Цариброд 1933.год. - репортажа листа Наш Исток

Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)

Заглавље броја  коме је објављен текст

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА

Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.

ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ

У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.

Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће

Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају

Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, колико је познато, били су Цано Сталијски и К.В. Друмев. Они су још 90-их година 19. века у „Зборнику народних умотворина, науке и књижевности“ (Сборникъ за Народни Умотворения, Наука и Книжнина) објавили већи број народних песама, прича, басни, пословица, загонетки, клетви, благослова и народних речи из Царибродског и Пиротског краја.

Цано Сталијски је марта 1885., децембра 1890. и јануара 1891. године посетио село Жељушу и село Власи и том приликом је записао у селу Власи пет лазарских народних песама и једну љубавну песму од Стојанке Гогове, три религиозне песме од Пенке Гогове и Радке Велкове; У Жељуши је записао пет љубавних песама од Агне Игове, и по једну од Крсте Игова, Кошуте Јанкове, Кате Банове и Малине Петкове. Од Крсте Игова је објавио још пет песама, као и једну љубавну од Ненке Станкове. Из ова два села, као и из Криводола је објавио велики број народних речи, као материјал за бугарски речник 1891. године, четрдесет народних веровања и предања и двадесет шест пословица из Жељуше.

Други сакупљач народних умотворина у овим крајевима је био К.В. Друмев, о чијем се животу, као и животу Сталијског, врло мало зна. Друмев је вероватно преминуо 1896., јер већ од наредне године поред његовог имена стоји крст. Он је објавио неколико љубавних и шест жетварских песама, две религиозне и шеснаест љубавних песама, већи број клетви и благослова и двадесет пет „седенћарских“ песама из околине Цариброда, које су објављене постхумно 1897. године. Језик у овим песмама је народни, шопски. 

Очигледно је да је фолклорна традиција овог краја била јако богата и разноврсна, те да је овим сачуван само њен део, али су њихови записи свакако веома вредни за народно и културно наслеђе Царибродског краја. Свакако, најбогатији фонд народних умотворина чине народне песме. Изучавајући ове народне умотворине, Илија Николић, асистент САНУ је закључио да је општи мотив или карактеристика ове богате и разноврсне поезије - љубав, љубав обичног човека, на тренутке страствена и јака, на тренутке нежна и блага, љубав у свим њеним облицима. То је љубав мајке према детету, брата према сестри, љубав између момка и девојке, интимна и тужна, обуздана и спутана патријахалним нормама, а ипак довољно снажна и сналажљива да превазиђе све препреке и засија пуним сјајем. Та љубав се манифестовала свуда: у шуми, у пољу, у време окопавања, жетве, косидбе...  

У народним песмама из Царибродског краја физичка лепота девојке и момка је идилично-пасторална: момак тугује за девојком са дугом  косом, црним очима и црвеним образима, бисерним зубима, нежним рукама, лаганог корака, као да ветар пири кад она хода, као да месец греје кад она седи; девојка тугује за момком који није хајдук који дању спава а ноћу хајдукује, и који није пастир који летује у Влашком, а зимује у Банском, већ она воли момка који је царски витез, коме су ноге у узенгијама љутог коња, а пушка му је на рамену, а кад јаше, глава му је високо уздигнута.

Аутентичности ради, материјал из Зборника који преносим овде није прекуцаван, већ је у оригиналном облику, како је објављиван, а садржи слова и гласове којих више нема у савременом правопису. (Уколико вам текст буде ситан и нечитљив, кликните на њега и он ће се отворити у другом прозору, увећан.)

У Зборнику из 1891.године, Књига VI, Цано Сталијски преноси пет лазарица записаних у селу Власи од Стојанке Гогове.

У истој Књизи Сталијски објављује четрдесет Тумачења природних појава, народних веровања и клетви забележених у Жељуши.

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Друмев објављује пет басни

Народне обичајне песме такође нису биле стране на овим просторима. Оне су се певале од раног пролећа, до касне јесени, за Коледу, Ђурђевдан, Свету Тројицу, Петровдан,... Било је и песама посвећених свецима и празницима, као што је био Свети Никола, Свети Петар, Света Недеља. 

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Сталијски објављује пет таквих релогиозних песама.

Слушао од Ратка Велкова, с. Власи

Друмев такође објављује две религиозне песама у Зборнику из 1894., Књига XI

 

наставиће се...

Приредио: Марјан Миланов