na srpskom, по български, на шопсћи

Мотелат

26.1.17.

(На крај на текстат има једна песма. Пуштете си ако сакате, иде уз причуту док читате)

Стигал је годину д`на после телевизијуту, негде у септембар 1965. заједно с неонћете у чаршијуту. Сви Цариброџање су ишли да га гледају преди да се отвори ко чудо не видено. Запомнил сам да је нади шанкат имало вазе које је прајил деда Душан, а осликувал другарјат Денков, странсће цигаре Camel и Salem и пијење Johny Walker.


Од одма ми се много арекасл, па сам му сигурно и за това десетина године по касно станул сталан гос, а ка се отвори барчето и инвентар.

Најубаве пијанће су од там, од там сам и у војску отишл, без да си сврчам дома.
Памтим Сабатини земљотреси (кригла до половин с пиво, а остало од свата пијања), ексирања, плесна фанатазија на музику Равела и Болеро од мене и од Душицу Чок, коментар на брата њу Слободана Кленатога да на барат вечим има варијетска програма, појање на староблгарсће и цигансће песне, свирења с бата Колето на препоптопсће Кремона гитаре, ноч ка Караџата, Мића Трапа, Мали на Шерка брат, Чарко и Мирча Џица отидоше на гробиштата да снесу крстачуту на Кољу Живковога, башту на Караџуту и ђу ко у с`штинску процесију у гробну тишину и с ренеснсни пијетет, мртви пијани пронесоше кроз чаршијуту.


Много од мотелет и барат помним, а нићигаш нема да забоварим и покојнога Радето кој ка ме види ко улазим пивнул у барчето на улазната врата, одма отвара излазната и ока:
-Ћосо, изволтееее ванииии! Куде си се напил, там и да си допијеш. Ово није друмска свртукурница!
Много сам му бил љут док се не врну из војску. А т`ги кво да прајим. Право на барчето, па при Раде.
Ама са друга прикаска.
-Седи. Кво работиш? Кво че прајимо за работу? Ја че питујем главешинете да те запосле... и преди мене вечим кикирики и чипс.
-Ајде прво по швепс, каже.
И говоримо, говоримо скоро по целу ноч. Озбиљно оратење, ко што је ред да орате в`зрасни човеци. Ка се по мине време и вечим се намеле госјете и прореде странците Радето ока кујнуту и стидза дупли помфрит, печу се ћебабчата, зелена салата и се отвара Кучево- бургундац.
Т`ги обично заћутимо. И пушимо. Ако је Радето у фазу на мањување на цигаре т`ги пушим сам, ама си па заједно ћутимо и слушамо онова кво је Кокан Возалото снимил за стубат. Најмного Азнавура и Арсена. Стигне и каве – еспресо и па пушимо и се гледамо и слушамо онова кво је Возалото наснимил за стубат.


-Ћосо, питува, т`ги каже Раде.
-И знајеш кво ми казаше... неси бил у партију... да им га мајћи набијем и на њи и на партијутуу... па неје ли ви страм бе за једно сироче које је изучило да нема работа, каже.
-Па башата му и мајћу су толко човеци извели на пут. Засрамете се од баштинија му гроб, бе мајке ви га дебелокожу и неписмену! За кво че на ученога човека партија, питујем ђи!
-Мани зајеби, пробал си не јадуј, кажем.
-Па не јадујем, него ми криво закво теквија да ни јебавају! Него знајеш кво! Вачај си ти Белград, Загреб, Љубљану, јебем ли га дека... широка Југославија. Там те нема питују за партију, него кво знајеш и кво умејеш!
-Тека кока и че буде, кажем.


Т`ги стидза још јед`н бургундaц, и па си прајимо по каве – еспресо и вечим се све утишкује, само се чују пилиштата из Мртвинуту, по некоја лимузина на ауто –путат, Арсен и Азнавур и онова што је Кокан Возалото снимил за стубат и ћутимо и пивкамо си и пушимо, а ако је Раде у фазу на мањување, т`ги пушим сам.
Т`ги стане окол три и половина, четри и Раде каже. Ајде че упредзамо. Дома!
-Да платим, кажем!
-Може.. ка се запослиш и заработиш, а до т`ги од мене, каже.
На излазење ми муа нешто у џеп... Малборо четворка, гледам. Па за кво, питам?.
-Па не ми требу, ти не виде ли да сам ђи зајебал, каже.


И тека. Ситуацијата се наложи та послуша Радето. Широка Југославија. Врну се у Београд. Запосли се и ожени, посмали пијењето и доод`ците по Цариброд. Ама ка дојдем ск`к`че ме и одма на мотелат и на барат. А там Радето га нема.
-Куде је питам ?
-У Долњи Милановац, кажу.
- Е за кво!
Зајебенција и тормозлци, кажу.
И тека се мунуше годиницете и ја се не стави с Раде, док ме не изока јед`н другар из Цариброд.
Каже ми, знајеш кви има ново?
-Кво?
-Умре Радето.
-Кој Раде?
-Раде од мотелат, од барчето ...
-Е кико?
-Л`ко, одједнуш на с`н. Много беше по правдудуту и много га и тормозише.
-Тека је реко... много баш много! И може још т`ги да сам ђи помислил, ама са док пишем, две работе су ми на ум.

Не може људсћи да му окнем по пијење од мене, заработено за плату, ко што је он сакал, а мота ми се једна Арсенова, дека каже; „Ми рекли смо си збогом говорећ довиђења“. Ко да ни је Арсен, а неје Господ гладал на барчето ко си пијемо пијењето и ко кројимо б`дешетео само с`с ћао и довиждане...




аутор: Слободан Алексић Ћоса

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu