Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију.  А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат!  А суспендован је само што, завалија,   неје убаво знал да рукује сас новиви телевони.  Кво че човек, прегазило га време и прогрес...  Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере. 

- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад

 им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.

Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине... 

И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.

- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.

Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу. 

- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за

 себ' си орати у шумак. 

Обичаји и традиција: Мартенице

Сваке године, уочи месеца марта сви бугарски градови и села буду у знаку цревно-беле боје. Наиме, тада се у знак доласка пролећа носе „мартенице“ које се праве од преплетених црвених и белих кончића. Њима људи желе пријатељима срећу и здравље, успех у животу и на послу, јер мартенице носе поруку добрих и позитивних осећања и очекивања. Обичај ношења мартеница је посебно заступљен међу омладином и децом.

Мартенице се носе на руци, реверу, око врата... Стављају се 1. марта и скидају онда када први пут видите роду или ласту, када први пут чујете кукавицу, или се пак везују на прву процвалу грану шљиве, јабуке, или неког родног дрвета.

Христо Гоцев – Царибродския експресионист

Бавно и неусетно времето покрива с булото на забравата, онези които отдавна, отдавна не са сред нас. Улисани в днешния забързан живот, съдбата ни предоставя знаци. Знаци, които именно ни насочват към миналото, благодарение на което ние сме това, което сме сега.

Част от богатото литературно минало на Цариброд е и Христо Гоцев/Гоцин, представител на една от най-старите царибродски фамилии „Гоцеви“. Той е един от малко познатите поети и писатели на Цариброд. Израснал в мизерия и нищета, един от 16-те деца в семейството на Гоце и Цика Мадови, той пресъздава в творбите си реалния живот на бедните и тяхната всекидневна борба за оцеляване в началото на 20-ти век. Неговото творчество е част от българския експресионизъм, възникнал в Европа и който през 20-те години на миналия век достига своя апогей с творбите на Гео Милев. Характерното е за експресионистите, че поставят личността в социална действителност, която я обезличава, унижава и подтиска. В литературния експресионизъм основни теми са загубата, самопогубването, грозотата на действителността, преплетена с лудостта и болестите, но също така опиянението, красотата на природата и любовта. 

последна снимка на Христо Гоцев, 

направена на 1-ви май, 1925-та година, 

само два-три месеца преди да почине от туберкулоза

Творчеството на Христо Гоцев е социален израз на заобикалящия го свят и начин за противопоставяне на статуквото. Отхвърлянето на Бог и потапянето в болката засилва въздействието на образите. Техните мисли и терзания ни отвеждат в свят, където нищо не е в покой и нищо не е константно. Борбата за насъщния хляб се превръща в морална борба срещу жестоката действителност. И тук личността се слива с обстоятелствата, за да изпъкне по-силна и по-борбена отвсякога. 

Роден в бедност, той става свидетел на смъртта на повечето негови братя и сестри, някои от които още в невръстна детска възраст си отиват от този свят. Туберкулозата броди навред и не се спира пред ничия врата, не жали горещите майчини сълзи и не се умилява пред изнуреното бащино сърце.

Стара документа: тапије из отоманског периода!

„Стари човеци су много пазили на документа. Т'гај неје било ко са, ако изгубиш, извадиш па. Него, не дал Бог да изгубиш некв документ, ил тапију, после не мож да докажеш да је нешто твоје. А ка је било лоше време, рат, народ бегал у шуму, у збегове док мине војска. Па ђи било стра да им не запале кућу, имот, ама ђи било стра и за тапиејете, па су ђи умотували у шише и закопували негде, до дрво, до дувар. Мени је деда показувал куде је, е горе до сливуту, закопувал тапије. И ка мине опасно, ка се приберу, они ђи откопу и си ђи чуву дом.“

Тека оратеше мој деда Лаца из Планиницу. Тека су, ваљда, још из турско време, остале сачуване тапије за имање на мојег чукун-чукун деду Маринка. Остале сачуване повече од 140 године.

*** 

Стара документа, тапије, које сам пре десетак година пронашао сачуване у породичној архиви (на дну старог сандука у селу) просечне су висине око 30цм и ширине око 18цм. Пошто су написане на турском/арапском језику, када сам их пронашао нисам имао представу шта је у питању. Скенирао сам два документа и поставио сам их на интернет, на разне форуме. Прича је заинтересовала доста људи и коцкице су, мало по мало, почеле да се слажу. 

Цариброд 1915. - виђен очима једног писца (2)

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи као мировни судија у Цариброду. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет. У наставку приче можемо да читамо о животу у граду током првих дана рата.

(Ако сте пропустили први део приче, можете да га прочитате овде)

*** 

Октобарску ноћ кидало је севање оружане паљбе, а тутњава експлозија се стопила у страховиту, непрекидну буку. На неколико километара од нас се водила тешка битка: борба за позиције испред Пирота. Одатле је цео наш замрачени градић био само на корак – нико није ни размишљао о спавању. Ја сам био отишао до поште, која је сада била претворена у војни пункт за везу – телеграфски, телефонски и поштански. Прозори мале, једноспратне зграде били су прекривени црним платном због страха од авиона. Једна просторија је била испуњена војницима, немо повијеним изнад пет уређаја за морзеову азбуку, који су истовремено радили, очитавајући различите поруке. Кроз зид, на коме је био пробијен мали прозорчић, могао је да се у другој просторији види војник са слушалицама на ушима, који је громким гласом преносио телефонограме или давао везу телефонима. Зградица је, затрпана жицама, сандуцима, ранцима и уређајима, полуосветљена двема уљаним лапмама које су бацале разигране сенке, подсећала на какво злослутно свратиште уротника.

- Је л' друга бригада?... Готово, реците... Хало, ко је?... Овде централа. Дивизија заузета... – одговарао је младић иза зида.

Стакла на згради су јаче одзвањала, канонада је бивала све јача и као да се чула у таласима. Али су овде уређаји и даље радили непрестано. Само је онај иза зида јаче викао, преносећи некакво наређење:

- Не наш, него непријатељ, непријатељ, је л' чујеш, непријатељ!... Уу-у-у, ма иди, како не можеш да разумеш, непријатељ – противник, супарник – јеси коначно разумео…