Шта је имао Цариброд, а Димитровград нема!

Мењају се времена, мењају људи, села и градови. Свако време носи неки свој печат, нешто по чему ће се памтити. Понекад ми утичемо на промене, понекад промене утичу на нас. У сваком случају, оне су не(о)спорне и незауставиве, само што су понекад те промене на боље, а понекад, нажалост, на горе! Временска дистанца од више од пола века даје нам довољно простора да судимо о томе шта су нам промене донеле, а шта узеле!

Овом темом се 1998. године, дакле пре читавих петнаест година, бавио Богдан Николов у листу Братство. Још једна временска дистанца довољна за сагледавање промена: Димитровград 1998. и Димитровград 2013.

ЦАРИБРОД ЈЕ ИМАО 

…БИЦИКЛИСТИЧКЕ ТРКЕ...

Бицикал као превозно средство у Цариброду има дугу историју. Некада је називан „велосипед“, данас чешће „колело“ или „точак“. Велосипеди различитих произвођача из иностранства продавали су се у нашем граду још почетком двадесетог века, о чему сведоче многобројни огласи у тадашњој локалној штампи.

Мало људи данас зна да су својевремено организоване бициклистичке трке на релацији Цариброд-Пирот-Цариброд, и то још у време пре Првог светског рата, даке када је ова два града делила граница. То је била заиста велика спортска манифестација.

Данас границе нема, путна инфраструктура је много боља, али таквог такмичења нема!

Dopisnica: Samo jedna priča – Čuj Petl

Krajem 18. veka vladala je čuma (kuga). Do Vidina i Niša doneli su je Austrijanci. Do Caribroda se proširila sama i pokorila neveliku kasabu. Turci u čaršiji nisu izlazili iz kuća. Bojali su se i svojih živih i svojih mrtvih. 

Hrišćani po okolnim mahalama u početku su išli za poljskim radovima i stokom. Kada su počeli da umiru prestali su i oni. Zatvoreni u kuće čekali su da pošast prođe i u tom čekanju, isto kao i Turci, pojeli su sve. Od brašna, mesa, povrća, voća, do stoke i živine.

Nad Caribrodskom kotlinom zacarili su se tišina, iščekivanje, strah, smrt, bolest i glad. I Turci i hrišćani osluškivali su jedni druge, nadajući se barem dimu iz ognjišta kao znaku da ima života. No ni toga nije bilo, sve dok ih jednog jutra nije probudio poj petla od koga je odzvanjala cela dolina.

VETRENA DUPKA – naša Resavska pećina

Kanjon reke Jerme, u trouglu između Dimitrovgrada, Pirota, i Babušnice, obiluje kulturno- istorijskim spomenicima, ali i nesvakidašnjim prirodnim lepotama. Na svom putu između Vlaške (1442m) i Greben planine (1338m) reka Jerma obrazovala je dva ždrela – Odorovačko i Vlaško. Oba ždrela obiluju geo-morfološkim fenomenima, pa se tu mogu videti krečnjačke figure nalik onim u Đavoljoj varoši, najuži kanjonski usek u Evropi (Cediljka), ali i brojne jame i pećine, koje su uglavnom neispitane ili vrlo malo ispitane. Za njih uglavnom znaju lokalni meštani i retki zaljubljenici u prirodu.

Tu se krije i jedna od najvećih i najatraktivnijih pećina u ovom delu Srbije - Vetrena dupka, koja se nalazi na severnim ograncima Vlaške planine, nadomak sela Vlasi. Ova pećina je dugačka oko 4km (neki podaci kažu 4.150m), ali nije do kraja ispitana i većim delom je nepristupačna za posetioce. Vetrena dupka je podeljena u pet deonica, ili dvorana koje su izuzetno interesantne i atraktivne zbog svojih galerija i pećinskog nakita, ali i zbog jezerceta dubine 3-5 metara koje se nalazi u jednoj od dvorana. Ova pećina je povezana sa vertikalnom jamom Peštericom, prečnika oko 40m i dubine 155m, kroz koju ponire voda Berovskog jezera u takozvanu Blatnu dvoranu. Ulaz u pećinu je veoma uzak, visine 2,2m, a maksimalna širina je 1,3m. 

Дописница: Захвалност за Строшену чешму

Димитровград је насеље на левој обали Нишаве, пишу савремени географи у ближој убификацији града. И греше, најмање из два разлога. Први - ако не већи, онда старији део налази се на десној обали реке и други - то је аутентичнији, а по неким грађевинама и репрезантативнији део вароши. Име је добио по чесми за коју нико не зна од када тачно постоји, а готово нико са сигурношћу ни зашто се зове Строшена чешма.

Строшена Чешма данас

Постоји прича, која због временске непрецизности и непомињања конкретних имена, поприма обрисе легенде. Суштински она је царибродска варијација „Зидања Скадра на Бојани“. Дословно је не можемо ни испричати, јер би због локализама и анахронизама била неразумљива и многим садашњим становницима Димитровграда.

Она каже да је у „старо време“ у Цариброду живео леп, млад и богат Турчин, који се загледао у младу, лепу и сиромашну хришћанку. Видео ју је само једном када је захватала воду са извора у Ма'л (Малом) Цариброду, иза „двомостовља“ на Нишави. Толико му се допала да је решио да је опсени не богатством и моћи које је имао, него племенитошћу за коју са сигурношћу није знао ни да је поседује. Одлучио је да по свему обичан кладенац са кога је пила претвори у раскошну чесму.

Цариброд у априлском рату 1941.

Историја и судбина Цариброда нераскидиво су повезане са границом, границом која је била много немирнија од кротке Нишаве. У налету фашистичке војске на почетку Другог светског рата Цариброд је поделио судбину већине пограничних места – био је међу првима на удару!

Цариброд пре Другог светског рата

Уочи рата...

Још крајем 1939. и почетком 1940. године на подручје Цариброда и околних села  југословенска Врховна војна команда стационирала је неколико батаљона радних војних јединица које су изводиле радове на подизању разних војних објеката за обезбеђење границе према Бугарској. 

Мој деда се сећа:

"У Планиницу је целу годин била војска, коџа војска, цел радничћи батаљон, па казање при нас, па казање у Маноиловци доле, до кладенците готве рану. Башта ми је бил кмет, још смо седели доле у Ђериното куде је са, имаше доле још једна голема соба и тува је бил некв штаб, телефони само врдну, натмо-навамо жице се уплеле по двор. Официри су се при нас ранили. У Дејну падину коњи једно чудо, напрајише коњушнице.