na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: PAOLO SOPRANI

13.10.21.

Испишта жената једно сабале у малуту, и беше јасно закво, отиде си Санда, умре, беше га исцедила  лошата болка, за кратко време  супурдиса и смали мужа оди сто и дватријесе ћила, напраји га на пандишпањ и повлече там од куде се никој јоште не врну.

Погребенијето беше големо, коџа се народ беше трупнул, викање, пиштање, нарицање, ко што је обично на погребенија и што думаше Анђел, убаво се човеците беоше спрајили...

Убав ранолетњи д'н, а ни сас Пеликана седимо преди Сандинуту ижу на труповете и чекамо да погребенијето појде и да испратимо големога и силнога човека,  доброга другара што га упознамо  неколко године преди, у ресторацијуту на железничку станицу у Пирот. Само човеци сас топлу душу и големо срце се л'ко најду и здуше, та и тија пут се случајно издешава и судбина нат'кми да се сретне Аца Пеликанат, сас Санду Циганина, кафторџију, ка из чиста мира поможе на нашега цовека у невољу, без да га познава и без да смета и рачуна, требе ли или јок, исто ко што је и Пеликанат увек бил спреман да помогне на свакога кој је закасал, само ако има човештину, и етети другар до гроб и по к'сно.

Чекамо на пообетну жегу с Пеликана некаквога човека из височката села, а живејеше у таја стрма насеља нади станицуту у Пирот, и да не ћипíмо на дворка улезомо у ресторацијуту на железничку, и по т'гашњи обичај да испијемо и по једно-две, м'нечка вињачетија. П'лна скоро ресторација сас човеци, у това време идеоше возове и народ се возеше сас њи, једни дооде, друђи отоде, тарапана цел д'н. Седимо уз масу ка се врата отворисе и улезе у ресторацијуту наш другар и земљак из царибродско, Тацко армоникаш. Улезе и одма оди вратата поче да запомага:

- Браћо, човеци, граџање, ам'н помагајте ако Бога знајете. У невољу сам силну. Са ме помогнете, че се раздужим на сви ка стигнем. -Стигла ми је сас влакат нова армоника из Италију, " Паоло Сопрани", и немам паре за царине и транспорт. Молим ви се, помагајте, не давају дор се не плати. 

Видно узнемирен, Тацко изорати, а свет че се сурине, од његову гледну точку, не подигне ли рамоникуту у тија момент, јутре че је к' сно, кока че ђу некоја сила одвлече бесповратно.

Човеци се оћуташе, никој ништа не орати, издиже се саде некаква голема човечина и продума:

- Ајде другари, да саберемо да спасимо човека! 

Извади он прв пару и тури на масу, а по њега и друђи извадише кој колко може и за час Тацко сабра паре да си заврши работу. Несмо тегај знајали кој је, после се запознамо, това беше Санда Циганин, кафторџија, остал без работу у Прогрес и се преорјентисал да оправља кафторје и тека је печалил дор не умрé. После разбрамо да је бил и он свирџија, басаџија у дувачћи орћестар. Ни се сас Пеликана згледамо и он саркастично продума, кико сложни Пирочање сабраше паре, да помогну Цариброџанина. 

Заврши се това, Тацко излезе, народ поче да си ко преди џаколи, свакој своју муку, а Пеликан наручи јоште по вињаче. Дојде нашијат човек што га чекаомо, завршише сас Пеликана кво имаоше и ка се пај отворише вратата на ресторацијуту, улезе Тацко сас начињену армонику на мешину и растргну некакво оро, колко што силно може. Нова армоника, убав звук, доб'р армоникаш, срца весела, а главе поошамоглавене, музика до некоје доба у ноч, вињацетија и повече. Убава армоника беше таја Паоло Сопрани, л'скава, сас изгравиранога големога орла на корпусат, сас шарене нитне накачене, убавило, а тек звук! Почесе и бакшиши да падају, а по јед'н ред некој наручи некакво бугарско оро, Тацко заглави једну дирку сас клечку ћибрит и засвири, а оно кико гајда да свири, оро се заврте та до некој ред. Санду кафтордзију к'сно у ноч одвезомо дома и настаде големо пријатељство. 



Ка мињујемо кроз Пирот, сврчаомо при њега, поседимо на труповете преди радионицуту. Санда пушеше цигаре ко строшен кафтор. Извади паклуту, "Југославију", и узне та удара нежно ама сас мерак, с' паклуту оди палацат на другуту руку, по повече пути да почњу пол'ка да издзртају и излазе цигарете и ни покани.

Сас ћибритат исто ка извади клечку, у голем лук ч'к нади главуту измане и врасне, ама добре одмерено да нарочно не успеје палењето оди први пут. Тека неколко пути мераклисћи измањује, видно ужива Санда а и тија што га гледа, и на крај ка се запали клечката, почека малко љутијат пушак да одмине и сас тачно прорачунато време запали свете три цигаре. Прав ритуал, а и ни смо после користили тија манири дор ђи не машимо. Пеликан за сва времена, а ја преди коџа године и за мене се јоште не знаје дали че ђи пак пропушујем и мањујем.

Отиде си и Аца Пеликанат, тихо и улезе у царибродску легенду. Тија пут га никој не може расеца оди спање, беше заспал за вечно, а бесе тегав на будење. Једвам га разбудише  баба Данка и Курта, Батко, Гица и Кокан, ка појдоше једну годин на путешествије у Ђерманију.  Карал си је животат преди време, ноншалантно, а   свак тренутак, живејал је по два. У све кво је работил уживал је, дали ка пише, свири, оправља шермана, ка орати виц, или ка поје "Мачку" оди Ибрицу Јусића. Све с'мерак, ко Санда ка тупа паклуту да се изм'кну цигарете. 

Ненаметљиво да режира свој живот и животи на сви што га окружују не беше донел оди" Витиз" озгоре, то си му беше урођена одлика и карактерна црта, това беше прави Пеликан, увек на свој терен, да праји режије и шарене сцене ко што онуја годину беше у ресторацијуту у Пирот и догодовштината сас Тацка и Санду кафторџију. Кројеше Аца убаве комбинације, ама и животат не беше наиван, не даваше му да подигне главу малко, да пред'не, да се опорави малко, моташе га на там навам и не дозвољаваше да му иде карта. Задње године јед'н корак напред а два назад. Тека и заврши изневерће, одједанпут, и ни тури у чудо. Не можеше да му једино узне вечнуту усмивку сто ђу имасе у очите и оптимизам што се оди њега ширеше на све стране. Уливаше сигурност на сви около, затова се требе и врзмаоше коџа млади човеци около њега.

Санда басаџијата, ка разбра оди кво је болан, и на препоруку на докторје и на сви живи да мане цигарљаците, самоуверено и храбро продума: "Ја ка ђи нес'м оставил ка је требало, нечу ни са. Че ђи пушим до крај"! Тека и би...

Аца Пеликанат ни изненади, кока га некаква небеска сила на брзину одсеца на горе да се придружи на Санду басаџију, Тацка, Крлу, Перу армоникаша и много друђи добри и изузетни човеци. Кико успомена остаде само урезана и замрзнута слика на сви што су га добре познавали, мада не с'м баш сигуран да је на некога и успејало да га толко добре упознаје. Одлика на големи и посебни, од Бога дадени за све, и он је бил човек кој је неколко крачће иш'л преди животат, а посебно је знајал да од сложен зивот направи игру, талентовани глумац кој уопште неје ни морал да глуми, харизматичан и све кво је написал, казал, изрецитовал било је п'лно сас дух и сас шарм, до савршенство је знајал да види све кво друђи несу могли и да зналачћи анализира сви префињени покрети на Санду кафторџију сас ћибритат и цигарете и манири на друђи интересантни човеци и да тија гафови добронамерно и у прав момент примени и све това и још много ненаписано и не изречено, то је ненадмашни и бесмртни, Аца Новков Пеликан...

*

Недостатак савршенства теорије у пракси, не нарушава равнотежу у универзуму и међу звездама,  а оркестар који чине најсјајније овоземаљске звезде састављен од добрих музичара и још бољих људи увек ће како на овом тако и на оном свету самоуверено стајати на раскошним позорницама где је свачије место унапред знано и зацртано, место које је свако успео ваљда и да заслужи, место попут задње станице за велике људе, изаткано од ситних мудрости и недостатака такта и ритма , место где време и брзина готово ништа не значе: ако идеш пребрзо, сустићи ћеш невољу, ако идеш преспоро, стићи ће те невоља...

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu