na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Момина слза и мајчина клетва

25.3.13.

Туја годину че помним. Пролета рано стиже. Знајал сам да че ни буају, ама ка почеше сиренете лецну ме нешто, па се после посвико. У април ми погодише работуту, изђинуше некоји. Ја остадо. У мај отидо при бабу на село. А година чудна. Поваркало све. Трава полудела од бујос, вочће се издуле од цвет, пилишта се упојала, небо јасно и високо, ластавице се ушмигале... Милина! Радос ме!

Појдо да косим Долњи сават, ливаду зарезану давајес године, да се играм и да ми мине време. Баба се смеје што сам турил слушаљће на уши и слушам музику, а и она ме весели и ми отива- фадо.

Стиго и поче. Реже се лко, ко да метеш, а неје да косиш. Попогледам кмто Дрму и Свету Пеку и си карам и слушам си музику на слушаљћете и радос ме, па сам се толко унел да не чујем ни косуту ко врска.

Косидба


Тићем се олади, некој ме вача за рамо. Обрну се и погледа.. страц с тојагу отвара уста. У сви страове некико се сети та се откопча од вокменат и чујем: Ја бре окам косачко, косачко, ама ме ти дете не чујеш бре. Упалаши ли те ?

- Ма јок, реко.
- Е добре ка је тека. Нело, имаш ли цигаре? Ја сам тука овчар, имам си рећијку и сирење и од сушеницете што је остало, ама тутун немам.. нема дека се купи. Нема ни у Цариброд. Имаш ли бе?
- Имам, реко.
- Че дадеш ли ?
- Ко че не, реко.
- Ајде тги да седнемо да запалимо, каза. 

И седомо. Ја се по успокоји и си пушимо. И поче ме питује кој сам и што сам, куде работим ..
Ка му преказа кво је било на работуту, рече ми; ти немаш голем греј! Упазен си!

- Па може да је тека, реко.
- Таке је, сигурно. Нело, очеш ли да Ти распрајим кво је најстрашно и од кво да се пазиш. Това је још од преди Господа.
- Добре, кво је казуј, реко.

Това је момина слза и мајчина клетва, а чул сам га још ко детенце и га не забоварјам и преносим га. Деда ми га је распрајал на појату у Пучос. Кико много одавна имало много убава мома, јединка. Пазили ђу и обичали и друшће и комшилк и цело село. Била и добра.

Арно, ама се загладала у комшиче, газдин син. Прво се гледали, гледали, а после се почели сдумују па и да се виџевају, кришом. И карало тека много време, може година да је... Он ђу окне, она на гувно, он ђу па окне, она у лозје, он ђу па окне, она ако требе ване пољето. И почели се и ночам виџевају. Сдумају се и се намере у појату ли че је, у градинче, на лозеје отиду ако требе ... и он ђу порази, прокорми ђу... ко да Ти кажем... А она се још толко врзала за њега и све повече и повече се виџивали. Убаво, ама он почел да подбегује. Они се, да кажемо, сдумају да се виде некуде, ама он не дојде.

И тека се минуло па некоје време и она си мислила: па ако не дојде са, че дојде јутре вечер и па се виџивали и се милували. Ка једно јутро... тумбе-лумбе, кренетија, тупање, цигулће, село се ујектало. Момчето се жени за другоселку.

Момата једноглед, утрептала се целата .. у грудите камик, у главуту огањ, водичку да испије, њу че ђу поврне .. а слзе само течу.. порој... летањ порој и снага се цела тресе, ама глас не пушта.
И тги њоњите видели да нешто неје у ред, ама не знају кво је. Почеле раздумће, па вражалице, па доктуре .. ама ништо не помага... она само вика млком и слза - слзу стиза.

И једно јутро њу било много тешко и момата се спала, не спала дигне много рано и погледа у небото и у звездицете што ђи још имало и проклне момчето. Казала: Да те стигну мојете слзице! .. И после ђу најду на ореј. Обесила се!

А на тогаја младежа, човека ли, незнам ко да кажем, почело да отрза. И загаздел и била слога у ижу. Ка, роди му се дете, мушко... ама на место, улогаво.. показало се.

Добре, помислил си, нема да је само на това. И верно, роди му се па син.. ко горун, силан, висок, прав ко јасен... и изокају га у војску, на фронт. И од прв пукот њега га утепају.

И почела нанадољница. Тија човекат, баштата, ко да Ти га кажем, почел да занемарује све, газдинлкат, работуту ...женуту. А она синица почела га изеневерјава. Прво с једнога, па с другога.. па станула цела воловодица. А он почел да пије и се пропил, арне .. за удзир, ама кво је стануло с њега до крај не могу Ти кажем, немам га речено или запомено. Разбра ли са кво је било, каза страцат.

- Разбра. Браво за прикаскуту, реко.
Е, добре, са че ти кажем за мајчинуту клетву, рече ми старацат.
Това неје ни од далеко, ни од много одавна, това је за мене. Ја, ка бео малечак бео много лош, немиран... штетник, а мама ме је тека проклела: да ти се роди син, па да буде само половин лош кико тебе. И тека и би. Роди ми се син и добр и убав, акалија и изучи се .. и те га са по Ниш, по Топооницу.. тенц, бере душу..

- Алеле, реко
Ништо де, ништо каза страцат. Ама това што сам ти распрајил је све истина и да га помниш и да га преносиш.
- Добре. Че га преносим, реко.
И после си ја тури слушалћете на уши и докоси си ливадуту и страцат заведе овцете камто Понор.

Предвечер се врчам и гледам по село народ се нешто збира и си нешто орате и показују кмто Козарицу. За кво... мене ме не интерсује. Ја си замињујем. Ка дома баба од врата ока, куде си бре суртуку ниједан, што сам постраувала за тебе.

- За кво бре бабо, питам.
Па ти луд ли си, глув ли си, не знам кикв си. Погодише Козарицу!
- Стварно? реко.
- Еј, теквија мајтапи не обичам дете, каза баба.

Ја тги излезо на ћошку и видим на Козарицу релејат обричен, нема га, а баба па кмто мене.... Упазени смо дете, живи смо, сигурно немамо некој голем греј. Нело нешто да Ти кажем. Знајеш ли кво је најстрашно од ко је света. Това је момина слза и мајчина клетва. Знајеш ли га бе това бреј!

- Знам бе, реко. Мани ми се од главу! И си улезо у големуту собу и пушти транзисторат и чујем: На врху Госен, на планини Козарица код Димитровграда, непријатељска НАТО авијација је после више покушаја у зверском налету тешко разорила репетитор за радио и телевизијске програме Радио Телевизије Србије и предајаник локалне медијске куће Радио телевизије Цариброд. Напад је изведен после више безуспешних покушаја неколико непријатељских авиона геноцидне НАТО алијансе и уз енергично и храбро дејство нашег Ратног ваздухопловста у Протовваздушне одбране!

- Јеба га! Ама па бој, реко.
Ама тија дн кока нема да забоварим, ни косидбуту, ни бабу, ни Козарицу, ни прикаскуту на старцатога. Нарочно њу. Њу и преносим... ко што ме је зарекал!



пренел: Слободан Алексић Ћоса

1 коментара:

Dejan је рекао...

I od lošu rabotu mož da ispadne ubava prikaska! Bravo!

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu