Царибродски учитељ пронашао лек против рака

У Цариброду је пронађен лек противу најопасније болести – рака. Проналазач је један – учитељ. Рак неће више мучити човечанство.

Овим речима почиње текст објављен у часопису „Време“ 24. јуна 1939. године.  Текст који носи наслов „Царибродски учитељ Новица Ђорђевић тврди да је пронашао лек против рака“ даље каже:

(Рак) неће замарати професоре и научнике по лабораторијама – бар тако верује учитељ – проналазач, који је вољан да свој изум пошаље стручњацима на анализу. 

Узалудна операција у Софији

Гђа Милунка Ђорђевић, учитељица у Цариброду, разболела се пре четири године. Одмах је консултовала најпознатије лекаре у земљи и иностранству, да би се најзад задржала на лечењу у Софији, на приватној клиници професора г.др. Минка Жекова.

По завршеном прегледу г.др. Жеков је са својим асистентом г.др. Томовим, професором медицинског факултета, као и други лекари у Југославији и иностранству, константовао код болеснице – рак.

Лекари су предложили гђи Ђорђевић операцију, са гаранцијом да ће бити излечена и да се болест неће више појавити . Извршена је операција, коју је болесница тешко поднела.

Првих дана, после операције, осећала се доста добро.

Али ускоро болест је кренула на горе, појавиле су се две нове ране, на новом месту, у величини два квадратна сантиметара. Убрзо после тога, на запрепашћење лекара, појавила се и трећа рана на самом месту где је извршена операција. Рак се нагло ширио.

Лечење у Београду

Гђа Милунка под теретом прве операције није могла да се снађе. Њен супруг био је очајан.

После консултације, лекари су изјавили: операција није потребна, јер ништа не може да постигне. А други лек не постоји сем зрачења.

Гђа Ђорђевић је тада по савету лекара издржала прописан број зрачења код г.др. Ерофима Христова у Софији. Међутим, ни зрачење јој није помогло, јер је рак нагло почео да се шири и она је све више и више малаксавала.

 

Тако је ишло све до Ускрса ове године, када се у очајању обратила г.др. Илићу – Раковачком, чија је ординација у Римској улици 3 у Београду, који, како је стајало у једном огласу „лечи све болести које се данас у медицини сматрају неизлечивим“. Г.др. Раковачки рекао је да ће гђу Ђорђевић излечити, иако је то рак. Издао је и уверење, као што су то учинили и други лекари, да болује од рака. На питање г.Ђорђевића „да ли заиста може да излечи рак“, г.др. Раковачки је одговорио:

-Разуме се, драги господине, јер ја лечим и неизлечиве болести: рак, туберкулозу итд. Ваша супруга кроз десет дана биће потпуно здрава.

Г. Ђорђевић је положио новац унапред за десет зрачења, примио признанице, а гђа Ђорђевић је издржала десетодневно лечење. Али, ране се нагло шире и даље и гђа Ђорђевић напушта Београд уверена да њеној болести нема лека.

Лечење народним лековима

Супруг је био очајан, али он сам предузима лечење болесне супруге народним лековима. И на запрепашћење и радост његове супруге, г. Ђорђевић успева да је излечи.

Још после прве употребе овог народног лека, чији састав г. Ђорђевић не жели да шири и ране су завенуле и сасвим осушиле. Лечење је трајало 10 дана.

- Што сам се спасла тешке и неподношљиве болести имам да захвалим своме мужу, који је као примеран супруг дао све од себе да ме спасе, каже гђа Ђорђевић. Данас сам потпуно здрава као и друге жене. На сваких 15 дана  добијем у тежини по три килограма. Моје субјективно стање је сасвим нормално.

Г. Ђорђевић одбијао је да ма шта каже о свом леку противу рака.

- Ја сам само учитељ, не и лекар. За мене је важно да сам своју жену излечио, што нису могли да учине многи лекари и што је најважније, специјалисти и професори универзитета, који су ми за лечење узели преко 60.000 динара. Читав капитал. Радо ћу да пошаљем свој лек на анализу. Пристајем да се у присуству професора и специјалиста испита лек на сваком болеснику, али никоме нити хоћу нити могу дати лек. Зато вас молим, да то подвучете да ми се нико не обраћа.

Шта се касније десило са „леком“, као и са породицом Ђорђевић, није ми познато! 

Е.Ј. Цветић: Становништво Цариброда (1928.)

 

Прикаска: Младен

''Това беше на празник Трновицу

Ка' убише Младенче на Врницу''.

Пролог

''Слобода'' , недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 13 август 1955 год. Пирот, број 336, годинаVIII, страна 3

УБИСТВО У СВАЂИ

Младен Ранђеловић из Станичења имао је свађу са суседима. Од свађе се изродила туча од које је Младен задобио тешке повреде. Сутрадан је нађен мртав у својој кући. Истрага је у току.

''Слобода'', недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 17 децембар 1955 год. Пирот, број 352, годинаVIII, страна 5

СУДСКА ХРОНИКА

Због убиства Младена Ранђеловића из Станичења суд је изрекао казне строгог затвора и то: Милораду Недељковићу у трајању од 14 година, Чаславу Пешићу у трајању од 15 година, Смиљи Панић у трајању од 10 година и Правдољубу Ранђеловићу у трајању од 10 година.

1

… Добар дан сине, Бог ти помогал. … За куга? Младена ли? А ти сине, кој си? … За новине ли писујеш? Не знам сине кво да ти оратим, ама те скараше се и утепали га. Кво је било, ветар ти га знаје, свашта си народ ломоти. Кво из уста излезне, више се не врта. Оно се сине човеци скарају прво поди кров куде живују. Куде си видел да се карамо сас некојег на крај свет. Прво у кућу, па сас комшију, па сас другу кућу па сас некојег понатам у село. Текьв си је ред. Чек сине да преврнем кобилкуту на друго рамо, заболе ме коска.

Неје добро сине. Тија што га утепаше, че се врну дом. Када, не знајем, ама че си дојду. Големи човеци, навикли на тврдо и муку па че се врну из затвор. Младенче се нече дигне из гробишта, како је живел, тека је проживел. Преломен леб се сине не саставља. Ама синко, кво че буде сас детето? Те га, још детишњак, одлати по село, саде што заврши четворолетку, кол'ко је тој године? ... Једанаес!? Толко ли? И кво че сьга оно, куде че? ... У дом? Кьв дом? ... Е, синко, има ли тамо у тија дом мајћу и башту? Кој знаје куга там требе да слуша,  Ка се врне из тија дом, има и пред поштара да стоји мирно, знајем ја тој, причал ми Товил што је како ратно сироче бил по тија домови. Како па таја Смиља не помисле за детено? Ајде ако му је башта бил' алтав ама она му мајћа бре па да си не премисли кво че оно само? Мореее, и она си је за… него ај' да не лајем!

Отежа ми кобилката сине, до када че ме испитујеш? Имам си работу дом. ... Ај у здравље синко.

2

Леле! ... Добар дан, ево ја сам наишла па реко да надзрнем ... Зовем се Зорка Митић, башта ми је Драг... Него кво? ... Аааааа! Па што не вревиш него си се облекал како из комитет да си? Младенче ли? Е па ја све знајем, све сам видела. Де седни тук да ни седну кокошће. Овака, несьм бьш све видела али све знајем и тој једина оди цело село. Чим се топрв разведе оди Смиљу, он си је сас мене све тека, ли знајеш, казувал. Због теја меџе окол дом, скарал се сас Совићу и с Виту и с Мику. И тагај у црквеното поди школу на голем празник Трновицу је било оро и Младенче је најубаво играл и на цигање је давал паре да му свире, највише на Селима сас кьлне. И пил је, за кво па да не пије, муж је и требе да пије. И тува се прво потепали. Петорица на њег. И ритали га ка падал а он бил пијан. И после си дом отишьл и легал си да спи. И ка заспал, дошла му Смиља сас овијате из комшильк и рекла му ''Младене, боли ли те'' а он вој рекьл ''Смиљо, ти ли се врну'' а она му тагај рекла ''Де подигни главуту да те обришем оди крв'' и он се приподигал и она му протнула јужето окол шију и овија што били с њу почели да сецу и тека га обесили.

Ти неси из комитет, е ли? Оч да сврнеш на ''дивку'' при мен'? Сама сам си дома.

Вместо интервю: Никола Федя Андонов - ЖИВОТ НА СЦЕНАТА

По повод  120 годишнина самодеен театър „Христо Ботев” Цариброд

                                                                                        "Преминават годинките.

Старото белее

а младото расте, цьфти,

за да остарее!"

                           - Любен Каравелов

Годината беше 1951. Бях ученик в тогавашния 6-ти клас на гимназията. Приготвяше се пиеса от група ученици и мен ме извикаха и ми казаха  че трябва да играя ролята на пияница. Не помня коя е била пиесата, нито писателя й, но помня че ми сложиха в джоба полупразна бутилка с червена лимонада и в диалог с партнъора да  изиграя ролята си.

И от тогава та до днес като че ли ме закьрмиха, и ми се струва че сьм бил по малко „театрално  пиянде”, вечния епизодист на Царибродския театър.

Като член на театъра``Христо Ботев`` за пръв пьт се появих през 1953. година.

      Рьководителя  на тогавашния театьр Истатко Станулов- „тате”  извика нас младите и ни каза: `` Деца, ни решимо пак да се правимо на але, а ви требе да ни помагате с игранье и поянье.``Тея ``але`` играеха в пиесата`` Селския боем``. Играеше целия тогавашен састав, а главната роля беше поверена на Илия – Ицо Попов, царибротския Омар Шариф, както по-късно го нарече моята учителка по руски език и журналистка Лилия Нейкова. И днес помня песента която Ицо пееше на любимата си.

След като отбих военната си повинност, отидох на работа в Ниш.

Директора и рьководителя на симфоничния оркестар д-р Илия Маринкович обяави конкурс за прием на певци и сформиране на опера. Явихме се на конкурса Ацо Бинчат и аз. Приеха ни като пьрви тенори в хора. Участвахме на много концерти в Ниш и останалите по-големи градове в  Сьрбия по случай на тогавашните дьржавни празници. За три сезона приготвихме оперите Риголето, Малката флорами и Травиата. Настьпи финансова криза и както много пьти до сега най-лесно се ськращават парите за културата. Операта се закри, остана само оркестьра.

Вьрнах се в Цариброд. Бях без работа, но пеех. На много концерти, които организираше Културния дом по повод различни празници участвах в нашия град на сцената сьс забавни и народни песни. Гостувах на студентския фестивал по покана на Мики Андреевич в Княжевац и Лесковац.

Прикаска: Упролет

за Велина

Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.

Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето,  преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...

Миле Пенков,

„Дан великих таласа“,

Ниш, „Просвета“, 1997.

Прича: Свадба

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис

Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.

-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.

-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Књига: „Из лексике Димитровграда“, Дијане Јеленков

Недавно је из штампе изашла књига “Из лексике Димитровграда” ауторке Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника или збирке са око 2.200 лексема, вероватно први комплетнији речник говора димитровградског краја. О овој занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.

1. Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком дефинисала, препричала?

“Из лексике Димитровграда” у основи је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и одељка насловљеног Казивања.

Уводни део упознаје читаоца са неким од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије, творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би хтели да науче нешто више о овом говору.

Сам Речник садржи око 2.200 лексема које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне, тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна значења.

Казивања су заправо нека врста илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре, интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан – саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање, спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив, овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи аутентичног, живог говора.

2.Како је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?

Рад је настао као семинарски из предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда, али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала „Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова из Димитровграда.

Интересовање за тему постоји из неких доста “давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу: поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“ доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)... Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по вокацији“.

Мислим да се у то доба нисам занимала за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник, десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.

3. Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала, систематизација, израда...

Почетак настанка рада био је у другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога, рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено, осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове” речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана, можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле, све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном преплитали и допуњавали.

4. Како си долазила до извора, информација, материјала?

Прикаска: Забранена любов

"Интересен сюжет, описания на природата, характеризация на образи с чувствен и психолоичен авторски усет, композиционна постройка... Браво за автора... Приятна изненада! Перос, Басара, Корнет, Габровдол, Тудовица, Боровско поле... природните дадености и съдбите на хората - трайни вдъхновения за нови творчески терзания и завоевания!"

Денко Рангелов

*

Tяхното познание датираше още от училишната стая. Детски игри, потказваня, никак не приличаха на обикновените ученически белъи. Посяйвше чудна искра... И така заглъхващата, од детските лудории, учебна стая, в която, най-често можеше и муха да се чуе, смени селската чешмата. Скрила се в таинствено, уютно скроена от майката природа, тесна долинка, обраснала с най-различни, тъмнозелини бурени, коприви, върби и диви сливи, като чели родена за тяхната разгаряща любов... Крста и Бела, бяха още от учениеската стая заляти с бури вилнеешто-омаяващи усещаня. От тогава за тях щастието възпламени усета за обичта. Цял ден полски работи, Крстювата ръка при Бела беше дръжката на мотиката, а в ръцете на Крста беше ръката на Бела, дръшката на косата... и така цял ден! Все до ходене за вода... Беше задължение. От всяка къща, семейство, се идва за питейна вода на чешмата. 

Всички си обличаха най-хубавата премяна. Това всъшност беше ревю на младиня, докараност, и на съдове за питейна вода. Туkа се раждаха, любов, завислък, омраза... Най-голями зависълъци бяха отправени към Бела. Тя беше най-красива и с чаровашта премяна. Братята и бяха на работа в чужбина! Носеше и пласмасови бидончета за вода и една стомна и товария. На корзото разходката (леко се държаха за ръце). В тъмнината си разменяха и по силни нежности, снимани от детските очи, които бяха като апарати с виткавични уреди. Крсто беше от богат происход, занаятчия, голям залък за всички девойки. Белини по сиромаси и потеклото им е как говореше майката на Крсто, от лоша фамилия. Но, тук (на чешмата) явно се срещаха Крсто и Бела. Да, те бяха деца. Не! Само един беше дете. Бяха връсници! Кaгато един на друг подаваха ръка, тялото им бе пълно с любов, в продължение на дни и седмици... на вечност!

Прилог РТС-а о Виртуелном музеју Цариброд

Виртуелни музеј чува историју Димитровграда

Као и сви који су отишли из свог родног места и Марјан Миланов из Димитровграда воли да се сети времена које је провео у њему, али он то чини на један посебан начин. Марјан на интернету креира Виртуелни музеј Цариброд и за пет година постојања страница има више од 115 хиљада посета, а истоимена група на Фејсбуку више од 2.000 чланова.

Марјан Миланов предаје енглески језик у једној сеоској школи у околини Бабушнице, живи у Нишу, али је кроз Виртуелни музеј Цариброд у свом родном Димитровграду свакодневно.

Prilog o Virtuelnom muzeju Caribrod from Marjan Milanov on Vimeo.

  

"Група окупља људе који живе у Димитровграду, али и људе који су пореклом из Димитровграда или који само имају пријатеље, и они просто размењују нека своја сећања, носталгичне фотографије", каже Марјан Миланов, Виртуелни музеј Цариброд.

Страница осликава градић на самој српско-бугарској граници кроз историју, баш зато и на српском и бугарском језику, али и на дијалекту.

"Цариброд је на пут, одувек је бил, затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратувале, затова си је и името добил а покре путат кроз Цариброд је минула и пруга", каже Марјан.

Виртуелни музеј је често место размене носталгичних сећања, један од првих сарадника је и наш колега новинар РТС-а у Београду Слободан Алексић.

