Мотелат

(На крај на текстат има једна песма. Пуштете си ако сакате, иде уз причуту док читате)

Стигал је годину д`на после телевизијуту, негде у септембар 1965. заједно с неонћете у чаршијуту. Сви Цариброџање су ишли да га гледају преди да се отвори ко чудо не видено. Запомнил сам да је нади шанкат имало вазе које је прајил деда Душан, а осликувал другарјат Денков, странсће цигаре Camel и Salem и пијење Johny Walker.

Од одма ми се много арекасл, па сам му сигурно и за това десетина године по касно станул сталан гос, а ка се отвори барчето и инвентар.

Најубаве пијанће су од там, од там сам и у војску отишл, без да си сврчам дома.

Памтим Сабатини земљотреси (кригла до половин с пиво, а остало од свата пијања), ексирања, плесна фанатазија на музику Равела и Болеро од мене и од Душицу Чок, коментар на брата њу Слободана Кленатога да на барат вечим има варијетска програма, појање на староблгарсће и цигансће песне, свирења с бата Колето на препоптопсће Кремона гитаре, ноч ка Караџата, Мића Трапа, Мали на Шерка брат, Чарко и Мирча Џица отидоше на гробиштата да снесу крстачуту на Кољу Живковога, башту на Караџуту и ђу ко у с`штинску процесију у гробну тишину и с ренеснсни пијетет, мртви пијани пронесоше кроз чаршијуту.

Много од мотелет и барат помним, а нићигаш нема да забоварим и покојнога Радето кој ка ме види ко улазим пивнул у барчето на улазната врата, одма отвара излазната и ока:

-Ћосо, изволтееее ванииии! Куде си се напил, там и да си допијеш. Ово није друмска свртукурница!

Много сам му бил љут док се не врну из војску. А т`ги кво да прајим. Право на барчето, па при Раде.

Ама са друга прикаска.

-Седи. Кво работиш? Кво че прајимо за работу? Ја че питујем главешинете да те запосле... и преди мене вечим кикирики и чипс.

-Ајде прво по швепс, каже.

И говоримо, говоримо скоро по целу ноч. Озбиљно оратење, ко што је ред да орате в`зрасни човеци. Ка се по мине време и вечим се намеле госјете и прореде странците Радето ока кујнуту и стидза дупли помфрит, печу се ћебабчата, зелена салата и се отвара Кучево- бургундац.

Т`ги обично заћутимо. И пушимо. Ако је Радето у фазу на мањување на цигаре т`ги пушим сам, ама си па заједно ћутимо и слушамо онова кво је Кокан Возалото снимил за стубат. Најмного Азнавура и Арсена. Стигне и каве – еспресо и па пушимо и се гледамо и слушамо онова кво је Возалото наснимил за стубат.

-Ћосо, питува, т`ги каже Раде.

-И знајеш кво ми казаше... неси бил у партију... да им га мајћи набијем и на њи и на партијутуу... па неје ли ви страм бе за једно сироче које је изучило да нема работа, каже.

-Па башата му и мајћу су толко човеци извели на пут. Засрамете се од баштинија му гроб, бе мајке ви га дебелокожу и неписмену! За кво че на ученога човека партија, питујем ђи!

-Мани зајеби, пробал си не јадуј, кажем.

-Па не јадујем, него ми криво закво теквија да ни јебавају! Него знајеш кво! Вачај си ти Белград, Загреб, Љубљану, јебем ли га дека... широка Југославија. Там те нема питују за партију, него кво знајеш и кво умејеш!

-Тека кока и че буде, кажем.

Т`ги стидза још јед`н бургундaц, и па си прајимо по каве – еспресо и вечим се све утишкује, само се чују пилиштата из Мртвинуту, по некоја лимузина на ауто –путат, Арсен и Азнавур и онова што је Кокан Возалото снимил за стубат и ћутимо и пивкамо си и пушимо, а ако је Раде у фазу на мањување, т`ги пушим сам.

Т`ги стане окол три и половина, четри и Раде каже. Ајде че упредзамо. Дома!

-Да платим, кажем!

-Може.. ка се запослиш и заработиш, а до т`ги од мене, каже.

На излазење ми муа нешто у џеп... Малборо четворка, гледам. Па за кво, питам?.

-Па не ми требу, ти не виде ли да сам ђи зајебал, каже.

И тека. Ситуацијата се наложи та послуша Радето. Широка Југославија. Врну се у Београд. Запосли се и ожени, посмали пијењето и доод`ците по Цариброд. Ама ка дојдем ск`к`че ме и одма на мотелат и на барат. А там Радето га нема.

-Куде је питам ?

-У Долњи Милановац, кажу.

- Е за кво!

Зајебенција и тормозлци, кажу.

И тека се мунуше годиницете и ја се не стави с Раде, док ме не изока јед`н другар из Цариброд.

Каже ми, знајеш кви има ново?

-Кво?

-Умре Радето.

-Кој Раде?

-Раде од мотелат, од барчето ...

-Е кико?

-Л`ко, одједнуш на с`н. Много беше по правдудуту и много га и тормозише.

-Тека је реко... много баш много! И може још т`ги да сам ђи помислил, ама са док пишем, две работе су ми на ум.

Не може људсћи да му окнем по пијење од мене, заработено за плату, ко што је он сакал, а мота ми се једна Арсенова, дека каже; „Ми рекли смо си збогом говорећ довиђења“. Ко да ни је Арсен, а неје Господ гладал на барчето ко си пијемо пијењето и ко кројимо б`дешетео само с`с ћао и довиждане...

аутор: Слободан Алексић Ћоса

Задушнице

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове... 

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

Caribrod na starim kartama: XVI i XVII vek

Caribrod se u zapisima srednjevekovnih putepisaca prvi put pominje 1533.godine. Samo dve godine kasnije dosta pojedinosti o gradu i ljudima saznajemo iz pera Hansa Dernšvama, a zatim i mnogih drugih putepisaca koji su prolazili na relaciji Viena - Carigrad. O ovim zapisima postoji dosta izvora i kakva-takva sistematizacija materijala. Međutim, koliko je meni poznato, niko se do sada nije bavio pojavljivanjem Caribroda na srednjevekovnim mapama, koje su od jednakog značaja za istoriju grada. Iako mape ne sadrže opise, zapažanja i podatke, one su svakako pokazatelj činjenice da je značaj  Caribroda oduvek prevazilazio njegovu veličinu.

U narednom periodu, na stranicama Virtuelnog muzeja Caribrod, moći ćete da vidite rezultate mog malog istraživanja na ovu temu. Sa manje ili više podataka o samim mapama i kartografima, akcenat će biti stavljen pominjanje i predstavljanje Caribroda i okoline.

Ova tema u budućnosti svakako zaslužuje detaljnije istraživanje i sistematizaciju. Podaci do kojih sam ja uspeo da dođem sigurno nisu konačni i sveobuhvatni, njima sam pristupio kao laik u oblasti kartografije, te s toga ne zamerite na potencijalnim greškama i nepreciznom vokabularu, tema je suviše obimna, ali se nadam se da će ovo biti dobra polazna osnova u pravcu daljeg proučavanja.

Romaniae (Quae olim Thracia Dicta)... 1584.

Giacomo Gastaldi (1500-1566) bio je italijanski inženjer, astronom i jedan od najznačajnijih kartografa 16.veka. Njegovo ime se negde sreće i kao Jacopo ili Iacobo. Njegov rad na kartama celog sveta predstavlja nekoliko važnih prekretnica u istoriji kartografije. Između ostalog, Gastaldi je pripremao i mape za izdanje čuvene Ptolomejove „Geografije“ iz 1548. godine.

Njegova karta „Rumunije (koja se nakada zvala Trakija) i susednih oblasti Bugarske, Vlahije, Sirfije itd“  - "Romaniae (Quae olim Thracia Dicta) Vicinarumquae Regionum uti Bulgariae Walachiae, Syrfiae etc." objavljena je u atlasu "Teatar zemalja sveta" (Theatrum Orbis Terratum) Abrahama Orteliusa. Ova mapa se nalazi u trećen delu atlasa. Na ovoj mapi Caribrod je ucrtan kao ZARIBROD.

Preciznost ove mape je diskutabilna, ali je za nas od velikog značaja što se Caribrod našao na njoj još u 16. veku.

Gastaldijeva mapa iz 1584.

Caribrod i okolina prikazani na ovoj mapi

Walachia Servia, Bulgaria, Romania... 1645.

Šezdesetak godina nakon Gastaldijeve karte, Caribibrod se, kao SARIBROD pojavljuje na karti koja nosi naziv „Walachia Servia, Bulgaria, Romania...“. Ova karta je objavljena u Amsterdamu 1645.godine u delu „Teatar sveta, ili Novi atlas mapa i prikaza svih regiona“ u izdanju braće Blaeu. Kartograf ove mape je Gerard Mercator. Karta prikazuje region Donjeg Dunava, Bugarske, Rumunije, Srbije i Makedonije.

Caribrod i okolina prikazani na ovoj mapi

Corso del Danvbio da Belgrado sino al Mar Nero… 1684

Autor mape "Tokom Dunava od Beograda do Crnog mora" je Đovani Đakomo De Rosi (Giovanni Giacomo De Rossi, 1627-1691). De Rosi je od svog oca Đuzepea nasledio najvažniju štampariju u Rimu u 17.veku. Njegovo najznačajnije delo je atlas "Mercurio Geografico" koji je u Rimu objavljivan u periodu od 1690 do 1714.

Na njegovoj dvodelnoj mapi iz 1684. Caribrod je označen kao ZARIBOROD.

De Rosijeva karta iz 1684.

Caribrod i okolina na ovoj karti

Георги Машев - први наставник ликовног у Цариброду

Иако је Георги Машев био први наставник ликовног са високим уметничким образовањем у Цариброду, човек који је основао прво удружење уметника и највероватније организовао прву ликовну изложбу у граду, о њему се у Цариброду зна врло мало!

Описујући своје утиске по доласку у Цариброд 1915. године бугарски писац Константин Константинов у својим мемоарима “Пут кроз године” изражава изненађење и задовољство што је у Цариброду затекао Георгија Машева, наставника ликовног у локалној непотпуној гимназији.

Георги Машев (десно) у друштву Димче Дебељанова

“Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио…

У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове… Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама…

Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат… Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао као уметник са коњичком дивизијом генерала Колева.”

Ко је заправио био Георги Машев?

Георги Машев је рођен 1. јануара 1887. године у бугарском граду Пазарџик, у породици Петка Машева. Године 1906. Машев завршава Прву мушку гимназију у Софији и уписује Уметничку школу код професора Петка Клисурова. Међутим, млади уметник улази у сукоб са професором због његовог конзервативног начина предавања, па две године касније бива избачен из ове школе. Машев не одустаје и одлази у Санкт Петербург, где уписује Уметничку академију, а годину дана касније одлази у Белгију, где студира на Бриселској уметничкој академији, у класи професора Едмонда Ришара. Враћа се у Софију и завршава Уметничку школу 1912. године, код професора Ивана Мрквичке. Стажира у Другој мушкој гимназији у Софији, а затим 1914. одлази у Цариброд, где предаје у Царибродској мешовитој гимназији. Машев у Цариброду остаје до јесени 1915. године, када се због рата враћа у Софију, где бива одређен за војног уметника у пратњи Коњичке дивизије. Његови ратни радови уврштени су у изложбу бугарских уметника у Берлину.

Прикаска: Огњарат

Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа, а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. "Године ка ти тешко не пада тешко", мисли си. Неје забоварил ништо. Сагашњото му баш неје јасно кво је.

Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по-заравни и по-изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам-навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа, ама весела. Само ка ђу набага, па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко, а малко и на стра, неје само работа него и учење.

„И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис"! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да га окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.