стъпка по стъпка, камък върху камък, през следващите четири години изниква прекрасен храм.

Благодарение на Мария Гоцева, дигиталeн архив Стари Цариброд и Виртуалния музей Цариброд ви представят преписи от оригинална документация и писма, свидетели за началото на строителството на градския храм през 1890 година.

********************************************* 

Май 1890 год.
От София

вертикално:
В отделение на изповеданията:
подпис: Др Съмарджиев
15.V.1890

Господин Министре,

Управлението на Софийската Митрополия като препраща препис от постоновление № 79 на трънската постоянна комисия и план за бъдеща църква в Цариброд, чест има да Ви помоли, Господине Министре, да благоволите и разрешите построяването на църквата в Цариброд и поне възложено още днес понеже църковното настоятелство било ... работници от надница и иска да се положи основния камък 18 тога /б. р*. Този месец/.

Председателстващ на Софийски Епархиален Духовен Съвет
Подпис и печат.

* б.л. - бележка на редактора

********************************************* 

2-ри май

Днес Трънската окръжна ... Комисия под председателството на Т. Г. Пъев в присъствието на членове: Ц. Манчов и Г. Шойлев и с участието на окръжния инженер Л. Вълков разсъждава отношението на Царибродския архиепископски Наложник от 30 м. м. Под № 127, с което препраща на одобрение един план за постройка на своя църква в гр. Цариброд. Комисията като взе в предвид, че градът Цариброд има необходимост от една църква и според мнението на окръжния инспектор, изработения за тази църква план напълно съответства на назначението си, то на тази основа ... Комисията е на мнение щото постройка на църквата да се почне по изработения план.

Препис от настоящото постановление да се съобщи на Архиерейския наместник.

Подписали: Председателстващ Т. Г. Пъев
членове: Ц. Манчов, Г. Шойлев, не се чете
инженер: Л. Вълчев
Вярно
Подпис и печат Секретар Сим...

********************************************* 

Май 1890

София

до Министъра на външните работи и изповеданията

Господин Министре,

В допълнение на отношението ни към 15 т.м. под № 1349, Управлението на Софийската Митрополия има чест да Ви уведоми, че за построяването на църквата в Цариброд щели да бъдат нужни 20 000 лева от което количество 6 000 лева имали готови и 6 000 лева записани помощи, а остатъкът от 8 000 лева гражданите хранили надежда, че ще се събере от доброволни помощи на християните и от помощи на правителството ... дадено заявление.

При този момент ако е възможно по скоро да ни се потвърди планът, за да го изпратим в града, за да се почне постройката. 

Председателстващия на Софийското Епархиално Духовенство: подпис и печат    

********************************************* 

Доклад до Негово Царско Височество

№ 4434

Господарю,

Имам честа най покорно да моля Ваше Царско Височество да благословите и разрешите щото от сумите предвидени в бюджета на повереното ми Министерство за текущата година за пособия на църкви ... /глава ІХ, ал. 44/...

********************************************* 

на църковното настоятелство в Цариброд за построяване църква в тоя град и двеста и петдесет лева на общинския кмета на с. Лукавица, Родопска околия, за огражданията в това село.

Ако Ваше Царско Височество одобрявате това мое предложение най покорно Ви моля да благоволите и подпишете приложения тук указ.

Съм,

Господарю,

на Ваше Царско Височество най покорен служител и верен поданик.

София,

юни 1890 год.

Министър на Външните Дела и Изповедания: подпис

********************************************* 

вертикално:

обнародвано 9/41 90 г. ...

Указ

№ 45

Ний Фердинанд І

С Божията помощ и Народната Власт

княз на България

По предложение на наший Министър на Външните Дела и Изповедания представено Нам доклада му от 4 текущий месец под № 4434, Постановихме и Постановявам:

І. Да се отпуснат хиляда лева пособие на църковното настоятелство в Цариброд...

********************************************* 

църква в тоя град и двеста и петдесет лева на Общинския Кмет в с. Лукавица, Родопска Околия за ограждения в това село.

ІІ. Означеното тук количество да се вземе от сумата, предвидена в бюджета на Министерството на Външните Дела и Изповедания за текущата година за пособия на църкви и други /глава ІХ, алинея 44/.

ІІІ. Изпълнението на настоящия указ се възлага на наший Министър на Външните Дела и Изповеданията.

Издаден в Наший дворец в София, на 6 юни 1890 год.

Подпис на княз Фердинанд

********************************************* 

№ 2690

Юни 1890

гр. Цариброд

вертикално:

.... 18-22 VІ 90 ...

Рапорт

В изпълнение на предписанието на Министерството на Външните Дела и Изповедания от 16-ти тога /този/ под № 4883, чест имах да отнеса че отпуснатата сума с известие № 426 на сумата 1 000 лева, пособие за направата на църква в град Цариброд е изплатена от местното ковчежничество и предаде под разписка на местното църковно настоятелство в тоя град.

Околийски началник: печат 

Секретар:....

********************************************* 

Есента през лято господне 1894-о на 8 ноември по стар стил новият Божи дом заблестява в цялата си пълнота. На този ден той бива тържествено осветен и посветен на Пресвета Богородица и нейния Рожден ден – Мала Богородица.

Царибродски учитељ пронашао лек против рака

У Цариброду је пронађен лек противу најопасније болести – рака. Проналазач је један – учитељ. Рак неће више мучити човечанство.

Овим речима почиње текст објављен у часопису „Време“ 24. јуна 1939. године.  Текст који носи наслов „Царибродски учитељ Новица Ђорђевић тврди да је пронашао лек против рака“ даље каже:

(Рак) неће замарати професоре и научнике по лабораторијама – бар тако верује учитељ – проналазач, који је вољан да свој изум пошаље стручњацима на анализу. 

Узалудна операција у Софији

Гђа Милунка Ђорђевић, учитељица у Цариброду, разболела се пре четири године. Одмах је консултовала најпознатије лекаре у земљи и иностранству, да би се најзад задржала на лечењу у Софији, на приватној клиници професора г.др. Минка Жекова.

По завршеном прегледу г.др. Жеков је са својим асистентом г.др. Томовим, професором медицинског факултета, као и други лекари у Југославији и иностранству, константовао код болеснице – рак.

Лекари су предложили гђи Ђорђевић операцију, са гаранцијом да ће бити излечена и да се болест неће више појавити . Извршена је операција, коју је болесница тешко поднела.

Првих дана, после операције, осећала се доста добро.

Али ускоро болест је кренула на горе, појавиле су се две нове ране, на новом месту, у величини два квадратна сантиметара. Убрзо после тога, на запрепашћење лекара, појавила се и трећа рана на самом месту где је извршена операција. Рак се нагло ширио.

Лечење у Београду

Гђа Милунка под теретом прве операције није могла да се снађе. Њен супруг био је очајан.

После консултације, лекари су изјавили: операција није потребна, јер ништа не може да постигне. А други лек не постоји сем зрачења.

Гђа Ђорђевић је тада по савету лекара издржала прописан број зрачења код г.др. Ерофима Христова у Софији. Међутим, ни зрачење јој није помогло, јер је рак нагло почео да се шири и она је све више и више малаксавала.

 

Тако је ишло све до Ускрса ове године, када се у очајању обратила г.др. Илићу – Раковачком, чија је ординација у Римској улици 3 у Београду, који, како је стајало у једном огласу „лечи све болести које се данас у медицини сматрају неизлечивим“. Г.др. Раковачки рекао је да ће гђу Ђорђевић излечити, иако је то рак. Издао је и уверење, као што су то учинили и други лекари, да болује од рака. На питање г.Ђорђевића „да ли заиста може да излечи рак“, г.др. Раковачки је одговорио:

-Разуме се, драги господине, јер ја лечим и неизлечиве болести: рак, туберкулозу итд. Ваша супруга кроз десет дана биће потпуно здрава.

Г. Ђорђевић је положио новац унапред за десет зрачења, примио признанице, а гђа Ђорђевић је издржала десетодневно лечење. Али, ране се нагло шире и даље и гђа Ђорђевић напушта Београд уверена да њеној болести нема лека.

Лечење народним лековима

Супруг је био очајан, али он сам предузима лечење болесне супруге народним лековима. И на запрепашћење и радост његове супруге, г. Ђорђевић успева да је излечи.

Још после прве употребе овог народног лека, чији састав г. Ђорђевић не жели да шири и ране су завенуле и сасвим осушиле. Лечење је трајало 10 дана.

- Што сам се спасла тешке и неподношљиве болести имам да захвалим своме мужу, који је као примеран супруг дао све од себе да ме спасе, каже гђа Ђорђевић. Данас сам потпуно здрава као и друге жене. На сваких 15 дана  добијем у тежини по три килограма. Моје субјективно стање је сасвим нормално.

Г. Ђорђевић одбијао је да ма шта каже о свом леку противу рака.

- Ја сам само учитељ, не и лекар. За мене је важно да сам своју жену излечио, што нису могли да учине многи лекари и што је најважније, специјалисти и професори универзитета, који су ми за лечење узели преко 60.000 динара. Читав капитал. Радо ћу да пошаљем свој лек на анализу. Пристајем да се у присуству професора и специјалиста испита лек на сваком болеснику, али никоме нити хоћу нити могу дати лек. Зато вас молим, да то подвучете да ми се нико не обраћа.

Шта се касније десило са „леком“, као и са породицом Ђорђевић, није ми познато! 

Вълшебниять конь - комикс на Иван Петров (1941)

Софийски вестник "Нова вечер" през 1941 година публикува поредица "Вълшебниять конь" на Иван Петров. 

Виртуален музей Цариброд прибави две части от поредицата, публикувани в брой 359 и 362 от 26 и 30 юни 1941г.

 

Прикаска: МЕСЕЦАТ

Сечаш ли се, ка беше малечак, па си запел деду ти да ти довати Месецат!

-Дедооо, укачи ме на Месецат! Дедооо, очу на Месецат да се укачим!

-Ама не може сине, он је високо, не могу те укачим!

-Дедооо, довати ми Месецат, довати га!

И сваку вечер викаш, чим падне мрак, ти рипаш да доватиш Месец. А он, пустињакат, огрејал голем, па убав, кога никигаш неје поубав бил; а ти дете, главу си очепи да дованеш Месец.

И деда ти, кво че прави, реши да ти доване Месец!

Видел он једну вечер при деда Стојана, памтиш ли деда Стојана, е на Станка башту, венер виси у двор, та си човеци работу врше. И отиде деда ти при Стојана и договоре се та закаче венерат повисоко у дрвото, неквa топола ли беше там, јаблка ли, не знам. Ама Месечина вече беше минула, Месецат се не види увечер.

И пита те деда ти, очеш ли да идете да дованете Месецат. А ти да извркнеш од радос! И он те вану за руку, па ти показује у Стојановијат двор на венерат:

-Ене га Месецат, видиш ли га куде је слезал! Са че га ванемо!

И за руку, па при деда Стојана.

-Деда Стојанеee, може ли да дованемо Месецат, видомо га куде је при тебе слезал, каже деда ти.

-Може, може, са че ви дадем слбу!

И укачи се деда ти на слбу и стури ти Месецат!

А ти дотрча дома и од пут окаш ко сте дованули Месец! Па целу вечер неси спал од радос!

Епа, тека беше!

Дигитален архив на в-к Братство (1959-2012)

9 юни е Международен ден на архивите и архивистите и е включен в календара на ЮНЕСКО.

Архивите се обикновено възприемат като документи само за тясно специализирана употреба, които са труднодостъпни и са от интерес само за историците. Но архивите са неделима част от културното наследство и автентичен източник на информация. Те са ценно свидетелство за икономическото, политическото, социалното и културното развитие на човечеството и неговото опазване е от изключително значение за всяка нация, която иска да съхрани своята историческа памет. В дигиталната ера е улеснено наличието на архивни материали.

През 2016 г. „Виртуалният музей Цариброд“ и сайтът „Гоцеви от Цариброд“ започнаха проект „Царибродският периодичен печат 1889-1919“ т.е. дигитализиране на старите периодични издания от периода. От този проект е създаден сайтът „дигитален архив Стари Цариброд“, където в допълнение към тази периодична преса могат да се намерят и други сканирани книги, документи и др.

Целта на проекта бе опазване, съхраняване и представяне на един от най-значимите фактори за развитието на писменото културно-историческо наследство на гр. Цариброд, чрез създаване на постоянен дигитален архив с неограничен достъп. Това разширява възможностите за по-пълно и комплексно изучаване на историческото минало и развитие на българите от гр. Цариброд и Царибродско от Освобождението на България до 1919-та година.

Миналата година Културният център „Босилеград“ започна проект „Формиране на дигитален център и дигитализация на материалите на социраните ведомства“. По време на проекта бе извършена каталогизация и дигитализация на всички егземпляри од вестник „Братство“, печатани от 1959 до 2012 година. Общо 2.273 издания са достъпни на сайта на Културния център „Босилеград“ в pdf формат.

В първата фаза на проекта дигиталния център бе оборудван с професионален скенер, компютър  със специализиран софтуер и професионален цифров апарат. Също бе извършена дигитализация на издания печатани от 1959 до 1970. Първата фаза финансираха Министерството на културата и информирането и Община Босилеград. В другата фаза бе извършена дигитализация на издания печатани от 1970 до 2012. Средствата  осигури Община Босилеград, а една част и Културният център.

АРХИВА МОЖЕТЕ ДА ЧЕТЕТЕ ТУК.

Изданията на „Ново Братство“ можете да прочетете в pdf формат на страниците на портала Far.

М.Миланов

Е.Ј. Цветић: Становништво Цариброда (1928.)

 

Старе игре: Американско доси!

Једно време, много одавна, још преди кликери у Цариброд је имало једна игра која се је окала каш`ци или коњачетија.

Пролетно време, ка се на касапницуту кољеоше јагништа, играло ђу је скоро свако дете. Играла се је с коњачетија, или средњијат зглоб на јагњешку ногу, ама само ако је сиров, јер ако се опече или свари, он ол`кне и стане каш`к, с кога неможе да се играје. Проверовало се је да ли је каш`к или коњаче ка се тури у воду. Ако пропадне коњаче - ако плива т'ги је каш`к. Даже је имало и коњачетија која су била од куче и запл`нена с оловцетија. Али да коњачето стане убаво за игру требе се прво докара, односно да му се на бетон остружу горњата и дољњата страна, та да стане ко „плочка“ и да се добро „уприда“.

Ко се је игарала?

Напраји се правоугаон талон или „ланто“, на некоје место с`с утабану равну земљу. На једнуту црту се нареде ситне паре, али с помалко од земљуту да мож` да стоју право. Зади њега се пушти још једна црта одека се „залагамо“ или „вачамо“. Кој се најдалеко „вене“, он прв цели, али још преди да се „вачамо“ играта почиње с`с кој че се прв „вене“ и т`ги се ока; „зук“, „презук“, „предпреди“. Кој је „зук“, он прв врља коњачето у пољето, кој се је најдалеко „заложил“, он прв гачка, ама тека да се коњачето не одрипиује него да се „претка“ по земљуту, јер у супротно следи аутоматска дисквалификација.

Цели се у парете, да се избију из земљуту и изврље из талонат. Теје што си извљил твоје су. Ако само две унакрсно излету, а коњачето остане у талонат, това се ока „доси“, а „доси“ ко што се је говорило све носи, или свете паре ти узимаш!

ЛЕГЕНДА О ЖЕЉУШИ (КАЛИНОВУ)

Заједно су се ставили,

Ставили небо и земља

И се договорили:

При Бога че отидемо

Од Бога да измолимо,

Девојку кико Калину

Бог другу да не създава.

Бог им молбуту послушал,

Калину је Сълнце саздал.

Једна је само на света,

Калина мома убава.

За њу цъвти цвећето,

За њу поју птицете,

Птицете и човеците.

(Жељушка народна песма, приповедао А.Минин)

***

Ту, у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале, валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла, попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици, оцу Добрину родио син ког назва Калин.

Калин је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV века, Калин је свим снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.

Благостање и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације! Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека, образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ, а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...

Људи из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет, помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.

***

И пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу, да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца, да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:

-Много сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!

-Пиј, јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла. Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се тресу.

-Ја сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.

-Дођи – прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.

Тако је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и векови.

Он је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.

***

Прича се да су на њихову љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...

Попут црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на густу гору која се слива друмом.

Цариброд уочи Првог светског рата

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ

(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)

Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.

У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.

У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 

Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.

превео и приредио: Марјан Миланов

Целу књигу “Пътища извървени” моћи ћете ускоро да преузмете на страницама дигиталне архиве Стари Цариброд

Зашто више неће бити стрипа „БАЈ ОНЗИ У ДОБА КОРОНЕ“

Мало ведрине, мало оптимизма и позитивног духа у ово тешко време, озбиљне поруке упаковане у шалу, нека запажања о нашем менталитету, нашој тврдоглавости, али и смислу за хумор... Поруке које никог не прозивају, а односе се на све – то је оно што сам хтео да постигнем када сам одлучио да оживим Бај Онзија, добро познати лик Мете Петрова. Верујем да је својевремено Мето имао баш исте такве намере, када је почетком 60-их покренуо овај серијал стрип-каишева у листу Братство.

Вероватно ја нисам (био) потребан Бај Онзију или Мети и његовом наслеђу као промотер, али сам смартао да су свакако Бај Онзи и Метине поруке данас потребне нама! Судећи по реакцијама (коментарима, лајковима, лично пренесеним утисцима...), рекао бих да сам био у праву!

Користећи добро познати лик, желео сам да своје поруке пошаљем преко неког у ког људи већ имају поверење, неког ко се међу нама одавно одомаћио и ко је добродошао у нашу кућу чак и када се изолујемо од првог комшије или рођака.

Користећи непромењене Метине цртеже, само сам додатно хтео да укажем на Бај Онзијеву, можда највећу вреност – универзалност! Стрип каишеви који су цртани пре 30 или 40 година делују као да су наменски настали сада. Мало поигравање са текстом, везивање за актуелну ситуацију (уз сво поштовање оригиналног лика) било је довољно да Бај Онзи постане наш савременик, а да при том задржи све своје традиционалне вредности и свој дух.

Моја генерација, и оне старије добро памте и знају Бај Онзија. Али немају где да га читају, да му се врате, осим, ако немају неку своју архиву Братства. Добар део млађе генерације је вероватно само чуо то име. И ништа више од тога. Ово је била прилика да се и они заинтересују за овај лик, можда и за дело и наслеђе Мете Петрова.

Далеко од тога да сам хтео да присвојим Метино ауторско дело, или пак претендовао да будем Метин „наследник“. Нити сам рачунао да могу поновим његову бриткост и проницљивост. Ипак, као неко ко веома поштује и годинама проучава лик и дело Методи Петрова, као неко ко је написао и објавио више текстова о Мети сматрам да довољно познајем Метино наслеђе и поготову лик „Бај Онзија“, те да с тога нисам (ни могао, ни хтео) да својом идејом „оскрнавим“ Метину заоставштину.

Ипак, на вама је да просудите!

П.С. У жељи да истрајем у својим намерама, али и да избегнем даље непријатности, ја ћу се потрудити да своје идеје преточим у нови лик. Очекујте ускоро на Виртуелном музеју Цариброд.

Стрип серијал: Бај Онзи у доба короне!

Бај Онзи je,  без сумње, најпознатији цртани лик Методи Петрова. По њему је и сам Мета добио надимак, па су га многи звали Бај Онзи. Бај Онзи је представник обичног, малог човека, прототип некадашњег Димитровграђанина, огледало друштвене, социјалне и политичке атмосфере времена. Овај хумористички стрип је у каишевима излазио скоро тридесет и пет година и био је један од најчитанијих делова листа Братство.

Али Бај Онзи није само стрип који треба да нас насмеје...напротив, рекао бих да је смех био само маска коју је Мета користио да нам укаже на негативне појаве, на аномалије друштва, на ствари које би требало мењати, и ту се он није фокусирао само на дневно-политичке ситуације, већ је проникао много дубље, у свест и меналитет нашег друштва.

Када би неко данас читао Бај Онзијеве каишеве, а да не зна када су настали, без проблема би помислио да чита неки актуелни стрип, иако је дошло до смене генерација од времена када су настајале до данас. То показује колико је Мета био проницљив, али и како смо ми као друштво резистентни на промену.

Данас, у добу корона вируса, у току ванредног стања, када често игноришемо огромну опасност која нас вреба, желео сам да се подсетимо Метиних стрип каишева, али у прилагођеном издању! Наиме, одлучио сам да започнем стрип серијал „Бај Онзи у доба короне“. Користићу старе Метине стрип-каишеве, само ћу у њих уписивати другачији текст, по мом сценарију. У нади и жељи да се мало опустимо, мало насмејемо, али и да нас опет Бај Онзи опомене и скрене нам пажњу на тренутну слику и стање у друштву, на позитивне и негативне појаве, на наш менталитет који опет помало пркоси логици и здравом разуму!

СЕДЕТЕ СИ ДОМА и читајте Бај Онзија и Виртуелни музеј Цариброд!

Неколико табли, за почетак!

че има још....