na srpskom, по български, на шопсћи

Прича о Златану Дудову

30.1.16.

Златан Дудов је рођен у Цариброду 30. јануара 1903. као прво дете Тодора Златанова и Миље Алексов у старој „корењашкој“ фамилији Дудини. Име је понео по деди. Рођен је у Строшеној чешми, тада па и сада сиромашнијем делу града, у породици у којој је радио само отац на депоу железничке станице. Ту је провео детињство и рано дечаштво, ту се играо поред „линијуту“, ту ишао у основну школу у „Камику“ и одатле 1917. заједно са родитељима прешао у Софију.


Колико су ондашњи Цариброд и Строшена чешма утицали на креативно опредељење Златана Дудова тешко је рећи, али је сигурно да се још у родном граду сусрео са позориштем, могао да види повремена гостовања кинемаскопа у Гациној кафани и упозна се са радовима сликара и локалног шерета Георгија Машева, слуша „изјаве“ војне музике капелника Тодора Наумова на Павлиончету или захваљујући градском читалишту прочита све оно што су могли и његови вршњаци у великим градовима. Такав Златан Дудов завршава Прву мушку гимназију у Софији и као ђак генерације 1922. креће у Берлин на студије архитектуре, не слутећи да је пошао на пут антифашизма, театра и ауторски ангажованог филма, који ће га у првом веку кинаматографије сврстати међу сто најзначајних редитеља, а његов филм „Куле вампе“ код нас превден као „Коме припада свет“ или „Празни стомаци“, довести на 19. место укупне светске продукције.

Дудов за време снимања филма Јачи од ноћи
Берлин двадестих прошлог века представља гротло у коме се у време највећег немачког економског суноврата мешају сваковрсне политичке, литерарне и културне идеје и естетски приступи. Иља Еренбург записује да се цео свет креће према Берлину, а Ерих Марија Ремарк каже да се једна генерација враћа у њега „опустошеног духа и развејаних нада“. То је двојство које Вајмарски Берлин носи. Но оно што је за Немца терет успомена, за Балканца представља изазов. О томе историчар филма Динко Туцаковић пише : „Пресудну улогу за уметничко формирање Дудова одиграће школовање у Берлину. Најпре студира архитектуру, али проналази себе тек у позоришту и филму. Његово балканско порекло (рођен у Цариброду) ослободиће визуелност његових филмова претераног германског ликовног наслеђа и даће му нову врсту отворености према уметности новог века – филму, коју препозанаје као своју сопстевну“. И заиста Дудова плени разногласје и непосредност Берлина. Он економску кризу види као шансу за уметност и напустивши студије архитектуре без гроша у џепу, почиње да ради сваки посао који му се понуди. Већ крајем 1923. има довољно уштеђевине да упише позоришну школу Емила Рајхера. То је време када се Дудов сусреће са Ејзеншатјновом „Оклопњачом Потемкин“ и бива потупуно задојен, како естетиком тако и политичким идејама „Октобра“ и сан о позоришту мења за сан о покретним сликама. 

Цариброд 1933.год. - репортажа листа Наш Исток

21.1.16.

Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)

Заглавље броја  коме је објављен текст

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА

Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.

ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ

У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.

Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu