ШОПЛЕНД – непостојећа земља постојаних људи

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.

ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.

Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.

Učiteljska škola u Dimitrovgradu (1947-1952)

Nakon završetka Drugog svetskog rata život u tadašnjoj Jugoslaviji kretao je u novom pravcu. Jedno od gorićih pitanja u zemlji sa mnogo nepismenih bilo je pitanje obrazovanja. Veliki problem bio je nedostatak učitelja i nastavnika koji bi radili u sve većem broju škola i odeljenja širom zemlje. Ovaj nedostatak je pogotovu bio istaknut u sredinama u kojima se nastava obavljala na jezicima nacionalnih manjina (tada narodnosti). Takav slučaj je bio i sa Caribrodom i Bosilegradom. 

Osnovne škole u ove dve opštine krenule su sa nastavom na bugarskom jeziku odmah nakon oslobođenja, ali su u mnogim školama nastavu držali nesvršeni gimnazijalci, jer adekvatnog nastavnog kadra nije bilo. Tada je skoro u svakom selu postojala škola, a u centrima su bile progimnazije. U nekim reonima je otvoren čak i prvi razred gimnazije.

Kako bi se obezbedio adekvatan nastavni kadar za osnovne škole u ove dve opštine, u Dimitrovgradu je otvorena Učiteljska (Pedagoška) škola koja je radila od 1947. do 1952. godine. Ova škola je iznedrila kadrove koji ne samo da su popunili potrebe za nastavnim osobljem u Dimitrovgradu i Bosilegradu, već su učitelji iz ove škole radili u skoro celoj Jugoslaviji.

Zgrada nekadašnje Učiteljske škole

Ко је у Жељушу и Цариброд дочекан први воз!

Цариброд је на пут. Одувек је бил. Затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, ... затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратовале, … зато си је и името добил. А покре путат манула је и пруга.

А ка је минула таја пруга, народ неје знал кво че по њу да мине. Гледали су ко се прави таја линија, ко се насипују камање, турају некве д'сће и преко њи железне шине, чули су да требе неква машина, воз (влак) да дојде, ама несу знали кво је това што че дојде. А оратило се доста за това. И ка се пронел глас да че “това чудо” да мине, сјатил се много народ да га види. Мој чукундеда Станоја слезал из Планиницу на Обреновац да га чека, а од Обреновац до Жељушу сабрало се много народ, старо, младо, мужје, жене, деца...

Оратили си човеци, чекали, све док несу чули нешто да вучи одалек. Видели прво дим се задава, а с димат и нешто големо. Неје ишло много брже, ама је ишло кмто њи. Некоји веч почели да се измацињају, а ка возат свирнул, народ се дал у бегање! Да ли това иде само по линијуту или не, кој би га знал. У бегањето, много човеци се саплели и падли. Падал и Стојан Д'лкша у Жељушу, ама никој не спирал, него си сви трчали преко њега – мил живот!

Записи кажу да је у тија воз била и кнегиња Клементина, маћа на кнеза Фердинанда. Њу и влакат је у Цариброд дочекал отборник Давитко Златанов. Поканил ђу је с леб и сол, а она му је дала једно отличие.

Малко по возат по путат стигла и неква кола. Народат у Жељушу и Лукавицу, веч довољно збуњен, почел да бега и оди њи, а у Лукавицу бировинат почел да ока:

„Бегајте, бегајте, нешто се отћинуло од машинуту и иде на нас, че ни погази...!“

Тија догађај стари жељушање памтили су цел живот, а за њега су оратиле генерације и генерације. Затова је стигло и до нас.

Бил је това 1. август 1888.годину!

текст настао на основу казивања мог деде 

и текста из Братства чији је аутор П.Н.

Анегдоте с Царибродсће легенде!

“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију  "на по једну"!

Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.

Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.

При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов

Reporteri američkog časopisa LIFE u Dimitrovgradu!

Godine 1950. američki fotograf Jack Birns i njegov kolega novinar Roy Rowan ukrcali su se na stanici Viktorija u Londonu na voz za Istambul. Taj voz je bio nadaleko poznati Simplon Orijent Ekspres, a njihov zadatak je bio da za časopis LIFE naprave putopisnu reportažu. Trasom ovog putovanja, dvojica novinara obrela su se i u Dimitrovgradu, gde su imali vremena da prošetaju gradom i zabeleže život grada u to vreme.

LIFE je ovu reportažu objavio u broju od 11. septembra 1950. godine na strani 137. Reportaža sadrži tek 30-ak fotografija od skoro 1800 koliko je tokom ovog putovanja napravljeno. 

Broj u kome je objavljena reportaža

Google je 2008. digitalizovao foto arhivu časopisa LIFE, pa su i ove fotografije postale dostupne široj javnosti. Njihove fotografije pružaju zaista jedinstveno viđenje i redak dokument ovog legendarnog voza i linije kojom se kretao u doba Hladnog rata.

SIMPLON ORJIENT EKSPRES

Putovanje Orijent ekspresom oduvek je imalo prizvuk romantičnog, egzotičnog, tajnovitog… Čuveni voz, u kome je Agata Kristi smestila radnju jedne svoje priče, a Alfred Hičkok radnju filma „Dama koja nestaje“, povezivao je Zapadnu Evropu, preko Istočne Evrope sa Konstantinopoljem još od 1883. Nakon Prvog svetskog rata, kako bi izbegli pronemačku teritoriju, Saveznici su napravili novu rutu ovoj liniji. Ona je išla južno od Alpa, kroz Simplonov tunel između Švajcarske i Italije. Odatle i novi naziv – Simplon Orijent Ekspres.