Со(л) Цариброда: Слободан Сотиров (1926-2015)

Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.

Говорио је о необичним ставарима.  О сумаглицама над  Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из  лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а "смештала" и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши случајно прву ноћ у „кући срама“ уместо у хотелу.

Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.

Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.

Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“

Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.

Цариброд у штампи с краја XIX и почетка XX века

Текстови у старим новинама и часописима драгоцен су сведок догађаја и дешавања, како оних значајних за историју, тако и оних које је историја скрајнула, али су нама једнако занимљиви и значајни. Ево неколико чланака из бугарске штампе с краја XIX и почетка XX века на које сам наишао.

* * *

Лист ВАРНЕНСКИ ОБЩИНСКИ ВЕСТНИК бр. 21-22, од 1. августа 1892.године преноси вест да је 4. јула те године у Окружној Управи у Цариброду донета фалсификована кованица од 20 стотинки.

Исти лист, ВАРНЕНСКИ ОБЩИНСКИ ВЕСТНИК, бр. 23  од 22. јула 1895. године преноси позив свим резервним официрима пешадинцима из Царибродског округа који живе у Варни да се јаве на тронедељну обуку.

Лист СВОБОДЕН ГРАЖДАНИН, бр. 29 од 12. фебруара 1897.године објавио је вест да су општински саветници из Царибродског округа упутили колективну молбу Народном парламенту којој траже да се Царибродска област одвоји од Трнског и припоји Софијском округу.

Прикаска: Јазавичар пред судом!

Одокле ли идем? Мани, не питујте ме, не стањујте ми на муку.  Еве, идем из Пирот, бео на суд. Против кога ли? Ма, ја сам број један по шунтавило: тужил сам јазавичара! Смејте се, смејте, тека ми се и у суд смејаше. Ал' какво чу кад више не знам на куде бијем и кому на врата да се жалим. А закасало се – до нечу!

А? Да ли идемо да испијемо по једно? 'Ај, док дојде аутобус. И тека ми се не иде за Штрбовац, при онуј моју крезубу бабичку – главу че ми сцепи кад се врнем. А, она ме, право да ви кажем, и нафујта на овуј комендију. Каже – Да тужиш, да тужиш, Давиде! Чула сам ја, људи грдне паре узоше кад и' уапе куче!

Оно, јес', и ја сам чул: кобајаги – угризе га куче, од овај селска псета што се слепутају, па му доктур, његов си изабран доктур, то све код нас изабрани доктури, само не знам за какво и' бира народ: да су доктури ил' политичари, и тај доктур му изнаписује триста 'артије сас триста повреде, па он после тужи и узне пару. Тека се прича. Не знам, можда и неје тека. Више ништа не знам. У овуј нашу општину, регион, државу – ил' су сви полудели, ил' сам ја полудел, треће нема!

Него, докле стиго'? А, до суд. Па ништа, улезнем ти ја, носим овај џак. У судницу се сви накезише кад ме видоше - носим џак! Сви – опа! И сувају се да узну. Кажем, чекај, бре, полак'! Судија – Којим добром идеш, добри човече, и шта нам то носиш у џаку? Кажем - Чекај, бре, полак', гос'н судија, ће стигнемо до џак, нека га овде, чек' да ви исприча Давид која га мука натерала на овај врата и што тужио тог ђавола. А судија – О, лудог ли народа! Само би да се тужи, а нема појма ко му је крив. Тако, каже, пре тебе био један, уби нас причом о некаквом Јосифу из Бабушнице, као – увраћао тако чешће ко човек у његов дућан... А глава ми, каже, пуца, синоћ сам заређао по славе: те код председника општине, те код директора једне фирме, те код директора друге фирме, те код директора треће фирме... Срећа те све то био само један човек, па нисам лутао, него пио цело вече само на једном месту, иначе – не знам да л' би' претек'о!

Морам тако – кажем - гос'н судија, знам ја ред и закон. Не мож' тој: ујело ме куче – дај паре! Мора прво да се изведу докази, па отежавајуће околности... Добро, добро, причај - каже судија. А све на чело налаже мокру крпу што му донео онај с тог Јосифа из Бабушницу.

Е па, овако, гос'н судија:

Када је Први мај први пут обележен у Цариброду!

Иако се данас све више своди на излет и дружење, а везује за доба комунизма након Другог светског рата, празник рада Први мај је на простору Пирота и Цариброда почео да се свечано обележава још пре више од сто година. Чак и када су ова два града била подељана границом, њихови радници су одржавали блиске везе.

Први мај је у Пироту први пут обележен 1902. године, само 13 година након што је овај датум усвојен од стране Међународног социјалистичког конгреса као празник радних људи целог света. Те године је у Пироту основано Пиротско радничко друштво. Од тада, па све до почетка Балканских ратова у Пироту је обележаван Први мај. Тако је, на пример, 1905. године на првомајској паради било присутно око 500 људи, на скупу око 600, а на самој прослави чак 1500 људи. Те године је Пирот, после Београда и Ниша имао најмасовније обележавање Првог маја. Следеће, 1906. године приликом прославе Првог маја на улицама Пирота су одржане демонстрације, а 1909. године је поред демонстрација 18. априла чак и обустављен рад, а радници су изнели јавно своје захтеве. О расположењу радника тог времена сведочи и једна разгледница послата из Пирота у Јагодину, извесном Светозару Лазаревићу, касније истакнутом борцу за права радника, у којој се каже:

„Честитамо вам празник Први мај обраћајући се вама, захтевајући осмочасовно радно време, тиме желећи да истакнемо социјалистички интернационализам. Да живи осмочасовни радни дан! Да живи српска социјална демократија! Много поздрава од М. Лазаревића“

Из Пирота су слате и разгледнице са ликовима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Светозара Марковића. Неколико тих разгледница је сачувано у Музеју Понишавља у Пироту. 

Приликом првомајских свечаности 1911. године у Пироту је демонстрирало око 250 радника, две године касније месна организација ССДП у Пироту је организовала око хиљаду радника. Том приликом на скупу су говорили Ђока Тошић, Драгутин Пејчић и Милисав Славковић.

У Цариброду је обележавање Првог маја такође започело почетком прошлог века. Већ 1909. године је у Цариброду организован први штрајк царибродских занатлија. Штрајк којим је захтевано повећање плата био је у потпуности успешан. У штрајку је било 40 занатлија, који су у Софији остали 45 дана, до испуњења њихових захтева, присећа се тада најмлађи учесник те првомајске манифестације и члан Социјалдемократске партије Матеја Цветков за часопис Братство 1964. године.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос. 

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет: 

-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' * 

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.

Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.