"Цариброд је са мном и кад сам тужан и кад сам весео, и кад сам онако свакодневан, он бане и удари са неком том својом енергијом коју не умем да објасним", каже Слободан Алексић, новинар РТС-а.

Много је познатих прича - нпр.о Паметнику - заједничкој спомен костурници српских и бугарских војника из рата 1885. године, али и мање познатих.

"Занимљив сет фотографија на који сам случајно наишао и истражио то је била посета репортера америчког часописа "Лифе" Димитровграду 1950. године, до целог тог сета фотографија сам дошао захваљујући кореспонденцији са једним човеком из Холандије који држи блог посвећен железници", каже Марјан.

"Има доста старих фотографија, старих докумената, чак и покушаја да се анализирају неке ствари на стручан или квазистручан начин, отвориле су се неке нове теме", каже Слободан Алексић.

Највише признање Димитровграда Марјан је добио након објављивања дигитална архиве новина штампаних после ослобођења од Турака, чији се оригинали чувају у Државној библиотеци у Софији. 

Припремили: Лидија Георгијев, Ана Божовић, Иван Стамболић и Иван Димитријевић

Петак, 24. нов. 2017.

Објављено ОВДЕ

29. новембар: Сећање једног пионира!

Сечам се, ко јучера да беше!

Пош`л сам сабале у школу, раскопчан! Оно студ, дувка ветар, ама ја се неподавам. Идем све с големи кораци, не обрчам главу, гледам напред, с подигнут нос, ама с очи све време снимам лево-десно, да видим кој ме види, кој ме гледа.

На пола пут до школуту, закопча средњата дугметија, арне се смрзо. Ама ко видо да ми иде некој у сусрет, одма се разкопча пај – да ми се види кошуљата. Она бела, испеглана, л`шти се. Малко ми големшка, ама нема везе, и ја сам са голем. Четврти разред, значи најголем!

Заборави да ви кажем, дан`ска је 29. новембар. Голем празник је. Пош`л сам на приредбу у школу. Че примамо нови пионири. Не памтим баш ка ми станумо пионири, кроз маглу се сечам да ми некој четвртак врзује црвену мараму на шију, да си турам плаву капицу и трчим да најдем огледало да се видим. А тија големите, четвртаците, они ни се смеју, па се праве важни. А ја си мислим, ка ли че ми станемо најголеми пионири, тека да будемо важни. А оно те, мину време, станумо.

И са, студ-не студ, знаје се кво је пионир, па још у четврти разред. Никво закапчање! Да ми се види и кошуљата и марамата. И капата ми је на главуту. Не ми варди ушите, стануле су ми црвене ко марамата, ама нема везе, још малко и сам стигал.

У школуту много народ, сви дошли нас да виде. Добро, покре нас и прваците и другата деца. Ама ли смо ми са у четврти клас, ми че врзујемо мараме на тија малите и они ни мора слушају. Тека каже учитељица. Че има и друђи госје, из месну заједницу, из некве организације, општину… Убаво смо научили рециталат и песмицете. Вежбали смо свак д`н.

Е ђу учитељица ми ћимка, време је да се наредимо. Не могу више да ви пишем, че почиње представа, сабрал се народ.

   Прво Хеј, Словени…

пише: Марјан Миланов

објављено на порталу ФАР, 29. 11.2016.

Т`нћи и Дебели

Това је успомена на једно време ка је Цариброд имал смисал за колективност, заједништво, солидарнос и ка су се Цариброџање много повече обичали него са. Повече су обичали и Цариброд него што га са обичају. Това је време на карневали, кермеси и зајдедничћи уранци за 1. мај. 

Ипак, нешто што га ја и у това време најодличувало била је утакмицата т`нћи и дебели. Ка је уведен тија адет не могу да знам, ама се сечам ка Пашата бранеше с`с престилку( да му не улезне кр`з нође) на старото игралиште за т`нћите и ко старога човека ка беше вечим селектор на екипуту си и ка даваше изјаве на Моњу, преко разглас на с`гашњото игралиште, које је у Моњину интерпретацију било Parc des Princes односно Парк принчева. Тешко ми је да ви објасним ква је това народна веселба била. Много године су се минуле и малко човеци може да замисле у чаршијуту барем иљадо припити и весели човека који се шале, кане се на по пијање, муају си цајпере, смеју се и с нетрпеније чекају ка че почне сеират, готови само за зезење и без примсал на злобу а камо ли случајно бој. Обикновено од к`м Ћерћеску малу прв се зададе Пашата на магаре заћитено с мушљак и врзану окол вратат шамију зејтинлијћу. Он седи ко прав паша и држи стовну с рећију, облечен у прописан дрес и три четвртне панаталоне с адидас копачће на нођете. Окол њега т`лпа деца, која се усћискују од смејање. Он ока. - Јелате бе , јелате, магарето не апе и не рита. Опитајте од светнуту водицу из стовнуту, малер да раскарамо. 

Ново Братство: Интервю с Марян Миланов

Юбилей: Пет години на „Виртуален музей Цариброд“

Марян Миланов е професор по английски език по потекло от Димитровград, който живее и работи в Ниш. Хората предимно го свързват с блога и групата във Facebook „Виртуален музей Цариброд“, която на 25 октомври отбелязва юбилей от 5 години на съществуването и обединява всички онези, на които Цариброд им е в сърцето. „Виртуален музей Цариброд“ съхранява историята и културата на Цариброд, на известните му личности, на миналото, настоящето и бъдещето.

Как се роди идеята за формиране на този сайт?

„Виртуален музей Цариброд“ бе създаден като едно желание, една идея, един опит да се обединят на едно място всички онези вечни неща, които, когато не са прегазени от времето, са забравени от хората! Неща, които не познаваме или забравяме, а би трябвало да ги запазим за бъдещите поколения. На самото създаване на Виртуалния музей повлияха няколко неща. Всъщност на мен винаги ми беше приятно да слушам приказките на дядо ми за миналото, за живота, когато той е бил млад, за обичаите, събитията, за нашите предци... Аз често го записвах и бележих думите му. След това веднъж, когато бях на село, съвсем случайно в една дървена кутия намерих куп стари снимки, документи, поздравителни картички, писма, сметки... Прекарах дни и нощи, разглеждайки и четейки тези книжа. Някои от тях бяха добре запазени, а някои бяха изхабени и едвам четливи. Сред документите, които и сега пазя, беше разрешително за преминаване на границата от 1950 г., данъчна книжка от Кралството на СХС, лична карта от 1919 г., свидетелство за църковен брак от 1915 г., договор за покупко-продажба от 1899 г., както и военната книжка на моя пра пра дядо от 1893 г.! Имам и няколко турски тапии, които дядо ми беше намерил. Те са написани на арабски език и са от 1860-те години. Благодарение на интернет и определени контакти, успях да преведа някои от тях и да разбера за името на нашия предшественик, за когото и дядо ми не си спомняше. Бях очарован от самия факт, че всички тези неща са съхранявани с такава грижа и че са събирани и пазени в продължение на десетилетия, а някои дори и повече от 150 години. Невероятно е чувството да ги държиш в ръцете си и да си мислиш за това, кога са написани, кой ги е написал, за какво свидетелстват. За съжаление, освен избледелите букви, те остават само неми свидетели за всичко останало. Както и да е, аз научих много неща за своите предци и за родословното ми дърво, което допълнително ме заинтригува да проучавам историята, както на семейството ми, така и на целия край.

Веднъж, през 2012 г., моя приятел Марко Стоянович от Лесковац, който е сценарист на комикси и теоретик, ме попита дали искам да напиша текст за Мето Петров, който да бъде публикуван в рамките на специалното издание на нишкото списание „Градина“, посветено на авторите на комикси от Югоизточна Сърбия. Приех го с голямо удоволствие, хем защото обичам комиксите, хем защото става дума за велик царибродски художник, който, както и аз, е по потекло от Желюша и може да се каже, че сме съседи. За него бях чувал много неща, но исках да науча повече. Седнах пред компютъра, за да намеря в Google някои инфорнмации за Мето, и бях изненадан след като не успях да намеря почти нищо, или просто незначително малко данни, въпреки че се опитвах да търся, както на  сръбски, така и на български език. Разбира се, стигнах до текстове за Мето в старите издания на „Братство“, в рецензиите на някои книги и т.н., но самия факт, че в интернет за него нямаше нищо просто ме обезпокояваше. Всъщност за мен това беше непростимо! Ако в днешно време ви няма в интернет, тогава като че ли не съществувате. Дори и ако някой се интересува и иска да научи за Мето, или за други хора и събития от нашия край, едва ли ще рови по архивите на „Братство“ или ще тършува в някоя библиотека. Просто ще се откаже. Исках да променя това нещо! Тогава не знаех как и в каква форма трябва да го направя, но постоянно мислих върху идеята. Спомних си за моята колекция от стари снимки и документи и си помислих, че всеки от нас има някъде в някой албум или в чекмедже някоя стара снимка, някой документ, който би искал да сподели с други. И така се роди идеята за създаване на блога „Виртуален музей Цариброд“, чрез който да извадим старите снимки от чекмеджета, спомените, старите хора и др. и да създадем съвместна онлайн колекция, която ще оставим на бъдещите поколения. Facebook групата бе естественото следствие на нещата, като най-лесния и най-бърз начин да се разшири тази идея. Останалото, както казват, е история! Пет години по-късно блогът има 113 000 посещения, което за един блог с местен характер е отличен успех, поне според мен! Над 85 статии и разкази, някои от които би били забравени, а някои може би никога не би могли да бъдат разказани. Над 1960 членове на групата във Facebook, безброй прекрасни снимки, коментари, създадени приятелства. Особено съм доволен, че ВМЦ успя да събере това, което аз наричам "Царибродска диаспора". Значи ВМЦ не е само за  хората, които живеят в Цариброд, или са родени в него, а живеят някъде другаде (примерно аз), но да събужда носталгия и да обединява онези, които имат корени от Царибродския край, или поне само приятели от нашия край. 

Uspešna fudbalska priča profesora Aleksandra Mileva!

U tekstu pod nazivom "Hvala Vam, profesore" koji je Sportski Žurnal objavio 8. septembra 2016. predstavljen je život i rad profesora Aleksandra Mileva, dimitrovgrađanina koji je svoj radni vek proveo u Aleksandrovcu. Teskt prenosimo u celosti, zahvaljujući njegovom sinu Vladimiru.

Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

   Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

Profesor Milev sa sinom Vladimirom

Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

Priča o Momčilu!

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove. 

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli. 

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film! 

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš. 

Книга: Приказките на Бата Паса

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  

Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 

Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић

от книгата:

КРИПТОГРАМА

Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“

От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

Са великим задовољством и пажњом пратим објаве у "Виртуелном музеју Цариброд". Рођен сам у Димитровграду, али у њему нисам никад живео. Многе летње распусте проводио сам у Петрлашу, код бабе и деде, а у Цариброд долазио петком. Зато многе цариброџање не знам, али их опет знам поприлично.

Овога пута, као мој прилог поставци "Виртуелног музеја Цариброд" желим да приложим "прикаску" моје баба Ђерманке, коју је она 1992.год. испричала "у перо" чика Бори Јовановићу из Чинигловци (који је у Пироту био знан као Бора "Мутан белег"), а коју је он, заједно са другим причама, објавио те године у књизи под насловом "БАБИНЕ ПРИКАЗНИЦЕ"

Слободан Киров

"Уврел се, ко кацар у чвор“

                       

                          При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

                          Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

                          Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

                          И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

                         А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

                         И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

                         И за това има реч: СТИСНУТ  ДВАПУТИ  ПЛАЧА

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година

Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.

КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ

Први део путописа прочитајте ОВДЕ

24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)

приредио и превео

Марјан Миланов