na srpskom, по български, на шопсћи

Гојин Дол, насеље и становништво у 16. веку

15.4.16.

аутори:
Татјана Катић
Историјски институт, Београд
Срђан Катић
Историјски институт, Београд


Сажетак: Рад се бави демографским и привредним развојем села Гојин Дол у пиротском кадилуку током 16. века, на основу три необјављена турска катастарска пописа Софијског санџака из 1525, 1545 и 1571. године и недавно пронађене султанске заповести из 1566. године. Овај последњи документ тиче се повлашћеног ћуприџијског статуса становника села, који је, по свему судећи, био разлог интензивног насељавања четрдесетих година 16. века. Исти баца ново светло на улогу коју је Гојин Дол имао на једној од најважнијих саобраћајница Османског царства - Цариградском друму. Село је било задужено да поправља и чува мост на Нишави, као и да се стара о безбедности одговарајуће деонице пута.  

Кључне речи: Османско царство, Гојин Дол, ћуприџије, Пирот, кадилук, дефтер, 16. век 


Гојин Дол налази се око 5,5 km западно од Димитровграда (некадашњег Цариброда). Данас је, услед замирања планинских села и концентрације становништва у граду и ближој околини, једно од најмногољуднијих села димитровградске општине.  У периоду турске власти, међутим, Гојин Дол је спадао у групу мањих насеља. 

Село је настало на левој обали Нишаве, прекопута брда на десној страни реке, које носи назив Кале и на чијем врху су остаци касноантичког односно рановизантијског утврђења. Новија археолошка истраживања показују да се, у античко време, у непосредној близини овог утврђења (Гојиндолско кале), неколико путева укрштало са једном од најважнијих римских саобраћајница на Балкану. Римски Војни пут (via militaris) ишао је из правца Цариброда десном обалом Нишаве, да би управо у подножју Калеа прелазио на леву обалу и настављао даље према Пироту. 

На основу досадашњег стања истражености можемо рећи да се Гојин Дол први пут помиње у турском катастарском дефтеру (tapu tahrir defteri) из 1525. године, као село које припада Пиротском кадилуку Софијског санџака, али нема сумње да је знатно старије.  Његов словенски назив, као и старина околних села потврђена турским пописима из 15. века (Попов, 1966) иду у прилог мишљењу да порекло насеља треба тражити у српском средњем веку. 

Пиротски кадилук је покривао област од Ниша и Књажевца на западу до Алдомироваца у Бугарској на истоку. Обухватао је поречје Нишаве и њених притока Јерме и Коритнице, Лужницу, Брезник са околином и област Знепоља (Катич и Амедоски, 2010, стр. 158). Овај обим задржао је скоро током целог периода османско-турске власти. 

Године 1525. у Гојин Долу су живела 23 пореска обвезника, од тога 18 домаћина, 4 неожењена мушкарца и једна удовица, односно, помножено одговарајућим коефицијентима, нешто мање од 90 становника.  У селу је живео и поп, што значи да је постојала и сеоска црквица. Исте године у селима данашње димитровградске општине, регистровано је пореских обвезника: Паскашија 46, Изатовци 33, Влковија 44, Д. Криводол 37, Г. Криводол 52, Сенокос 47, Радејна 66, Поганово 45 и Петачинци 48 (Катич и Амедоски, 2010, стр. 169-191).

Приходи које је држава убирала од Гојин Дола служили су, кроз цео 16. век, за издржавање спахија Софијског санџака.  Судећи према врстама пореза, у атару села гајиле су се житарице: пшеница, јечам и мешаница. Мешано жито (мешаница, суражица, каришик, тур. mahlût), обично се садило у брдским пределима, на сиромашнијем тлу. Најчешћа комбинација семена била је пшеница и раж и пшеница и јечам. Ове две пољопривредне културе, као отпорније на ниске температуре, с бољом искористљивошћу хранљивих материја из тла, повећавале су отпорност пшенице и доприносиле бољем приносу. Осим ових, често су сађене и мешавине овса и ражи и овса и јечма. На њивама Гојин Дола, а не само на окућницима, гајило се и поврће, воће, винова лоза и конопља. С обзиром на износ десетине на ширу, закључујемо да се годишње производило око 2230 литара вина. Приликом обрачуна производње жита и вина, треба имати у виду да се није радило о чистој десетини, већ о 13,3% приноса, како то прописује закон за Софијски санџак (Barkan, 1943, str. 251, 253) 

Сељаци су држали пчеле, свиње и овце, мада ово последње није изричито наведено у дефтеру, који смо користили. Дажбина од узгоја оваца и коза припадала је султану и приходи од ње су регистровани у посебним дефтерима овчарине, а не у катастарским дефтерима. На основу нешто каснијег пописа трговаца ситном стоком – џелепа, пиротског кадилука, из 1581. године, знамо да је таквих лица било и међу становницима Гојин Дола; уписана су четири џелепа а један од њих је био сеоски поп. Они су били дужни да за потребе становника османске престонице обезбеде годишње 135 грла стоке (Катић и Амедоски, 2012, стр. 149). 

У селу је постојала воденица поточара која је радила током целе године. У близини Гојин Дола, осим породичних имања, било је још обрадивог земљишта у власништву села, које је имало статус мезре. Овај термин, најчешће превођен као селиште или пустоселина, означава комплекс пољопривредног земљишта са познатим границама, које је некада било село, на коме су уочљиви трагови стамбених објеката, чесме или старог гробља, и које опет може постати село. На гојиндолској мезри, по имену Извор, сељаци су сејали пшеницу, мешано жито и лан, док је остатак био под травом. 

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu