na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Старе игре: Американско доси!

1.6.20.

Једно време, много одавна, још преди кликери у Цариброд је имало једна игра која се је окала каш`ци или коњачетија.

Пролетно време, ка се на касапницуту кољеоше јагништа, играло ђу је скоро свако дете. Играла се је с коњачетија, или средњијат зглоб на јагњешку ногу, ама само ако је сиров, јер ако се опече или свари, он ол`кне и стане каш`к, с кога неможе да се играје. Проверовало се је да ли је каш`к или коњаче ка се тури у воду. Ако пропадне коњаче - ако плива т'ги је каш`к. Даже је имало и коњачетија која су била од куче и запл`нена с оловцетија. Али да коњачето стане убаво за игру требе се прво докара, односно да му се на бетон остружу горњата и дољњата страна, та да стане ко „плочка“ и да се добро „уприда“.

Ко се је игарала?

Напраји се правоугаон талон или „ланто“, на некоје место с`с утабану равну земљу. На једнуту црту се нареде ситне паре, али с помалко од земљуту да мож` да стоју право. Зади њега се пушти још једна црта одека се „залагамо“ или „вачамо“. Кој се најдалеко „вене“, он прв цели, али још преди да се „вачамо“ играта почиње с`с кој че се прв „вене“ и т`ги се ока; „зук“, „презук“, „предпреди“. Кој је „зук“, он прв врља коњачето у пољето, кој се је најдалеко „заложил“, он прв гачка, ама тека да се коњачето не одрипиује него да се „претка“ по земљуту, јер у супротно следи аутоматска дисквалификација.




Цели се у парете, да се избију из земљуту и изврље из талонат. Теје што си извљил твоје су. Ако само две унакрсно излету, а коњачето остане у талонат, това се ока „доси“, а „доси“ ко што се је говорило све носи, или свете паре ти узимаш!

За помалечка деца имало је и игра „на стварчице“ дека парете замењују „стварчице „ - од којекакву стаклорију, железорију, па до делове од строшени сервиси за каве. Сиротиња пуста!
Још у моје детињство играта вечим поче да секњује, тека да ђу нес`м играл много или не повече од две три године, али меџу тија малко по старите имало је истињсћи мајстори, ко Рала Шпец, Власта Шевуљћата, Цека или Стари Пешко и Чангата.

Ипак, прави мајстори су били; Ђока Конгата, Спас Шушеја, Синан, Ђока Гаврош, Ратко Учитељицата и готово си сви по стари Строшеночешменци и Чујпетл`чање, на чело с Михаила Жабуту, Дунду, Тачи и Симеона Тртинога.

Имал сам прилику да гледам некоји од њи на дело, ама и да „патим“ од некоји који ни надгледаоше ко играјемо. Ако ни ћумне често ни напрајеше „американско доси“. Това значи да узну све од талонат, истресу ни џеповете и узну ситњоријуту и коњачетијата.

За парете ко и да је, ама за добро коњаче је имало ровање, молење и завиковање. Одговор је обично бил „кокавац“ и „ућути се, јер че кажем на башту ти или мајћу ти, дека играш комар“! Ја се сечам ка ни Ђока Конга, са познат к`о Ђока Кућ, на мене и на Денкуту, напраји „американско“. Падоше и по два три кокавца, ама најлошето је било што ни увати дека имамо цигаре у џеповете. Па т`ги тек молење и завикување, да не каже на нашти. Наравно да ништа неје казал али ни накара та му појамо и марширамо - Пионири малени, ми смо војска права.

Е, мој Кућ, ка би могла да се врну таја времена! Да ни годинете не напрајише „американско доси“, ни кокавците ми са не би тешко падли!

Напомана: Мислим да је таја игра много стара и да и с`с изразите и урутћете евоцира успомену на нашу, шопску, номадску и пасторалну прошлос`.

пише: Слободан Алексић Ћоса

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu