Језик завичаја

Језик завичаја је једини прави, природни, народни језик. И једино је такав језик могао сачувати мирис и укус поднебља у коме је настао.

Наш заједнички, званични, нормативни језик је конвенција, договор како да се споразумевају људи из различитих завичаја. То је вештачки „прављени“ језик и у њему нема ни свежине ни дражи завичајних језика.

Језик завичаја је језик терена и „базе“, он је у непосредном. најближем сродству са народом који тим језиком говори. Он је ту „произведен“, настао је из специфичних животних и језичких искустава самог завичаја. Због тога је језик завичаја богата ризница драгоцених података о животу народа.

Језик нашег завичаја припада другој цивилизацији и историјски је превазиђен. Нема будућности. Нови, заједнички језик угрозио је наше лепе, сликовите и атрактивне завичајне језике и осудио их на пропаст и заборав.

Ни наш завичај није више оно што је био. Све мање личи на себе, а све више на друге завичаје. Нова цивилизација униформисала нам је завичаје. Укинула све оно посебно, ретко и необично. Да нема река и планина, не бисмо их могли разазнати н разликовати. И сами смо се изопачили. Нећемо да будемо оно што јесмо, више нам се допада туђе.

Кад је већ тако како је, кад се већ не можемо супротставити судбини завичаја и људи, обавеза је културних посланика да чувају духовне вредносги и посебности завичаја. као драгоцене тековине даљих и ближих предака, оних неписмених сељака и занатлија који су баш ту живели, радили и мислили.

аутор текста: Душко Радовић