120 година од изградње цркве у Димитовграду

Црква Рождества Пресвете Богородице у Димитровграду

1894-2014

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког господина Јована

Пре више од једног века, група богонадахнутих житеља Димитровграда (који је тада био у саставу Бугарске и носио своје старо име - Цариброд), решила је да у свом граду постави путоказ за Царство Небеско. То нимало није било лако јер је тадашње становништво било крајње сиромашно и није имало снаге да оствари своју велику жељу. Међутим, милошћу Божјом, идеја о подизању градске цркве је 1888. године ипак почела да се полако остварује. Тада је градски Општински савет донео решење о изградњи и притом именовао надлежну комисију од дванаест чланова, што нимало није било случајно. Број светих апостола је требао да додатно мотивише чланове како би са апостолском ревношћу и самопожртвовањем кренули у мукотрпан посао. Уз много труда и зноја, подржани Божјом руком и помогнути од Софијске епархије, Бугарске кнежевине и Министарства иностраних дела и вера, успели су да поставе темељ будућег царибродског храма у пролеће, 18. маја 1890. године. Настављено је са радом и корак по корак, камен по камен, након четири године, изникао је прекрасни храм - понос нашег маленог града.

У јесен, 8. новембра тог истог 1894. лета господњег по старом календару, нови Божји дом је заблистао у свој пуноћи својој. Тог дана он је свечано освећен и посвећен Пресветој Богородици и њеном Рођендану - Малој Госпојини. Познато је да је у граду у то време службовао и реч Божију људима казивао свештеник Теодор Атанасов (1831-1903), чији су земни остаци похрањени у црквеној порти.

Прикаска: Госпава тргује сас овна!

Пет'к, пијац у Паланку. Тија д'н је затра за мен. Увек се нашљискам.  Излезнем те се видим сас народ, позамлачујемо се, чујем кво је било ново по селишта. Испиричу ми куји је умр'л, куји се сас куга тепал, куј кво украл... Они мисле мен још тој занима. Јок, ич ме не занима више. Госпава ме окну на мобилан те се најдомо куде Вилфана. Они веч у преднос.... Међувреме им арно побоље него моје, што би рекли овија спортисти. Видим Госпава се пазари сас Пејчу из Вету за неквог овна. Пејче се утенчил оди рећију! Она му ока:
- Пејчо, добар ли је мркач?
- Госпаве, нема да омане... Глеџ мен, за њег не питуј!
- О убил те Госпад да те не убије... Ако је на теб, овцете че ми се све швалерисују... Аоооиии!
- Госпаве... Ама за мркање питуј Павлију. Њојне мрка неколко годин. По три вој ближњују...
- Браце – обрну се Госпава камто мен. – Те наша мука сељачка ква је... Сећирам се кој че ми мрка овце.
- Па јел имаш овна? Што че купујеш друђег– питујем ју.
- Ма... Добар је мркач бил! Кад се укачи не стура се. Него почеше га нође синко болу...  Кад би мог'л да легне мркал би, али овцете ђаволи, зенесу се па га воде, а он јадник че се стрволи оди њи. Издаву га нође. Мора да купујем друђег.
- Ајде да се трампимо? – ока Пејча. – И че ми доплатиш....
- Ама нечу Пејчо! Мојти по дебел!
- Па так'в ми и требе дебел. Иде Петковица... Турал би га на пару за славу.
- А убаво мрка твојти?  – коколи Госпава у њег.
- Питуј Павлију Госпаве ако мен не верујеш – убеџује ју Пејча.
- Колко че ми тражиш прид?
- Да се трампимо... И че ми дадеш пет иљадарће прид! – смишка се Пејча и вата вој руку да се здравују.
Госпава си измациња руку, видим гоџа вој тражи прид, а че навијам за њу:
- Гоџа Пејчо тој. Спушти малко.
- Не могу Браце... Млад, а мркач аран!
- Ма јебал те мркач.... – навијам за друшкуву.
Видим и Вилфан навија за њу, а повиш за њег:
- Де поделете прид! А пола да попијемо!
- Госпаве... – облизује се Пејча. – Чу стурим иљадарку! Дај руку!
- Нечу Пејчо! – па за теј паре ја че се мркам! Аоооиии...! Па златан да ти је, па нечу ти двам толћи прид!
- Ама неје ти млого Госпаве – уц'клил у њу.
- Гоџа Пејчо!  Опустел му да му не опустеје. Па теб да купујем па да давам толће паре – муа му га.
- Колко че ти даваш прид? – обикаља ју од све стране.
- Иљадарку! Доста ти је.
- А, нечу! Госпаве, нема ништа т'г од нашуву работу.
Окну ја туру, и почемо си оратимо оди друђе работе. Они мезе некви чварци и сирење. Окну те тури газдарица и неко ћевапче. Че преодимо на винце. Видм на Пејчу се б'ш тргује дан'с:
- Госпаве... Че дадеш три црвене и да видиш каквог мркача добиваш?
- Недам Пејчо! Па ја ли сам Монетарни фонд...? Па коме требу паре ајде куде Госпаву! – ока.
- Ама убав ов'н! Неч се покајеш! – убеџује ју Пејча.
- Ја га нечу турам на Фејзбук те ми требе убав! – отима се Госпава.
- Па колко че даваш? – коколи Пејча.
- Две иљадарће и сас срећу да и трошиш! Дај руку Пејчо! – с'г га Госпава сеца да се здравују.
- Нечу Госпаве... Нека си мрка куде мен... – отима се Пејча.
- Е па неч ни ти мојега да једнеш на славу – вреви му.
- Че дадеш јоште пестотин динара? И да и трампљевамо! – уц'клил Пејча у Госпаву.
Госпава погледа у мен па у Вилфана, па у Пејчу, диже се оди столицу и окну:
- Че ти дадем Пејчо! Дај руку!

Rimska vojnička diploma iz sela Planinica

Nedaleko od sela Planinica pronađene su dve bronzane pločice koje čine rimsku vojničku diplomu. Ove pločice datiraju od 7.januara 222. godine, dužine su 14,5 cm i širine  11,4 cm.

Rimske vojničke diplome su zapravo carski ukazi kojima su se vojnicima koji su regrutovani u oblastima izvan Italije, a koji nisu bili rimski građani, nakon završetka vojničke službe dodeljivala građanska i biračka prava (civitas et conubium). Dobijena prava sticala su i već rođena deca.

Ova konkretna diploma je bila dodeljena Aureliju Valensu, sinu Gajevom, rodom iz Serdike (Sofije). Po ustaljenom pravilu, Aurelije Valens je dobio obu diplomu 7. januara 222. godine. Original diplome nalazio se u Rimu, na zidu iza hrama božanskog Avgusta. Odsluženi legionar bi dobijao dve bronzane pločice koje su bile međusobno povezane sa istovetnim natpisima. Natpis je urezan na sve četiri strane. Na prednjoj strani prve pločice urezan je tekst ukaza koji počinje imenima imperatora Elagabala i Aleksandra Severa, tekst se nastavlja podacima o isluženim vojnicima, jedinicama u kojima su služili i pravima koja su dobili.

Izgled prve ploče

Цариброд 1915.год.- виђен очима једног писца!

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи у малом пограничном градићу - Цариброду. Константинов је у Цариброд стигао у пролеће те године, да ради као мировни судија и ту је боравио нешто више од годину дана, до маја следеће године, када је отишао у Школу за резервне подофицире. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет.

* * *

Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...

Али то је био обично, мирнодопско лице градића, оно лице које је човек видео само једним оком, док је седео у кући, на послу, или док је предвече сусретао краве, како се полако враћају кући главном улицом, а из правца Жељуше су пристизали људи са пуним корпама чувених белих трешњи... Али, овај градић је сада имао и друго лице, наметљивије, због којег смо сада, од чуђења и бриге, отварали оба ока: овде су се, много више него у Софији, осећали грчеви рата.

ШОПЛЕНД – непостојећа земља постојаних људи

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.

ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.

Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.